За све на свету довољне су речи,
тугу да донесу или обрадују,
могу да трују ал њима се и лечи,
позив на борбу или мир поручују.

.

Зато мисли своје за језик увежи,
траг оставља оно што је изречено,
без разлога крупне речи не потежи,
не врати се назад копље избачено.

.

Кад коме причаш увек буди јасан,
говор као поток бистар да хитро тече,
увек одмерен никад превише гласан,
и смисао без вике довољно опече.

.

У тебе кад гледају очи молећиве,
надају се чути што срце им слути,
у теби ако иста осећања не живе,
удахни дубоко и само прећути!!!!

Сећање

у мени, око мене…

Од свих Прамајки

призивам знања

која беху тајна.

Сабирам их

у једну тачку светлости,

у себе уводим,

преко душе преводим,

ширим на све,

свукуд и свагда.

Задобијам

срећу истинског давања.

-руком писана и осликана књига Песника- објављује се у целости-

(Луча Микрокозма-одломак)

О невини синови природе,

о мудрости проста најсјајнија!

До рођења св’јета истинога,

ви пресретни поклоници сунца!

Ви сте вјерни небесни синови,

вас свјетила луче животворне

носе к Творцу, лучах источнику;

луч је сјајна богословија вам,

луч вам жертву у небо уводи,

луч вам Творца освјетљава душу!

.

Гле дивнога сада виђенија!

Сунце правде и земљу огрија,

храм се мрачни засја заточниках,

робовима олакшаше ланци:

син достојни оца превјечнога

обука се у человјечество,

наоружан оружијем правде

и стр’јелама светог просвјештења,

попирући злобу и тирјанство,

добродјетељ у храм освештава.

Ево где језде поново

Кобиле јалове

.

Док омице приплодне њиште

Тапкајући у месту

Ати чистокрвни рзају

Сапети узенгијама

.

Ждребе понеко ритне се

Не хајући на све то

.

А излаз из коњушнице

Гавран окрилатио

 

Кад надвладам себе

потражит ћу те

у капљици росе

у мјесецу пуном

у праскозорју Вида

у слободном орлу

у пространству мора

у врлети гора

у мистици ноћи

у одсјају сунца

у плесу и ватри

у вјетру и звуку

Ти само ћути

тишином ме дотакни

… Ал’ не, ја ником не бих
на свету дала срце своје!
Одувек тако писано је…
Небо је мене дало теби;
Мој живот сав је јемство био
да ћу те срести измеђ’ људи;
Знам, Бог је тебе упутио,
мој заштитник до гроба буди…

У снове си ми долазио,
И невиђен си био мио.
Твој поглед ме је свуд прогањ’о,
у души давно глас одзвањ’о…
Не, није ми се сан то снио,
јер чим си ушо, ја сам знала,
сва премрла и успламсала,
и рекла: он је ово био!…

…Ко си Ти? Чувар душе младе
ил’ кобни дух што куша мене?
Утишај сумње сто ме гуше.
Можда су све то сање моје,
заблуде једне младе душе,
А сасвим друго суђено је…
Нек буде тако! Што да кријем?
Милости Твојој дајем себе,
пред Тобом сузе бола лијем
и молим заштиту од тебе…

…Заврших! Да прочитам, стрепим…
Од стида немам више даха…
Ал’ Ваша част ми јемчи лепим
И предајем се њој без страха…

 

Увенуше цветови
И зелени гаји:
На земљи су широкој
Свуда издисаји.

.

Једна ружа цвати тек —
То је моја дика;
Једна тица пева тек
Срце у меника.

.

Ал’ седидер до мене,
Лепо моје цвеће,
Да створимо себи сад
Ново прамалеће.

.

Млада зора румена
Биће твоја уста,
Мирисава дубрава
Коса твоја густа.

.

Зрачно небо биће нам
Ведре очи твоје,
Месечина мекана
Бледо лице моје.

.

Звездице у очима
Биће твоји сјаји,
А лаори тијани
Лаки уздисаји.

.

Сузе моје биће нам
Киша из облака,
А пољупци сићани
Песма славујака.

.

Није л’ лепо, реци ми,
Нежно моје цвеће?
Цео живот биће нам
Навек прамалеће!

.

Мита Поповић  – (1841-1888.)

 

 

Човек је номад по срцу свом,

по мисли својој, по идеалима својим.

Он је номад по вољи божијој,

која га је ставила међу огромна пространства неба и земље.

Давнашња и данашња страст, да се лети, путује без путања и

станица и граница, то је пробој номадства човечије природе.

Воља божија:

то су стазе и реке,

путовања и сретања и

низови живота и другова;

а не државе и границе,

коље и бајонети,

паланке-тамнице

у којима слободног човека као миша

дави господар, сусед, обичај, критика.

Тристан од множине жеља није могао да умре;

а сваки човек има крик оног песника који је записао:

Или аскетство или путовања, јер ништа друго нема!…

„Од сунца све је боје упила!

Дубоко у срцу Винче се скрила!

Род нам изродила, Велика Рода,

 Мајка снежно бела!“ – В.С.

Аутори, као што су Александра Бајић и Љубивоје

Јовановић, сматрају да родоначалник Словена

није биће мушког пола, већ женског, и да је то богиња Рода.

Доласком патријахата, словенска прамајка Рода, била

је замењена својим мушким корелатом  Родом, а овај бог

је касније, за време периода, ткз. двоверја, био

проглашен и самим створитељем Универзума.

Поменути аутори сматрају да је прамајка Словена

имала птичји облик, наиме, облик роде

и да је легендарна Матер Сва,

коју спомиње Велесова књига, нико други

до  Рода – прародитељка.

За ову теорију постоје и материјални

докази. Наиме, Дунавска стела, споменик који потиче из

првог миленијума нове ере, приказује управо роду као

божанску птицу која стоји између

Сварога и Перуна.

Прву децу је, ипак, чини се донела рода,

како народ наш и зна изреком да каже!

.

 (Извор –Стари Словени.. и..)