Жир је оплодио папском лозом.
Дела Роверама храст био предак.
Леонардо се коренио Винчом.
Чудни научник и уметник редак.

.

Николи што са Космосом општио
из личког храстовља био је предак.
Силу Бога човеку подарио
чудни научник и уметник редак.

.

Михајло што жицом свет је смрежио
банатских шора витешки изданак.
Умношћу Нови свет је покорио.
Чудни научник и уметник редак.

.

Милутин је схватио Кола дар
док коло вртело игрен вртуљак.
Равнице славонске гласни поклисар
чудни научник и уметник редак.

.

Раде са гора надомак мора
Богом оуми космички поредак
к’о славни потомак дубових гора.
Чудни научник и уметник редак.

.

У шуми храстовој Коло играло
да жреци расенски муње призову.
Коло дубово кроз Космос гледало.
Њиме се богови на гозбу зову.

 

„Уснулима куца на врата!
Из далеких светова, душе у Јав врати!
Међу звездама красним, најпрекраснија је,
светло дана, нежним праском најављује!“ –В.С.

Богиња Праскозорја.

Стари Славени од давнина су

обожавали  Венеру, и њене вечерње појаве

прозвали именом Даница, а јутарње именом Зора.

Обе су кћери Бога Даждбога. Зореница је светла богиња

јутарњег сванућа. На измаку ноћи, појављује се

звездана богиња, на источном небеском своду,

где се јутарња врата отварају дањем светлу.

То је светлећа луч дањега праскозорја – Јутарња звезда – Зора.

Сматрана је светлом богињом мира и слоге.

.

(Извор- Свевлад – слика- Шишкин)

Кад су зорe пуцалe

слала си ми лахором

пeсмe птица

да ми пробудe сновe

којe ћу грeјати грудима

…да нe буду пeпeо.

.

Знала си

да спустиш Мeсeц

на моју бeлу постeљу

да тражи жутим зрацима

изгубљeнe пољупцe

расутe по трави

у сeнкама

заборављeних загрљаја

…знала си.

.

Доводила си

тишинe

кад су ми највишe трeбалe

којe сe нe могу

поклонити никомe

тишинe којe ћутe

…и говорe.

.

Умeла си

да плачeш

и у данима бeз киша

који нису били за плакањe

ни за бол и кајањe

ни за посeбнe трeнуткe

…и уздисајe.

.

Волeла си

да сe радујeш

као дeтe

малим поклонима

волeла си

јeдну јeдину моју рeч

и пола осмeха

и мојe пeсмe

…волeла си.

.

Пусти мe

да ћутим уз тeбe

у сeнкама мојих сeћања

да тe чувам у сликама

лeпшим од Гогeнових

…знам…била си права.

 

 

На видику није било куће, нити је ишта изгледало како су му рекли, те се Михаило запита да није погрешио пут. Пешачи већ дуго, прати стазу на коју су га упутили мештани села код којих се распитивао о чудотворцу за кога је чуо, али наоколо су били само животињски трагови.

Почео је да размишља о томе да се врати назад док још види село, и тад угледа козу како пасе на пропланку. Са уздахом олакшања, пружи руку ка џепу ранца у коме је била флаша ракије. Али не, то је само за случај да га баш ухвати криза! Мада, један гутљај неће ништа пореметити. Отпио је и наставио.

Убрзо се пред њим указала трошна чатмара. Ко би поверовао да ту неко може да живи? Прилазио је полако, са дозом страха. Покуцао је на врата. Није било одговора, а онда је иза себе чуо глас старца који је седео у хладовини, држећи штап у рукама:

– Младићу, луташ.

Тргнуо се на те речи, али пре него што је ишта проговорио, старац је наставио:

– Тако ти је то… Погрешна врата се затварају сама, али човек то не зна, него хоће кроз њих. И путева је много, а тачка у којој се сједињујемо, једна. Дођи, седи.

Михаило послушно седе и тек када опази да је старац слеп, помисли:

– Где ли сам дошао? Да ли сам полудео?

Старац се окрену ка њему и мирно настави:

– Знаш, у пустињи је цвету тешко да процвета, али кад се то деси, онда занемиш пред том лепотом. Да ли си некад био у пустињи?

– Нисам – безвољно одговори Михаило, нашта се старац благо насмеши.

– Мислиш ли да је то чудо?

– Па… Вероватно јесте, не знам…

– Није, младићу, то је закон јачег.

– А, ви… Били сте у пустињи?

– О, да… Много пута. И ти си, али не знаш.

Михаило је почео да губи стрпљење. Старац  је устао. Пратио га је погледом. Дошао је до врата, окренуо се и рекао:

– Светлост ти је путоказ ка благу скривеном испод девет каменова, у гори где листа страх од ноћи која траје девет дана.

– Михаило, будало једна! – рекао је себи и бесно шутнуо камен на коме је седео. Очи су му се напуниле сузама. Таман је отворио флашу, кад се старац огласи иза одшкринутих врата:

– Очајан си, младићу! Ти си слеп, нисам ја. Човек може преживети свашта, али уништење је у његовим рукама. Сами смо себи  судије, робови и џелати.

Дрхтао је. Једина светлост коју је видео, била је она која је обавијала Марину, кад би му се јавила у сновима који су га прогањали од оне ноћи у којој је отишла телом под земљу, душом на небо, а он остао на половини њеног пута, разапет између осећаја кривице и порока у коме је огрезао.

– Нисам био пијан! Нисам, нисам, нисам! Чујеш ли ме, нисам!

Цепао је мајицу, вадио ствари из ранца, бацао их около, газио…

Пробудио се у нечему што је требало да буде кревет. Све га је болело. Старац је стављао неке травке у посуду, мрвећи их рукама.

– Знаш ли шта сунце значи залеђеној реци?

– Немој, старче, молим те…

– Мируј! Ставићу ти облоге на главу. Следећи пут немој њом у дрво, није оно криво.

Можда би се на ово и насмејао, али га старац предухитри:

– Брод никад не тоне због невремена, него због оног ко њиме управља.

Кад се пробудио, ноћ је увелико прекрила све. Освежена планинским ваздухом, осветљена месецом, испуњена песмом зрикаваца, разликовала се од оне у граду. Мирисала је на мир и лакоћу живљења.

Изашао је напоље, сео поред старца и ћутао.

– Од земље далеко, до Бога високо. Него, младићу, тешке су ти чизме. Тек си једно море прегазио, полако. Доћи ће дан… Снага се рађа у ћутању. Немој никад голим рукама вадити ништа из ватре, можда нећеш имати довољно суза да охладиш опекотине. Страх не бира чиме ће да се храни. Размисли два пута пре него што исучеш мач.

Дошло му је да загрли тог незнанца, али се устезао. Уместо тога, гледао је у небо, тражећи своју звезду. Скоро да је заборавио да постоје.

Ћутке су испратили време почетка Михаиловог рађања. Старац је знао да је то најболнији тренутак, али и најсветији. Треба га пустити да се одвија, као што се дете пушта да расте.

– Видиш како је небо велико? На њему је све записано, од постанка света. Знаш – наставио је старац – кад су решили да крену путем на коме су им се снови срели, он је скинуо вучју кожу, оставио свој чопор, а она напустила своје вештичје јато од кога се никад није одвајала. Нису знали за други свет сем оног који их је задојио. На ране су привијали оно што су имали – погледе и сузе. Камење је било оштро, али мелема довољно. Временом, суза је било мање, али и камења. Неко је удесио да буде тако.

Михаило је слушао старчев глас који је треперио и попут успаванке, доносио смирај.

– Ипак, кад би га опхрвао сан, устајала је и гледала у правцу света из кога је дошла. Чула је гласове, чезнула да се врати на кратко, а онда би погледала његово снажно тело и вучју кожу окачену о дрвени клин. Док спава, деловао је тако немоћно и умиљато, као дете. Кад би покушала…

– Шта да покуша?

– Шта мислиш, шта, младићу? – рекао је старац помало разочарано.

– Схватам, не прекидај, молим те – рече Михаило хватајући старца обема рукама као да се плаши да ће га оставити самог насред шуме.

Ћутао је неко време, накашљао се и наставио:

– Све би се претворило у прах. Живот је више од онога што видиш. Има своје законе, а ми упорно пишемо наше. Дођеш до краја странице, мастило ти избледи; пишеш крвљу, киша је спере, однесе у земљу.

– А он?

– Гледао је свој чопор из даљине. Био је спреман да им притекне у помоћ ако затреба, иако је знао да га ни после тога не би хтели. Сам је изабрао. Него, спремио сам ти нешто, узми сутра кад кренеш, на столу је – устао је и лаганим корацима, отишао на починак.

Пред саму зору, Михаило је видео да тело почиње да му наликује вучјем. Сетио се где је оставио кожу.

– Боже, како ли је старац знао?

 

 

Шта ће се десити ономе ко залута у нашу шуму? – упита вила

Онај ко залута намерно ће доћи ,

посматрај му срце и његове моћи

да л по правди дела

ако је у криву, тада неће сјати

испред њега стани и мача се лати,

а облик промени у војника смела

излаз му покажи да се у свет врати!

.

Ако је по праву до нас јунак дошао

испред њега стани тако како сијаш

поклониће се теби и рећи ти муку

саслушај га мудро и ухвати за руку,

до нас га доведи,  а ми ћемо га даље

отправити тамо где га срце шаље!

Одговори чувар!

 

 

У будућем времену – времену сада
Ми мушкарци нећемо уходити жене
И нећемо читати њихове мале трагове
Неће ни оне издајно наводити мушке
Да се исповедају у опуштеној сласти

.

Већ ћемо – оне и ми – жарко смерати
Ка Једном у чврстој подршци и свести
Користећи моћ промишљене намере
И ширењем мирисне енергије врлине
А на језике ставити или мед или узде

.

У будућем времену – времену сада
Ми мушки градићемо мандалу Склада
Од цветних венчића из њихових руку
Мандалу ведских предака и потомака
У нововедској стварности која нараста

.

Поново ћемо у врло врло високој свести
Тражити другу полу јабуке – свога себе
Роњењем у дубоко језеро – огледало духа
Као некада на Лири или светој Даарији
Ох Лепоте! у преплету јаве и прасећања!

 

Песник је хтео да испева песму
која мирише и зелени се као трава,
песму са тугом кише,
песму високу као планина и бор.
Хтео је песму која ћути као ноћ,
песму дубоку као небо,
песму саму и дивљу као извор,
као шума, као птица.
Песму неку звонку и далеку
као детињство и мати.
Хтео је, лудо је хтео
да испева макар само једном
песму коју нико није умео.
Песму беспутну и болну
сличну самом себи,
песму страсну као љубав,
лепотом зачарану као девојка,
песму неку широку као песма.
Хтео је, а песма му измакла.
А кад је умро,
из тела његовог, кроз хумку,
зазелене и замириса трава.
И тако и он постаде зелен,
постаде трава, и мирис, и песма.
И тако песник испева песму.

 

(Из збирке ПЕЈЗАЖИ У ОГЛЕДАЛИМА)

 

 

Руке, гране моје, небу подигните се високо!

Стопала, корени моји,  уроните у земљу дубоко!

Косе, лишће моје, уплетите цвеће, меко!

.

Гране моје,  воду захватите!

Корени моји, ватру озлатите!

Лишће, цвеће моје, земљу пољубите!

.

Руке моје, живот-капи поспите!

Стопала моја, зраке пламне распите!

Лишће моје, свако зрно, живо помилујте!

Петер Хандке, добитник Нобелове награде за књижевност,

за 2019. годину, осведочени  пријатељ србског народа.

Захвалност и поштовање великом књижевнику и великом човеку.

Кад је дете било дете

ходало је машући рукама

желело је да је поток река,

река понорница,

а ова бара да буде море.

.

Кад је дете било дете,

није знало да је дете,

све је имало душу,

и све су душе биле Једна.

.

Кад је дете било дете

није имало своје мишљење,

није имало навике,

често је седело прекрштених ногу,

непрестано трчећи,

имало је ковитлац у коси,

и није се кревељило при фотографисању.

.

Кад је дете било дете,

постављало је ова питања:

Зашто сам ја баш ја, а не ти?

Зашто сам овде, а не тамо?

Кад је почело време

и где се простор завршава?

Да ли је можда живот под Сунцем

само један сан?

Није ли оно што видим, чујем и осећам

само одраз неког Света пре овог Света?

Ако знам да постоји зло,

постоје ли заиста и зли људи?

Како то да ЈА, уопште као да нисам постојао

пре него што сам постао ЈА,

и да једном ЈА, који сам,

више нећу бити ЈА?

.

Кад је дете било дете,

давио га је спанаћ, грашак, сутлијаш,

на пари куван карфиол,

а сад све то гута,

не само зато што се мора.

.

Кад је дете било дете,

у туђем се кревету једном пробудило,

и потом никад престало.

Многих људи, тада, добрих му се чинило,

а данас тек пар, ако је среће.

Јасну је слику Раја у себи имало,

да ли баш, пита се сад?

Кад од Ништавила визије

и данас га стресе страх.

.

Кад је дете било дете,

играло се са одушевљењем,

и сад, има исти онај ентузијазам,

али само кад је посао у питању.

.

Кад је дете било дете,

било му је доста јабуку да једе… хлеба,

па је тако чак и сад.

.

Кад је дете било дете,

слатке бобице би му испуниле шаку

баш као што то бобице чине,

па и сад би.

И зелени би му орах горчином језик натопио,

баш као што сад натапа,

и са сваког би врха планинског,

још вишем врху хитао,

у сваком граду великом,

још већем граду клицао,

и ништа се није променило.

За трешњама је до највише крошње посегао,

са страшћу коју и данас поседује,

али и срамежљив пред непознатима,

баш као некад.

Кад је први снег нестрпљив ишчекивао,

на исти начин као и данас.

.

Кад је дете било дете,

бацило је штап као копље,

право у дрво,

где и данас подрхтава.

Рожд нерожд жди

Искон и кон и пракон

Безмолви Лена Ми

У чуј језера зар

И двери и прасак гле!

У зорје обзорја рез

Рожд нерожд жди