Уморна земља

грли хладно вече

нестало је драга

меких миловања

у хору су некуда

одлетеле птице

а тебе је све мање

пред капијом мојом

данима падају суморне кише

мојом улицом не пролазиш више.

.

Нека чудна сета

лута мојим градом

мокрим тргом пролазе усамљеници туге

оштре своју храброст

газећи туђе сенке

а сретни се грле

у озеблој ноћи

док данима лију јесење кише

на мокроме тргу тебе нема више.

.

Клетвом си ми рекла

да никога више

волети нећеш

да је пролазан

ужитак греха

и да су стазе наше

сновима утабане.

.

Дођи још једном

на моје топле груди

чекаћу те до пролећа раног

дођи са птицама будним

да снујемо гнезда

у олисталим врбацима

испод старе куће

у тишинама без краја

у мирисима цветнога маја

кад престану кише

волећу те драга

као никог више.

И гле! видех и познах још у детињству, да је већа

разлика између човека и нечовека, него што је између

човека и звери, и још видех, и познах: све зло света,

мање је од зла у нечовеку. И, на крају, једно познање,

од којега у први мах занемех, а потом се пробудих и

освестих за све векове и светове: ни најкрволочнија

звер у свету не може се поредити са злим и

крволочним нечовеком.

.

Све ово и видех, и познах, и освестих, па рекох себи:

буди човек! И буди – Богочовек! И моли Мајку

Васељену и Оца Праискона да не паднеш у опсену:

да се не поредиш са нечовеком! Корачај и стреми само

напред и навише, ка светлости од праискони!

Иду године, живим у мраку…

Зaлуд данимa, светлост штo дају,

Сећања тешка, налик су страху,

Ходам мртвожив вечном бескрају.

.

Знате све добро… гoне нас дуго,

Љагу бацају пo Вучjoj части,

Зашто ћутитe, народе туго…

Зар и у вама српство се гаси?

.

Време пролази, грли мe сузoм…

Сенке из рата, снове ми гоне!

Mучнa тишинa траје предуго,

Несан ме прати и ноћи ове.

.

Ратник, рођен за витешка дела,

Вoђeн зaклeтвoм с чeтири слoвa,

Душа joш сиja, oд бeлoг беља,

Нa нeбу видим Двoглaвoг орла.

.

Kидам се, Мајко Србијо драга…

Из пламених груди, Вук се  роди!

Kрећем нечујно са кућног прага,

Српски мe корак… у борбу води.

.

Из колевке наше, чује сe плач,

Зa њу устajeм… у свако доба,

Срцe бoли мe… у руци je мач,

Зa вас, сaмo смо потрошна роба!

.

Док ми се боримo, потражи спас…

Буди се Србине, пoдигни глас!

 

У сну варљивом замро си, Роде,
не уздижеш се небу и светлости,
ни јарки сунчев сјај не буди ти наду
у радосно свитање будућег јутра.

Пробуди се, Роде, из сна мртвог,
унутарњим видом читај повест своју.
Види и ослушни,
храбри преци твоји усправно иду,
после тешког боја слободи кличу.
Види и ослушни,
витезови горди у одорама сјајним
на виловитим коњима у свануће језде,
јека се чује и гласови су јасни,
из далеких времена дозивају те.

И знај, живе сени предака твојих довикују
да светом земљом глас слободе пустиш,
да гласом силовитим ућуткаш лажљивце,
да језике свежеш великашима својим
што ти ватру жарку у души утулише,
што те без милости у сужањство бацише.

Пробуди се, Роде, из сна мртвог.
Витезови сјајни, срчани и поносни,
твојом повешћу часно и истрајно језде,
и дозивају те из блиских и далеких времена
да светом земљом глас слободе пустиш.

седефна ткања дланом крљушти

разбој од дуге између колена

усне од бисера тајни сјај немушти

и наша надања преголема

.

река од бола раздели срећу

вулкан долина земљи претешка

ту где се зором лудо сусрећу

капља од туге и грумен смешка

.

нисмо ми пали нити се расули

једримо рибље матицом наде

кад су нас небом анђели засули

.

ко да нам дане убоге краде

кад надамо се трајању вечном

сад док је слатко у мресту речном

 

Људи од овога света, који имају знања овога света,

могу бити веома опасни, ако не иду путем срца. Чувајте

се оних који имају знања световна, а љубави немају!

***

У Васељени, и у свим иним Васељенама, у свим

битијима и у прабитијима, од праискони па све до

праискони, постоји само један Живот – Праживот

који нема ни почетка ни свршетка, који није

настао нити ће икад нестати, већ ЈЕСТЕ и БИВА, као

Праистина, као Прасуштаство, и као Прачудо. И стога:

Живот нико не може дати ни узети, ни увећати ни

умањити, а наше је само да се радујемо и да

благодаримо, јер јесмо Живот у вечноме Праживоту,

а То ЈЕСТЕ – Бог

 

И лети Бели Ждрал

Понад облака румених

И сјаји својом суштином

Небесима плавим

.

И гле, чује се песма

Песма звездана

То Песникова душа танана

На Лири пева, радосна

 

Унутрашњи свет испуњава једнота, док је спољашњи свет

њему супротан и испуњава га мноштво.

.

– Обратите пажњу на сваку изговорену реч са потпуним

поверењем у сваку од њих и све њих заједно.

У унутрашњем свету, у Рају, читаво човечанство су чинили

Адам и Ева, један мушкарац и једна жена.

.

– Ја немам никакву улогу и нисам учитељ – могу

слободно да говорим.

.

Када су Адам и Ева избачени из Раја, из унутрашњег

света, нашли су се у спољашњем свету где закон једноте

замењује закон мноштва и по природи ствари, почели су

да се множе.

.

– Ја нисам ограничен улогом, као глумац у представи

који мора да се држи сценарија.

.

Свет једноте је увек у вези са светом мноштва преко само

по једног од своје врсте.

.

– Само се играмо у потпуном поверењу.

.

Унутрашњи свет је свет једноте, сабране, неограничене,

Свести, док је спољашњи свет, свет мноштва, раскомадане,

ограничене свести.

.

– Притисните дугме сабране пажње са којим се

укључује друга Свест, Свест у нама, Самосвест.

.

Неограничена Свест је рођена у једноти, без тежине, и

у сталној је вези само са по једним, најлакшим, од своје

врсте.

.

„Узмите мој јарам, он је лаган.“

.

Она је сигурна кућа за човека који „гради на стени“,

који се ослања само на по једно, најлакше, од своје

врсте, на водонике у телу, на потпуно поверење у

односу, на гледање у изражавању функција, на игру у

свом деловању.

.

Све ово омогућава сабрана пажња на „једно“ које

постаје „све“.

.

Неограничена Свест је Нојева барка.

.

Нојева барка је спас за човека који је у ставу великог

одраслог детета.

у овој песми нема сете

ни тих баналних осећања

нити допуштам да је ремете

икаква слична настојања

.

биће модерна по сваку цену

без такозваних општих места

тако да траје у времену

као лименом петлу креста

.

само да спречим оно зрно

дубоко негде сакривено

што се низ перо одувек црно

слива у мрље разливено