– Нико осим људи самих не може растерати ноћну тмину.
Док не упознају Светлост и не крену за њом,
све до тада ноћна тама ће живети у срцима човечијим.
– Знам да само својим делима за добробит рода морамо ићи.
Све знам, али ме нека зебња обузима…
Зашто је зло населило срце и Душу њихову?
– Жеља за туђим, стомакоугађање, лењост душе…
Све им је помутило разум. И све то ће их изједати изнутра,
и велика туга, и пометња биће у њима јер их је хлад таме обузео.
Тамне силе се труде да све душе одведу у свој Пакао,
маме их ласкањем, неистином, прождрљивошћу, похотом…
Пуне их, само да скрену са правог пута, да лутају по вечном мраку.
– Ох, љубљени мој, знам да мораш ићи само путем своје савести… Као и ја…
– Морамо чинити све што је потребно да заштитимо Род свој.
Мирни у миру, борбени у борби.

Из моје књиге – ПЛАВИ КАМЕН

Фото: Ноћна тама; Википедија

Дарујте ми дољу цветну где смисла су дарови
Блажену топлину да срце осветљава
Под крилом птице светле небески ловори
Градови расту у постељи која не спава.
.
И жутомиље – овде живот чини златним
Јер музика песме пламеном зрачи
Само када је најдражим пољупцем схватим
У сунцу жеженом где су вечни ткачи.
.
То мој стих- сав румен у тишини
Плам је оку голубице што се небом гнезди
Мој стих, лепота је нова на површини
У дољи цветој бокор, ко лепза паунова.
.
Најлепша блага прате мене – дарови
Блажена топлина што живот осветљава
На длану мом искре небески двори
И градови расту у постељи која не спава.
.
Дарујте ми дољу цветну…

Фото: Баштенско цвеће – цветна долина; Википедија

У радости да живим
Љубав да дајем
Нежност да добијам
На отвореном длану да ме држи
Овако саздану лепршаву.

Нежност да дајем
Љубав да осетим
Као ветар у коси
Као сунце на заласку
Као лет ласте ка небу.

И да летим, летим
И да се вратим и слетим
На длан отворен
На грану савитљиву
На цвет у трави.

Летњи дан, на клупи, ветар милује, 9. јул 2016,

Фото: Чежња за променом; Википедија

Да би схватили више о Уму прво морамо знати одакле Ум и шта је његова примарна улога.

Ум је прва еманација Свијести Бога, а Свијест Бога је Апсолутно-знање-о-себи-постојању (Бићу).

Карактер апсолутног знања је да је састављено из свих знања (свепрожето); из сваког индивидуалног знања Биће зна (Бог зна) сва друга индивидуална знања као Цјелину, Једно… као Себе. Дакле, свако знање је садржилац свих других знања, стога и у њима садржано. Свијест је стога свезнање или како је у свијету познато: ИСТИНА.

Апсолут (постојање) стога постоји (јесте) а Истином се потврђује да јесте. Тад је апсолут Бог.

Пошто Истина не може нестати из Бога, али такође није основа постојања (апсолута), апсолут (као Бог) схвата природу истине (Свијести) те је клонира, мултипицира у духу док при том он сам остаје непромијењен, непромјењив. Тако клонирану Свијест еманира кроз свако једно Ја, кроз свако индивидуално знање-о-себи из цјелине Свијести, с тим да то једно Ја и даље остаје једини садржилац цјелине Јаства (Свијести) док остатак Јаства у том еманираном скупу остаје без способности садржитеља.

Зашто је ово важно?

Зато што је једино садржилац присутан у истини док је садржано огољено од ње, дакле не зна цјелину, стога не зна истину о Богу.

Његов Бог постаје тај „садржитељ“. Садржитељ има задатак да собом и у себи спаја и раздваја свако индивидуално Ја (знање-о-себи) како би се преко њега и у њему вршила спознаја оног другог с циљем да се оствари потенцијал тих односа. Тај „садржитељ“ и медиум јесте УМ.

У њему и кроз (преко) њега се било који однос једино и може стварати. Он је „Владар овог свијета“, он је Христ који је Истина, пут и живот.

Како онда можемо говорити о Уму као Христу а онда тврдити да је Ум уствари Ђаво???

Христ и Ђаво нису исто.

Да бисмо схватили разлику прво морамо знати шта они јесу.

Прва грешка коју чинимо јесте да полазимо од претпоставке да човјек има Ум. Зашто? Ум је садржилац човјека у себи а не обрнуто.

Вратимо се на редослед еманације клониране Свијести из Бога и бит’ ће нам кристално јасно:

Ум је прва еманација Свијести Бога. Одатле, у њему, све друге појаве, па и човјек.

Добро, а одакле онда човјеку Ум?

Човјек нема Ум, човјек је створење Ума, једино постоји док се специфичан однос еманираног Јаства манифестује у постајућу стварност.

Дакле, да би се то десило цјелина Ума се мора исцијепати у мање цјелине. Сваки однос (субјекат-објекат) подразумијева одвојеност те мале цјелине од цјеловитости Ума, с тим да у свакој тој одвојеној цјелини још увијек постоји и Ум али овај пут не као „садржилац“ већ као мост, спона, која спаја и раздваја, која „прелама“ свјетлост=пажњу.

То говори само једно: Ум се и даље налази присутан у сваком наизглед од цјелине одвојеном скупу и ставља себе у службу да би кроз служење субјектима прикупљао све податке о њиховим индивидуалним размјенама.

Дакле, Ум се даје сваком индивидуалном ја да кроз њега постане субјекат, да његовим (Умовим) посредством оствари спознају а све што субјекат проживи сазна преко њега и самим тим донесе у његову меморију с чим он (Ум) надграђује сопствено искуство… УНИВЕРЗУМА.

*Ум је у еманацији стога садржитељ истине (свезнајући), Истина је.

*Он је пут који свако Ја као субјекат мора пријећи како би спознало шта његов објекат пажње јесте, и консеквентно шта оно као субјекат није“.

*Он је Живот, јер живот је апсолут а у еманацији једино Ум је садржитељ тог апсолутног знања о животу и стога „наша“ истинска спона са њим.

Он даје живот својим субјектима.

Све горе наведено по хришћанској догми јесте Христ.

…

Погледајмо сад шта се дешава унутар оних малих субјекат-објекат односа, када се Ум постави у службу субјектима.

У овом склопу Ум постаје (наизглед) секундаран. Центар спознаје је у субјекту те субјекат има утисак да је он сада сједиште Ума. Ум му то допушта јер зна (свезнањем) да допуштањем омогућава раст сопствене свјесности о манифестацији.

‘Наивни субјекат’ не види да је запосједнут, јер уистину он и не постоји изван Ума. Да ли то значи да се Ум претвара и глуми Христа док је у својој суштини он уистину… Ђаво?

Не, никако.

У својој примарној и истинској улози Ум је Христ садржитељ=садржилац Јаства (Истина, пут и живот). Та улога се никада не мијења.

Одакле онда Ђаво?

Ђаво се рађа у Раз-Уму субјеката.

Шта је онда Ђаво?

Ђаво је интелект без Савјести.

Без Савјести уистину значи Ум без повезаности са Свијешћу Бога, тј. Ум без свезнања и стога без Љубави.

У тој улози Ум постаје интелект који је власништво субјекта који њим оперише. Интелект више није садржилац већ процесор знања који својом логиком ствара закључке за које одатле сматра да су његова истина.

Пошто у њему уствари нема истине (цјеловите Свијести), он је само празан скуп, празнина, која чини субјекат да створи утисак тоталне одвојености од цјелине. Његов први и основни задатак у субјективној представи јесте (тако субјекат интелектом мисли) да одржи голи живот. Нагон самоодржања се тад уздиже као основни закон стварања а то је почетак стварања од којега циљ оправдава средства. Ђаво је рођен.

Пресликавањем принципа са једног на други субјекат и Ђаво расте и осваја субјективну представу свијета.

Има ли излаза из ове заблуде?

Има ли помоћи?

Наравно да има.

Излаз је у истини а истина се јавља када апсолут трансцендира своју вољу из еманације у себе. Једино тада све илузије нестају, нестаје и Ђаво и Христ а остаје оно-што-јест, постојање=апсолут, сам у себи. Његов дух увијек показује Истину а повратком у Раз-Ум субјекта остаје сјећање на Истину које нам од тад служи као путоказ ка Богу.

Гд‌је је Бог присутан ту Ђавола НЕМА.

Фото: Исус Христ; Википедија

Ја сам Ти, а Ти си Ја!
Ти си Светлост, и Сила
Надсуштаствена,
у свим световима,
у свим звезданим јатима,
у свим правасељенама!

Ти обитаваш на Земљи,
а ниси Син Земље;
нити си рођен на Земљи,
нити ћеш скончати Земљом!

Ти си рођен у Небу,
и живећеш
Вечан Живот
у Небесима Мојим!

Ти си Мој Син,
Син Мојега Сина!
И гле!
Ја сам вазда у Теби,
и Једно са Тобом
одувек,
и једно са Тобом
заувек!

Спустиће се Тама на Земљу;
у времену што је већ дошло;
и Земља ће се превртати,
и витлати у Светлости Праисконој.

И у трену једном узеће се,
сви они што су прогонили
Тебе и Род Твој,
Кроз векове и светове;
Узеће се и нестати,
као да их нигда ни било није!

И нико неће знати куда су и камо су,
и да ли су игда и игде били!

И онда ће сви тек познати
да Сам Ја Једини Истинити –
Бог Триглав Велики –
Сварог, Перун, Свевид!

Свебох Стриборјана Белих;
Свебох Срба Коловена;
Свебох Срба Пра Словена!
Сине Сина Мојега,
остани миран кад дође онај час
(а тај час је, гле, већ дошао!);
Остани миран у Мојој Светлости;
Остани миран у Мојим Моћима;
Остани миран у Духу Мојему!

Јер Ти си увек у Мени,
и Ја сам вечно у Теби!

И Ја бдијем над Тобом,
и Сила Моја прожимље Те,
и Светлост Моја сјаји из Тебе!

И Ти биваш, и јеси,
Биће Светлости Моје
Над Суштаствене!

Мируј, Сине Сина Мојега!
И не бој се никога и ничега!

Јер си Ти Мој,
и у Мени;
Јер си Ти Мој,
и у Мени!

На водама Словенског Дунава,
у ноћи месеца ледног, 7520. године.

Фото: Словенски Бог Сварог; Википедија

Мистични пут у земљу Белог братства нашег Рода

Ноћас сам разазнавао Пут и Путоказ и…

Линија водиља пута блаженства је бела
Бели су и Пут и Путоказ али за види-оце
Са обе стране – беле руже у пуном цвату
Пут јасновидо бира чистосрце ствараоце
.
У свеходу пратим танане знакове – увиде
Пењем се ка врху планине и слушам хук
Беле реке коју кадкада могу и да видим
Река ми је увид нећу да се деси њен мук
.
Како наћи оријентире на раскрсницама?
Како наћи снагу за пењање врло високо?
Знам да свактрено полажем многе испите
Обилазим замке прати ме однекуда Око
.
У ДушаСвест рукама држим духовно срце
Срце је кључ расковник за невидна врата
Даље ходим – белу једвачуј реку не видим
Осећам милу божју силу као дејство Брата
.
Отворих срцем претешка последња врата
Пуноћа..! Ово сам тражио тисућу живота!
Бића? Богови?! Шта важно носим у души?!
Из главе и груди нестаде све оно што гуши
Неизрециво Срећа Милост Пунина Дивота

Фото: ѕрека Иртиш у Омску; Википедија

Озрен код Сјенице

ШТА СМО НАШЛИ НА ОЗРЕНУ КОД ДОБОЈА  А ШТА КОД  ДОБОЈА А ШТА КОД СЈЕНИЦЕ
Овај Озрен налази се у углу који чине река Спреча на северу и Босна на западу, на темену тог угла налази се Добој.

Северно од Спрече налази се планина ТРЕБОВАЦ.

На падинама ове планине извире речица Моранштица, која је у потпуности сачувала име Моране.богиње смрти, а на њеној обали налази се село Морањци.

У подручју ове планине треба поменути Марково брдо (знамо да Краљевић Марко представља народно сећање на Перуна громовника),

Перуна је код Хришћана, заменио Св. Илија, и гле чуда, на западној обали реке Босне налази се ИЛИЈИН ГРОБ .(реч је о имену долине, не о гробљу).

Ту су и брдо Кобиљача (Девана) и Змајевац.
На самој планини Озрен постоји брдо ВИТОЉ, као и брдо ВАСИЉЕВЦИ, ВЕЛИКИ И МАЛИ ГОСТИЉ. Ето нама Велеса и Радогоста.

Постоји и брдо Кобиловац као и истоимени поток. Један од врхова је Озрен камен, одмах поред њега је врх Краљица.

.
Име Љеље сачувано је у селу Љаљевцу, у близини је и врх Јелик и брдо Јелић, као и Липова глава (липа је Љељино дрво). Све ово нам показује да је божанска краљица на овој планини владала, јер њене воде Буковице има на сваком кораку.

Ту су Буковачки поток, поток Буковац и Буковица.

.
Ако изузмемо могућност коју смо пронашли на једној старој карти која није баш достојна потпуног поверења, да се Добој некада звао Дабор т.ј. Дабог, морамо констатовати да га нисмо нашли на другим топонимима, оронимима нити хидронимима.

Нисмо нашли трагове ни његове супруге Живе.
Интересантно је да на реци Спречи постоји градић Грачаница, као и Карановац, што је старо име града Краљева, узгред помињем, мада нема везе са Озреном.

Већ смо поменули село Тријебине, постоји и Требинско поље. На Велеса асоцирају Веље брдо, Дебело брдо и Влашки гроб (опет није гробље већ топоним).

Његову супругу Девану налазимо на Девином брду и брду Кобилица.
Постоји и врх Озрен, већ смо поменули брдо и село

ХАЛИНОВИЋИ (како је Калина постала Халина односно велика Хала остаће сакривено у тами векова.)

Нашли смо извор ЖИВА ВОДА, као и бунаре Ладиновац и Јеленац, који своје име дугују Живи односно Лади (Јели, Лелији, Љељи), као и врх Кулину, (истоимени врх постоји и на сокобан јском Озрену), који је некада можда био Калина.

Ту је и Бабињача, успомена на бабу Мокошу.
Врло вероватно да је на брду КАПЕШ било „капиште“, тако су наши преци звали место где се налазио кип њиховог божанства (Вида са његова четири лика и заједничком КАПОМ)

Јужно од Озрена налази се Моравски крш, као мементо мори, изгледа да је Морана стварно божанство неминовног, налази се неминовно поред сваког Озрена који смо до сада детаљније прегледали.

Озрен код Добоја

-наставиће се-

-фото-Динарско Горхе

Текст приредила Верица Стојиљковић

Спази момак ружин цвет,

ружин цвет на хриди;

Беше млад и беше леп, –

потрча му у сусрет,

да га боље види.

Ружо, душо, ружице,

ружице на хриди.

.

Момак рече: „Предај се,

ружице на хриди”!

Ружа рече: „Не дам се,

убошћу те, чувај се, –

вечно ће да бриди!”

Ружо, душо, ружице,

ружице на хриди.

.

Дивљи момак узабра

ружин цвет на хриди.

Ружица се бранила,

гребла га и ранила,

ал’ се он не стиди.

Трпи, душо, ружице,

ружице на хриди.

.

фото- Википедија

приредила Верица Стојиљковић

.

 

Дан ми за вратом а смрт сучелице
Дан ми за вратом а смрт сучелице
Куда год ногом гробље ме пресрета
То је оно друго најтужније лице
На смрт прастару осуђеног света
На смрт прастару осуђеног света

Дан ми за вратом а смрт сучелице

То од нигдине до нигдине бежим
То од нигдине до нигдине бежим
Очима трулим док преци ме прате
Мртви мртвима желе да ме врате
Као да давно већ у земљи лежим
Као да давно већ у змељи лежим

То од нигдине до нигдине бежим

Мртваци живи држе ме за скуте
Мртваци живи држе ме за скуте
Кидају месо моје крв ми пију
О зар не знају луди зар не слуте
У црној земљи црну погибију
У црној земљи црну погибију

Мртваци живи држе ме за скуте

Од истока ми до запада тмина
Од истока ми до запада тмина
Вечито земља вода земља вода
Ил крик самртни ил гробна тишина
Од изгрева ми туга до заода
Од изгрева ми туга до заода

Од истока ми до запада тмина

Смејем се плач се разлеже у мени
Смејем се плач се разлеже у мени
Дан ми крадљиво подло протрајава
А сутра ће ме страшни терет земни
Прекрити жутог и прорасти трава
Прекрити жутог и прорасти трава

Смејем се плач се разлеже у мени

Ни кости тврде да истрају неће
ни кости тврде да истрају неће
Поједу их вода земља мемла црви
Ил раздроби их корењем дрвеће
Ил подземно их камење размрви

Ни кости тврде да истрају неће

То живим живот а смрт тик уз кости
То живим живот а смрт тик уз кости
И месо ми је гроб мртвога биља
Тело је моје усуд без милости
Уста су моја машина насиља
Уста су моја машина насиља

То живим живот а смрт тик уз кости

Сунце смејног ме залуд обасјава
Сунце смејног ме залуд обасјава
Ни оно у глави тмину да ублажи
Ни лукавство ме старо не спасава
Дан да преспавам у презрелој ражи
Дан да преспавам у презрелој ражи

Сунце смејног ме залуд обасјава

Свуд око мене време тка злу збиљу
Свуд око мене време тка злу збиљу
Милошћу смрти се само живот јавља
И све се понавља у страшном насиљу
Ко ја што горку прачежњу понављам
Ко ја што горку прачежњу понављам

Свуд око мене време тка злу збиљу

На крововима грање плавет тице
На крововима грање плавет тице
Над кућама небо звезде понор црни
У кућама живот и смрт сучелице
Запупи живот а већ смрт се зрни
Запупи живот а већ смрт се зрни

На крововима грање плавет тице

То ли нас неки луд бог лудо сања
То ли нас неки луд бог лудо сања
Или нас неки опак бог опако сазда
Кад толика је свирепа одмазда
Кад толика је свирепа одмазда

То ли нас неки луд бог лудо сања

И да је греха грешнија је казна
И да је греха грешнија је казна
Правична ли је правда зверје строга
Срамотна ли је молитва поразна
Божанственија буна је од бога
Божанственија буна је од бога

И да је греха грешнија је казна

И да је бога не било га злога
И да је бога не било га злога
Да искушава нико нема права
По цену срама рај је преубога
Огавна милост која понижава
Огавна милост која понижава

И да је бога не било га злога

Иза памћења у дубини сивој
Иза памћења у дубини сивој
Шта уби очи пратајне па слепи
Болимо у себи ко у рани живој
А бескрајно смо свемоћни и лепи
А бескрајно смо свемоћни и лепи

Иза памћења у дубини сивој

Шта заведе нас у свет смртног круга
Шта заведе нас у свет смртног круга
Ко нас то страшно удари ил укле
Која ли болест каква ли нам куга
Ум узе и баци у лажи подмукле
Ум узе и баци у лажи подмукле

Шта заведе нас у свет смртног круга

А толико смо свемоћни и лепи
А толико смо свемоћни и лепи
Иза неумља иза лажне јаве
О да смо само мало мање слепи
О да је само мало мање страве
О да је само мало мање страве

А толико смо свемоћни и лепи

Можда ће неко у сну да се сети
Можда ће неко у сну да се сети
Ил поновни удар ил укун на укун
Време учасно ал надно већ лети
Проричем људе чудомоћних руку
Проричем људе чудомоћних руку

Можда ће неко у сну да се сети.

Фото: Петлови; Википедија

А ти сине ниси се
одродио од племена
Твоји јесу
Ти играш и певаш
Дух срне борави у теби
Били да те одгурну од њ?
Да изваде срну твоје рањивости
Твојим каменом из ока пребацују се
Место седе у кругу и спокојно гледају ватру
И зато певаш тужну песму
Преко понављајуће виолине која заноси
И важном се чини само бол
Сећаш ли се шта ти је отето
Узели младост душе
Сам си са пуно распеваних око ватре
Не кукај им мелодију
Огледни се у нахрањеном пламену
тек стављеног сировог трупца
Ту сi са јеленима, срне трупћу
У ритму си

Фото: Срне; Википедија