Песма се пише

кад из нашег срца

побегну славуји

и ноћ ћутањем

даљине дише

кад увело лишће

тражи своје хумке

а јасмин из твоје баште

не мирише више.

Песма се пише

и кад љубави давне

умиру у нама

а душа болно јеца

и уздише

кад сећања ћуте

на капији твојој

док падају тихо

јесење кише.

Песма се пише

кад цвеће плаче

на камену љутом

а ветар му тугом

вреле сузе брише

и кад тебе драга

и мириса жутих дуња

у твоме сокаку

нема више.

Шта ће се десити ономе ко залута у нашу шуму? – упита вила

Онај ко залута намерно ће доћи ,

посматрај му срце и његове моћи

да л по правди дела

ако је у криву, тада неће сјати

испред њега стани и мача се лати,

а облик промени у војника смела

излаз му покажи да се у свет врати!

.

Ако је по праву до нас јунак дошао

испред њега стани тако како сијаш

поклониће се теби и рећи ти муку

саслушај га мудро и ухвати за руку,

до нас га доведи,  а ми ћемо га даље

отправити тамо где га срце шаље!

Одговори чувар!

На стази

кроз праискону шуму

поред Истера,

где у дворима од пурпурног драгуља

обитавају Велес и Весна,

срећем беле и плаве виле

у прозирним хаљама од месечине,

лепојке и чаробнице дугих сребрних и златних власи

што на ветрима,

подно румених и пурпурних облака,

плешу уз свирале и гајде

белих и плавих вилењака.

За ноћи пунога Месеца

једна дивот-плава вила

понесе ме на својим звезданим крилима

у оностране дубине плавог сазвежђа,

с ону страну Плавога Сунца,

камо у сафир-дворима

обитава Плава Богиња,

лепојка над лепојкама,

Дивот-Мајка свих плавих вила и вилењака,

Вилин-Госпа какве нема на овоме свету.

По једном тајном предању Белих Ура,

плаве виле и плави вилењаци –

не само у овоме свету,

већ и у иним световима који нису вилински и божански –

најчешће умиру од љубави,

будући да су веома танане,

нежне, осећајне и заљубљиве природе,

тако да их губитак љубави,

ма и на трен,

може и буквално усмртити.

.

-2016.година-

Једна легенда каже, да су смокву атлетичари на Олимпијади делили као медаљу!

Друга легенда каже, да се вучица, која је хранила Ромула и Рема, испод смоквиног дрвета одмарала.

Стари Грци су изразито поштовали смокву, па су тако законом забранили извоз најквалитетнијих врста – била је једна од главних намирница у исхрани а коришћена је и у народној медицини (од ње су чак прављене облоге против уједа шкорпије и бесног пса).

У овом воћу уживали су и стари Сумери.

У Светом писму је најчешће помињано воће, почев од Књиге постања и приче о Рајском врту. Наиме, када су Адам и Ева пробали плод са Дрвета познања добра и зла, познали су своју голотињу и прекрили је смоквиним лишћем.

Неки од Светих Отаца, чак сматрају да забрањено рајско воће није била јабука, већ смоква. Увојци лозе у медаљонима на ранохришћанским мозаицима и смоквино дрво представљају Рај.
На фресци у Помпеји приказана је корпа са смоквама, која символише сакупљање људи за Суд – спасене и отпале.
.
У старом Египту била је Дрво живота. Осликана је и на зидовима гробница. Вртови Клеопатре били су по смокви познати јер ју је користила у козметичке сврхе. Клеопатра је пекмезом од ње прекривала своје лице и кожу и на тај начин, кожа јој је стално била мекана, освежена и чиста.
.
У народној медицини смоква се многоструко користи. Богата је многом лековитим стварима – пектином, влакном које може снизити ниво холестерола у крви а има и калцијума, гвожђа, магнезијума, витамина Б6 и калијума. Пржена може заменити чак и кафу. Садржи трипофан, есенцијалну амино киселину, која помаже да мозак исправно користи глукозу, поспешујући добру циркулацију.

Наравно, неизоставан је део трпезе Бадње вечери.

Смоква – сочна – слатка – магична. Употребљава се и у љубавном гатању, па по народном предању, уочи Ивањдана, девојка откине лист са смокве и стави га на прозор и при том мисли на младића кога воли. Ако сутрадан ујутру лист буде свеж и зелен, то значи да је младић воли.
-.
Свежа или сува, смоква – дарује нам добар сан.

-слободна интерпретација текстова –Жене су чувари тајне; Рајско воће које лечи и подмлађује; Смоква рајско воће Медитерана; Смоква пријатељ божији;….и..

Рекла ми је мудрост њену
да се сетим у сваком трену,
одакле сам и ког рода
и да славим рођенога.
Мудрости су моје баке
и за мене биле јаке
и сетим се сваког лета
ко сам, шта сам – чија ћерка.
Ја сам ћерка њеног сина
звана „Рајка Kоматина“,
надимак мој од давнина
старо име вековина .
Ја сам ћерка Филипова
и унука Славимирова,
потичем од Kосанице
од Игрутиновић породице.
Њих су звали Kоматине,
мене отац звао сине,
мами име је Марина
топла, блага жена фина.
Сећам се сваке гране
сваке приче испричане,
мудрости бакa Злајке,
сачуване речи сваке!

Када волиш, стварна си.

И није важно кога:

адреса може бити лажна

али је љубав стварна

и само је она важна…

.

Воли и не питај коме

љубав дајеш.

Не можеш промашити Бога.

Само Њега љубиш,

љубећи ма кога.

.

-збирка песама – Ружа Срца: Песме Средишта

www.stihoterapija.in.rs
www.ekologijasvesti.com

ХЛАДНО!

Сећања извиру као вода испод камена.

ВРУЋЕ!

Дочекујем их погачом од зрелог жита.

.

ЛЕВО!

Чује се хук сове.

ДЕСНО!

Лешинар крешти.

.

ПРАВО!

Кос умилно пева испред капије.

.

Журим.

Пролазим кроз порту, хладна.

Огрнем топлоту.

Не гледам ни лево, ни десно,

трчим право.

Топло, топло… топло ми је.

Учила је мене бака
да не цвета ружа свака,
да не сија само сунце
да не воли свако срце.
Учила је мене бака
нема тако доброг ђака,
који живот изучава
и све уме да решава.
Рекла ми је да се пазим,
да не мрзим већ да волим,
кад обећам да испуним
и за правду да се борим.
Рекла ми је да и камен
уме бити права знамен,
да у њему мудрост блиста
већ година милион и триста.
Учила је мене бака
да је Вера наша јака,
али да су и сви исти,
ако су под небом чисти.
Учила је мене бака
да је душа чиста лака,
да поштујем сваког свога,
да не брукам свога рода.
Рекла ми је још и ово
да долази време ново,
да газим пут поштено
и верујем у проверено.