Данашњи Лужички Срби потомци су полапско-балтичких  Словена;

Љутићи и Бодрићи, у раном средњем веку,

 насељавали су више од трећине садашње Немачке:

север, северозапад и исток.

На дрвеном мосту

већ дуго стојим

и гледам шуму

како се свлачи.

.

Светла река пода мном

листове собом

носи златножуте,

неисписане.

.

Тихо све дише,

сан од мене бежи

искиданих трака

заслепљује ме огледала зрака

.

Благи дах ветра

расплиће и сплиће

меке власи девојке

што к мени стиже.

.

Извор – Пројекат Растко-Лужица

Пусти птицу своје љубави да лети

да слободна рашири крила

и вине се пут плавих висина…

.

Не стискај је тим рукама дечјим

да је као пиле не би угушила

у загрљају старијем од времена

у коме си тек искрица

светлости била…

.

www.ekologijasvesti.com

 

Слово по слово

Реч по реч,

 Строфа по строфа

Песма се ствара!

Из Срца тече,

Прелепа река

Поета  поје!

Теците речи

Не стајте никад,

Јер то су жеље,

Жеље моје.

.

Д.М. 2019г. Пдг.

Не знам куд ми одлази поглед
У ноћима бдења
Ни шта га на том путу чека
Иза Кумове сламе
.
Не знам ни да ли на прозору
Некада твом је био
Или је изван сна те срео
Неких векова прошлих
.
Не знам какво га јутро прене
Из несанице глуве
И тмине што у души чучи
Без реда и суштине
.
Не осетим ни кад се врати
У очи ми поспане
А знам да те је опет срео
По буђењу са осмехом

.

 Извор –Поезија суштине

-На данашњи дан, рођен је Иво Андрић-

Ни богова ни молитава!
Па ипак бива понекад да чујем
Нешто као молитвен шапат у себи.
.
То се моја стара и вечно жива жеља 
Јавља однекуд из дубина
И тихим гласом тражи мало места
У неком од бескрајних вртова рајских,
Где бих најпосле нашао оно
Што сам одувек узалуд тражио овде:
Ширину и пространство, отворен видик,
Мало слободна даха.

.

-извор- Поезија суштине

Шта ради Живот док му смрт ливаде косе

И воћњаке млати? И зар може да гледа

Како у своје мрачне амбаре односи

Његов труд као кошнице препуне меда?

.

И чини ли довољно кадли своје брани

Ако је већ чудо какво нигде не постоји-

Или се плаши да га зло не нанишани

И судбину му по свом аршину прекроји.

.

Али ништа од тога. Није то по среди,

Већ су у питању закони вишље силе

Које одређују шта иза чега следи;

Кад ће у коло врази, а када ће виле.

.

Све што се роди Њему се и завештава,

Макар морало често да се аргатује.

Капије времена заредом откључава,

С Њим се и најдаља будућност дослухује.

.

Са много разлога смрт у свом вилајету

Стоички трпи. Можда управо баш зато

Да одржава равнотежу у том сплету

И замршају који скупа творе злато.

.

И то што је највредније, које се

Не крије у брдима. Нити краси реку,

Чији лажни одсјај испираче занесе,

А у ствари прави рудник је у човеку.

Рак у стени

Па на сунцу из потребе.

Ех, мој галебе!

*

Неми патуљак

Испред печурке стоји.

У земљи чуда.

*

Мртва природа

У дугиним бојама.

Пала шишарка.

*

ЛИЦЕ САМОЋЕ,

НОЋИ ГУСТЕ ОД МИСЛИ.

ХРАПАВА БАЛАДА.

 

Залази сунце.
У испуцалој земљи нестаје
сјенка мравињака.

*

Таванска врата
гласно отвара и затвара
пустињски вјетар.

*

На пластичном столу
велику лубеницу једу
ђеца и осе.

*

Школски распуст
– у дворишту, зреле трешње
нико не бере.

 

Два су пута човековог давања –
Први води преко срца други преко клинца
О човече! Пази како мислиш и дајеш!
Благо оном који чистим срцем даје
Јер свој тврди тунел ка Вишњем
Све више смера и дуби и шири
И сваки пут више угледава и открива
Светло унутарње царство Свевида

.

О човече! Пази како мислиш и дајеш!
Срцем ако дајеш срцем ти се враћа
Обогаћено – умилно и испуњавајуће
Из света Давања света нашег суштаства
Ако дајеш тврдосрцо – преко клинца
Враћа ти се назубљен и изгужван добитак
Баш онако како си мислио и дао
Огледало своје нико варати не може

.

Пази како мислиш и дајеш! О човече!
Ако срцем не дајеш немој ни давати!
Срцем дано у Дужицу се уписује
Затамњено око светлост избељује
Срцем дано у Дужицу се уписује
У тамној ноћи душе лампу упаљује
Срцем дано у Дужицу се уписује
И твоје СрцеВатра отвориће свака врата

Овде почива Д. Ракићевић из Губеревеца

борац у I i II устанку на Турке

у време Карађорђа и Милоша

а од 1804 – 1846.

Слава му!

Једном кад се планина Јелица зајесени,

чух од мудрог Илије Ракићевића,

а то није причао само мени,

а што би само мени:

Његов предак Гаврило,

Бог да му душу прости,

није волео ни селскога кнеза,

власт било да је чија.

.

Једном кад се планина Јелица зајесени,

чух од мудрог Илије Ракићевића,

а то није причао само мени,

а што би само мени:

Његов предак Гаврило,

Бог да му душу прости,

није волео ни Карађођа, ни Милоша,

власт било да је чија.

.

Јер,

народу крв испија.

 .

-фотографија споменика Тикомира Млађеновића