Чујем је у хујању ветра

осећам је у мирису мора

допире са планинских висова и доља

лети с криком птице са највиших гора

одјекује из шума и поља…

.

Чујем је у урлику звери

у песмама поражених и победника

њоме се време “пре и после” мери

њоме се овенчавају гробови ратника…

.

Њено је име на свакој застави

у свакој химни и заклетви

и једина је љубав од које човек

не може да се растави –

јер Она је мирис и укус Љубави…

..

Њена песма допире

са ратишта и гробова

одјекује са прозора и кровова

пламти у песмама робова

из срца дивљине и са градских обода

из јеке камена и жубора вода…

Одасвуд се чује

Њено свето име:

С Л О Б О Д А!

.

Слобода ти је дата

и припада теби

можеш да је одузмеш

једино сам себи…

.

Слобода је твој живот

а тамничар – страх

који ватру Истине

претвара у прах!

.

Из Слободе си рођен

и кад мислиш да си део

Слобода ти покаже

да си и тад цео!

.

Слобода је слободна

од свих лажних граница

за њу постоји прва

ал не и задња станица…

.

Једном када крене –

нигде не застаје

јер кад она стане –

тад и живот стаје.

.

Слобода је у крви

Слобода је у даху

у твом је рођењу

и у земном праху…

.

Слобода је пламен

што гори до краја…

Она је твој знамен

са мирисом – Безкраја.

.

Ша је још Слобода?

То је твоје вино

твој хлеб и вода…

То је твоја причест

у дане љутог поста

то је хлеб живота

кога никад – доста…

*

12.07.2019.

 

Сатанино стадо

Створови скутима

Сабраше

 .

Свеце сумануто

Сечивом

Сабраше

 .

Споменик силни

Страшилу

Саздаше

 .

Сунце сенком

Сумрака

Сакрише

 .

Сабљом

Суда страшног

Смак света

Славише

 

Прича о древности коју носи генетски код.

Неће је свако препознати.

Само они који је носе у себи.

*

*

Округли сто. Седам особа седи и мирно посматра

у средишту шта се збива. Три жене и четири мушкарца.

Свако од њих је старешина многих планета и многих

задужења свако од њих је препун. Лица им чиста и

светла. Очи сјакте белим пламеном. Сазван беше

савет. Питања су постала већ озбиљних размера и

 Велика Раса је одлучно хтела да учини прави корак

ради очувања живота.

 

Свако од седморо је изабран духом, срцем, знањем,

љубављу и делима. Свако од њих је прекаљени

ратник, песник, божанство свима који не схватају које

су то величине и путеви златоправа их водили ту где

јесу. Некада давно су били дечаци и девојчице и

играли се на обалама река и трчали пољанама где

расте трава мека…и мирисна.

*

Сањарили су о путу истине којим ће ићи. Сада после

толико векова су ту у овом савету мудрих. Приче о

њима су већ постале легендарне и преношене су по

свим световима где год да је Велика Раса имала своје

постаје. Свети Род Белих Аса је смело и радосно

преносио знања световима које је проналазио.

Многима су они били Богови. Због своје технологије и

знања су их без устезања дигли на престо

божанстава. И то траје већ толико дуго да се време

мери ерама. Народ је радосно бирао своје

предводнике међу светом децом рода Арија и Аса.

*

И они сами нипошто не би на то пристали уколико су

знали да нису тога достојни. Тако су васпитавана деца

Божија. Да је Род светиња. Савет је трајао у миру али

су мисли бљескале свуда планове и увиде и предлоге

шта да се ради ради очувања и развоја Велике Расе.

Колоније су већ постојале. Неке су биле нападнуте

силама мрака. Неколико планета уништено. Велики

рат је почео одавно. Уљези са мрачних светова ван

опсега Велике Расе су без резерве нападали и

кидисали на све што им је било на путу. Рат је трајао

толико дуго да су генерације рођене са знањем које се

не сећа времена пре рата…

*

Развој рода је пратио путању борбе за свети опстанак

и претио је да оде у смеру у коме би светост

достигнућа Велике Расе била смањена и претворена у

нешто што није била намера на почетку. Непријатељ

је користио многе цивилизације које су кренуле путем

таме, зла и уске користи за себе по сваку цену. Те

цивилизације су биле већином људске природе али

тешко омађијане опаким идејама куда и како се

развијати. Њима су владале силе које немају човечји

облик већ преузимају било који. Контрола над

материјом и свемиром је њихов циљ. Многе су

поробили и уништили користећи друге за своје

циљеве те због тог начина рата, они који су нападнути

од њих нису схватали са чим или са ким имају посла.

Често би било прекасно.

Неколико светлих цивилизација је потпуно пало под

њихов утицај и искористивши њихове напредне

технологије, освојили су пуно светова. Велика Раса је

изгубила много али ипак их је зауздала изузетно.

Један од разлога сазивања светог савета мудрих је

била одлука куда даље са развојем. Седморо је

донело одлуку. Створиће се место где ће се укрстити

енергија живота из свих праваца и нивоа и ту ће бити

један од светова који ће носити незамислив

потенцијал развоја. Он ће бити основа на којој ће

расти најбоља деца божија која ће обновити Свемир.

Да све поново буде Мир. Све-Мир. Тај све-свет који је

башта богатства и благослова живота.

*

Седморо је погледало у своје суштине. Видеше

изворни неугасли плам како попут мале звезде сија

сред њих. Свако од њих седам је могао да види то у

себи и у осталих шест. Извор Живота. Знали су да

гледају у делић Творца иако га они нису доживљавали

на начин који је својствен младим цивилизацијама.

Схватили су. Живот се не може зауставити и

уништити. Неизмеран је. Посегли су заједно ка пламу

и свако од њих доби знања нова о стварању божанске

баште. Ту ће се Творац рађати непрекидно док сваки

човек не схвати потпуно да је Творац сам. Очи

отворише и све то видеше пред собом! Све што је у

њима је било сада и испред њих.

*

Дух поста. Поклонише се Творцу у себи. Задатке

поделише и кренуше у стварање…

 

Небројене године пролазе… Ветрови се играју

пустарама и голицају крошње разног дрвећа. Много се

људи родило и прошло кроз Земљу. Ера је донела

много божје деце. Много њих су постали живим

светлом те божанством. Ван времена су отишли да би

опет се вратили у њега обогаћени искуством и

 схватањем велике приче Све-Мира. Живота коло се

вазда увећавало. Сва нова искуства су допринела да

се Род представи и новом светлу самом себи и

Творцу. Било је случајева када су поједини видели

како се стварају нове планете за посебну врсту

изазова да би се потом после пуно векова један или

двоје родили са потребним развојем те онда поставши

звезданим асом, дошли у првобитни део цивилизације

Рода и донели још један део слагалице који

доприноси развоју коме је савет мудрих тежио.

 

 

Једно Сунце је титраје своје љубави слало једној

малој земљици. На њој су росна јутра донела

надахнуће једној души оваплоћеној у девојку плаве

косе која је безбрижно и ходала у шумарку белих

Бреза.

*

И ту се оваплотила суштина која је свесна свега. У

њеном срцу. Такође је Сунца зрак огрејао чело једног

младог човека који је дремао на удобној лежаљци од

лишћа високо на старом Храсту у зеленој шуми. И ту

је снео пламичак беле ватре који се стопи са

младићем. Сунце се насмеши само њему знаним

осмехом… Мудрима се душа испуни топлином коју

нису пре познавали и свима се једна мисао створи

која им се појави на уснама у виду речи…“коначно“.

Одмах су запевали тихо славе оду извору живота.

*

Препород је започео.   

 

И плаче ноћас сибирски ирис,
Вучијим сузама,
Грлени урлици пламеним језицима палацају,
Гонећи мрке медведе у смрт,
Крај стожера у пламену, своју последњу
Стражу стражи рањени Барзој – хрт.

.

Гарави јелени запињу роговима
О патуљасте борове,
Падају на колена по птичјем гробљу,
Скоро излеглих и у заметку,
Посвуда, перје, растављени кљунови,
И згаришта гнезда, хумке плодова,
Којим су сад костурнице жбунови.

.

Ловци су ловине ватреној стихији,
Пламен у боји тигрових крзна,
И у јеци падајућих смрека,
Не разазнајеш гори ли тигар или небо!
Гори ли тајга или река!
Не гаси жеђ ни Јенисеј,
Његове обале су у ранама,
Гноје и топе се, као смола међу гранама.

.

И плаче сибирски ирис,
Сузама дивљих коња,
Што губе крда у бегу, растајући се
Од големих пашњака и ждребаца,
Што нејаким ногама потонуше у лаву.
Ржу кобиле са брега ка пољу, а
Над усијаним лименим крововима,
У жалости, ноћас је и месец положио главу.

Кад ми, као однекуд случајно, дођу драга лица
И цео дан ми осмесима душу голицају,
Тад умор, боли и године попуштам с узица:
Што ми о врату висе и у мени дуго, дуго трају.
.
Покидам струне јецавице и збришем боре с чела,
У дечији смех и вриску ушуњам се без штапа,
Свака реч младости кућом је радост исплела
У један поглед нежности што цигле живота склапа.
.
Разаспем се у комаде да сваком део себе дам
И кад свако од њих задене ме у косе ил’ ревере,
Да сам цео, пун свемира, тек тад сасвим знам,
Јер без њих сам стабло шљиве ког нико не бере.
.
На Велику Госпојину 2019. Године

.

-Извор-Онлајн поезија-

 

„Мокош судбе нити предиља!

Од липе је прву жену створила!

Пчела бела света јој животиња!

Босиљак и вуна, њена су знамења“ –В.С..

 

Мокош је богиња предења, заштитница жена, брине

о њиховом здрављу и породу. Она помаже породиљама,

штити њихову децу, и истовремено поможе жени да

очува добар брак. Осим за предење, Мокош је везана

и за остале женске послова као и за вођење домаћинства.

Њене биљке су липа, лан и кантарион.

Липа је, повезана са првом женом насталом од дрвета

липе, а за чије је стварање заслужна Мокош.

Лан је, пак, према Чајкановићу биљка која се често

користи у враџбинама, док се кантарион користи у

лечењу женских репродуктивних органа.

Мокош се налази међу боговима кијевског пантеона

и њен кип  поставио је кнез Владимир 980. г. н.е. на брду

изнад Кијева. Овај кип сам кнез Владимир је порушио,

осам година касније, јер се у међувремену преобратио

у хришћанство.

.

(Извор- Стари Словени; и …)

Време, попут Змије,
пребива шћућурено у Вечности,
а онда изненада, на Подстицај,
подиже своју тајновиту главу
и почиње да извија и одмотава
дугачко невидљиво тело,
које прожима и боји Циклус постојања
и утискује му Печат
у сваком трену тренцијатом.

.
У свом мистичном ходу
Време се претвара у епохе
које следе једна другу
у еволуционом нарастању
непрекидно изнедрујући
нова и моћнија Знања.

.
Прошлост непрекидно нестаје,
а будућност се непрекидно ствара
унутар вечне садашњости.

.
Знања претходних епоха,
када оптрче свој круг делатни
и исцрпе енергију за своје дело,
предају штафету новим знањима
и одлазе у трезоре Акаше.

 .
Служиће истраживачима прошлица
да направе историјске паралеле
и да открију танане нити
које повезују сва знања,
пре свега линију водиљу.

.
И служиће, можда,
то зна само Велики Неимар,
као подлога и духовна храна
у неком другом циклусу
и неком другом простор- времену.

Сањам ноћ сребрну
у којој дрхти месечина,
у којој трепере влати и светло лишће
и стрепи бреза међу длановима.
Ноћ сребрна ћути без даха,
и ћути реч, и глас, и песма,
и бије само заробљено срце земље.
Нема је рука пред лицем Анђела.
Све је на крају света
и све на крају времена.
Учини се да Бог опрости грех
и рече – нек се деси лепота.

.

И догоди се лепота у ноћи сребрној.
Пуче светлост небеска
и просу се месечина,
узнеше се траве и лишће светло
и споји се жудња неба и земље.
У ноћи сребрној
заплака ми рука на лицу Анђела,
и твоја душа прими моју,
и примих те ко божју светлост
после Голготе и рана.

.

У ноћи сребрној деси се лепота
која никад није и никад неће.
Усних само ноћ сребрну,
а руком не дирнух лице Анђела.
Усних ноћ сребрну
што се не да животу,
а могла је бити, бар једном,
на крају света или на крају времена.

.

Јун 1993.

 

 

„На крилима Стрибога долази,

нови живот,  песму и радости доноси!

Под стопалима ниче јој  цвеће и  трава,

њима буди срца зимом успавана!“ –В.С.

Весна је богиња победница. Она побеђује смрт

и зиму  и почиње да влада природом.

Весна, богиња пролећа и  младости  народу је најомиљенија!

 О тој чињеници сведочи и то, да је (нарочито код Срба)

 често женско име Весна. Људи су давали ћеркама

њено име верујући, да ће  бити радосне

и веселе попут богиње Весне, односно, попут пролећа.

Она је лепа,  моћна и око себе  шири опојне мирисе.

Поред лепоте, приписује јој се и моћ над топлотом Сунца,

без кога не би могло да дође пролеће. Један од празника

посвећених Весни, славио се са супружницима који

су склопили брак предходне године. Био је то

један од најрадоснијих празника и  за ту прилику

 су спремани колачи са медом – меденчићи.

Овај празник је касније црква везала за дан чедрдесет

мученика, 23. март,  данас познат као Младенци.

Други, Веснин, цветни празник, такође се одржао

и данас се назива Цвети. .

.

(Извор- Стари Словени; и …)

 

У давна, прадавна времена, у једном дивном, великом селу Србинову, живели су несташни и враголасти, Божидар и Сербика. Румено јутро је освануло. Понеки облачак се ушушкао на небу. Милује јутарњи поветарац. Птичице певају своје песме, цвркут се разлегао целим пољем. И дрвеће шушти у ритму природе. Златни соко гледа са висина, шта се ради.

Наша два враголана истрчала да се играју напољу. Али, некако им досадно без подучавања Великог Чаробњака. Први прозбори Божидар: “Тако сам некако невесео кад не идемо код нашег Чаробњака.“ На то ће Сербика:“И ја највише волим кад нас учи свакаквим вежбама. Толико је знања на Земљи, да човек цео живот учи, не може све да сазна. А наше душе велике радознале, иако је тело још малено.“ И истовремено помислише на Чаробњака. Кад ето њих испред старе колибе, а Чаробњак седи на троношцу и чека их. „Добро јутро, добра децо. Видим да мислите на мене, па ето да вас позовем у госте и на подучавање. Знам и осећам да сте радознали јако, па да вам испричам једну причицу. Шта мислите да ли сва створења сањају’“ упита он. „Па ја мислим да планете и звезде не сањају,“- одговори Божидар. „А шта мислите да ли све у овом свету пева?“-постави још једно питање Чаробњак. „Па ја не знам да ли сви певају, али је могуће да много тога прави складну музику, а да ми то не чујемо.“-одговори Сербика. На то ће Чаробњак.: “Све на овом свету и снева и пева. За животиње знате. Па и за биљке знате, да оне осећају и памте. И да се међусобно споразумевају, преко корена или песмом. Али да ли сте знали да планете и звезде су као жива бића. И оне певају своју космичку, дивну музику, и као што рече Сербика, коју ми на жалост не чујемо. Ево рецимо планета Земља. И она бих хтела да је људи не буше, не пале, испробавају бомбе, нарочито нуклеарне, не запрашују, да јој не преграђују реке и копају канале. Неки научници кажу да се та сетна, тужна песма може и чути, кад се преведе на нашу музику. Али кад се она наљути ми то одмах осетимо: јаки ветрови, торнада, земљотреси, пожари, вулканске ерупције, огромни таласи. Али она не говори нашим језиком и ми је још увек не разумемо, потпуно. Тако ноћу, кад се небо оспе безбројним звездама, може човек да пожели неку жељу и да је пренесе некој звезди. Догоди се често, да му звезда одговори и пошаље зрачак наде или прави одговор. Простор око нас није празан. Ту је ваздух који удишемо, где ветрови луњају, облаци се гнезде, где се преливају дивни сучеви зраци, где се рађају дуге. Је сте ли икад видели дугу? Она има седам  боја као и наши енергетски центри (чакре, наша реч као чекрк) и то истим редоследом. А и небеска тела не лебде у празном простору, већ у океану зрачења и енергија, које ви сада још све не знате. Тако да цела васељена снева и пева.“ „Тако смо усхићени овим сазнањем. То значи као да је све око нас живо, само вибрира на разним фреквенцијама (ми брзо, камен споро).“- проговори Божидар. „А  ја кад изјутра угледам наше лепо сунашце, без кога не би било живота на Земљи, ја му пожелим добро јутро и да је срећно и вечно. И понекад ми се учини да ми се оно насмеши или ми пошаље неки светлуцави зрачак.“- надовезала се Сербика. Деца се захвалише на дивној причи, зажмурише, а Чаробњак их својом тајном чаролијом, пренесе до села.

Да ли и ти често гледаш у звезде? До следеће приче, да будете вечно здрави и срећни.

 *

-слика- Шишкин-