Хвала Лепото свих годишњих Доба,

Вучице, Вило Небеских Соба,

Синце које сија и Душу ми греје!

Жено, Вучице, сада сам у Тами!

Осветлај ми простор и отвори очи ,

Развесели Срце, о, ти Жено Вило,

Као некад давни, у нашем Дворцу,

Када бесмо скупа – или ми се то само Снило!?

Уми ме лепотом Очију твојих,

Са усана Латице поспи ти по мени,

Шапни две, три Речи нежне, ко кад

Волесмо се  на Високој Стени!.

 

Нису свадбе, а свуда неко славље,

Крај себе окупило лето на језеру

Ожеднели Шумадију и Поморавље

Као под једну заставу или веру.

 .

Пландује Србија од јутра до мрака

На обали са смотуљком брига под главом,

Свикла на непогоде не смета јој зрака,

Одмара се од света покривена заборавом.

 .

Из лагода је прену само мрав и мува,

С вечери јој напуни уши крекет жабљи

Док јој ветар који често зна и да је одува,

Љушка заснулу на месечини, у корабљи.

 .

Из винограда, с поља жита и шљивара

Жега и јара довуку се до устајале воде,

Пљускају се и мију од упеке и гара

Па циком зоре натраг, грлом у јагоде.

. 

Понело и родило, биће за утробије

Да се прегура док не стигне нова жетва,

Ако се Србији радовање о главу не обије

Стигне ли је урок или каква клетва.

 .

Нису крштења, а свуда неко славље,

То лето пева сваким класом;

Опили се Шумадија и Поморавље

И језеро гори понето тим гласом.

 

 

 

Тамо где моји стихови живе, живиш ти.

Узвисујем душом речцу у зачетку.

Ја знам да од небеских милошта си.

Исходиш у мом поимању и почетку.

 .

Пре тебе нису овако топлили ме дани.

Озрачја нису мирисала на свеже рује.

Ја знам да за ме завештали те сани.

Песник осети када музику срца чује.

 .

Мора да се и исток уткао у твоје очи.

Мора да је све природно нашло кућу.

Ја знам да права љубав бистрик точи.

Пронаћи уточиште дивној песми ту ћу.

 .

Да одише тобом, да на твом уху зри.

Да те пољубе риме и загрле нове риве.

Ја знам да ово крвце исконским ври.

Вечна си, тамо где моји стихови живе.

 

 

Дивна девојка  у нежној хаљини
Сама је ходала мирном уличицом.
Светлом лепоте тишину испуњавала
Кренула мирно, склизнула она.
Свежина одсликана у роси прохладној
У мислима, чистота зимских снегова
Негде иза сенке уличице
Свет кључа, стазама  испразним.
.
Траг светлог цвећа је пао,
Песму Срцу игра пролеће,
Чији мирис испуњава све око себе,
У боји  љубичастој, што своди с ума.
Девојчицу лето греје топлином.
У праменовима косе речи јужних ветрова   
Као зраци у таласу који се одбијају,
Видљиво је блаженство јулских залазака.
.
Онда се окренула и у прикривању,
Погледом ју је додирнла Душа.
Јесенске боје златом преплављене ,
Измаглица ватре, што се у лишће растапа.
Понегде, туга за протеклим летом,
Понегде нада да је пролећа ту негде.
Дивна девојка  у нежној хаљини
Слика је универзума, дошла до мене!

 

.

Владан Пантелић: Радгост

Радгостова суштина се дивно одсликава кроз његово име. Врло радо га угошћавамо на Србском Журналу, са жељом да прикажемо његову многонадарену личност, благородну нарав, уметничку храброст и субтилност, велико знање, љубав према свему и свима, и његово разноврсно стварање.

Радгост Максим Ковган Харитончук Мојсијев живи и ствара у Кијеву. Слика, техником уље на платну, живописне пејзаже и портрете, затим концентроване изразе Јединога Бога – ликове божанстава и вилинских бића из митологије нашег Рода. Поезију, о љубави и животу. пише техником ведања и исписује је и на кори храста. Стих му је препун осећања, нежности, садржине, снаге.

Рад-гост живи родноверје и активан је члан родноверног удружења које негује стари словенски дух. Бави се и вајарством и ствара фигурине божанских бића и ратника са комплетиом оружја и оруђа.

Песма – Нежна девојка, пажљивом читаоцу, открива живо богатство песникових осећања и запажања. Читајући и созерцавајући ову песму видео сам, и дуго гледао у свом уму, прекрасну вишедимензионалну сцену у којој се играла светлост правећи наизменично фигуре песника и девојке и свеколике природе у божанској лили.

.

-слика – Радѡгощ Максим Ковган –

„Како ноћ је Девани пуна Месеца

Тако Лели дан је пун Сунца

То  поносна Јелена, Јелица – Лела је

Жена у лелеку  заштитница!“-В.С.

Лирске песме у Срба, пуне су призива Леле,

док се у српским епским песмама такође јавља

ова личност, додуше, скривена под именом Јелене

или Јелице. Можемо закључити, да се Лела, Љеља,

као богиња могла поштовати на територији Србије,

али и шире. Александра Бајић сматра да је Лела била

заштитница жена коју и дан-данас призивају Србкиње и

Влахиње у невољи. Лела је најсличнија Девани

због своје дивље женствености,  међутим, њих две се

разликују по много чему. Девана је, пре свега, божанство

јаких лунарних карактеристика, док је Лела представљена

као богиња лета и Сунчева невеста или сестрица.

На овај начин, Лела представља аспект жене,

који се полако покорава мушкарцу.

Сам  усклик ЛЕ (ле ле)  је у српским и македонским

песмама везан за изражаване туге и бола,

због чега се туговање у јужнословенским

језицима назива лелеком.

.

-Извор- Стари Словени-

 

V. Бродови плове узводно и низводно.
Са твојим доласком сви путеви су отворени.
Пред тобом рибе искачу из реке.
Твоји зраци досежу до зеленог океана.
Ти си онај који сеје мушко с е м е у жени,
Ти ствараш семе у мушкарцу;
Ти оживљаваш сина у мајчиној утроби,
Тешиш га да не плаче.
Још у утроби ти га храниш.
Удахњујеш живот свим својим створењима,
Отварајући уста новорођенчету,
Хранећи га.

.

VII. Како је разноврсно твоје дело.
Тајанствено у очима човека…
(Ода фараона Ехнатона Сунцу)

.

Скоро ништа се не зна о краљици Кији, првој жени фараона Ехнатона Четвртог, осим да је краљевске лозе, да је била врло мудра, и да је у стварности коју смо звали Ми-сир, а много касније преименовали у Египат (Геи пат), врло, врло з н а ч а ј н о   у ч е с т в о в а л а. Умрла је врло млада, на порођају, али је на свет донела будућег фараона -Тутанкамон-а. Ни о њему се не зна много, осим да је на престо постављен врло млад и да је у м р о, такође млад, у деветнаестој години. Његово и м е  нам каже да је носио двојно дејство Амон – Атон, да је такнуо тамне скривене т е м е  неког моћног човека тог времена, можда из свештеничког или војног сталежа, или… Но, није много важно ко је убио фараона Тутанкамона, јер сви сносимо последице својих дела и сви ћемо на свом Путу гледати, тисућама пута, у своје огледало истине и из њега црпсти истине које ће нас управљати даље кроз светове и векове. Останимо са чињеницама да су у његовом животу, који се, умногоме, испољава кроз име, постојала дејства – мутно, такнуо, макнуо, амон, атон, он макнут, танано, тата, катун, нокат, кана, тумно, тамно, танко, мана, мутант, тама, тукно на мат, та он макнут, такно му на т, такнуо у тамн(о), то мутан анк, ма он туткан, и многа друга. Име нам говори да је Тутанкамон вероватно трован дрогом, да му је слабила снага, потом јасноћа, да је имао тешку повреду, а да је, потом, у мраку убијен ударцем у теме.

.

И тајинствени ванземаљац фараон ЕхнАТОН, његов отац, Кијин муж, измиче знанственицима целог света, као што је измицао и својим савременицима. Зна се да је имао и жену Нефертити и са њом неколико кћери. Не зна се какве је идеје покренуо у вези религије и какве је реформе замишљао и спроводио. Научници се слажу да је био врло необичан, да је искочио из континуитета владара претходника и да је изненада нестао са историјске сцене. Збуњује чињеница да његов гроб није пронађен, што нашој машти даје велику слободу и замах.

.

Вечна душа краљице Кије, као и душе фараона Ехнатона и фараона Тутанкамона, као и душа краљице Нефертити, настављају свој величанствени узлет по разноликим божанским световима, вођене заслугама и дубоко усађеном интуицијом и знањем, лет ка новим и новим искуствима која су неопходна свакој души која стреми ка Највишем. Човеку није дата сила да може да види сва разна утелотворења, своја или туђа, али прочишћењем свести те могућности се донекле отварају, сећања враћају.

.

Ехнатон и Тутанкамон су сада Витези Праисконог Реда, чудесно и успешно помажу другима, и хитају ка нашем узвишеном циљу. Нефертити је врло талентована млада девојка, уметничка душа, и пред њом се отварају велика врата дубоких тајни. Ки-ја је нашла светли пут окићен белим ружама и тајницана, хода кораком чврстим, умереним. Једним делом пута сви смо ишли заједно, а онда су се наши путеви смислено одвојили. Сада сви, кроз ребусе, путујемо сами до велике утоке, одакле, за све нас, постоји

само                  ј е д а н  пут  и  ј е д а н  циљ.

 

 

 

Суботње вече.
Залеђеном улицом
јуре ватрогасци.

*

На жеравици
пуче печени кестен
– уздахну старац.

*

Бака плете шал.
Вуницу из кутије
развлачи маче.

*

Старчеву пјесму
подигнутим ухом
ослушкује пас.

*

У кухињи
замириса печење
– дотрча маче.

*

Испуцалу земљу
прекопава сељак
– за њим и птице.

*

-слика-Шишкин-

Небо у ноћи.

Птице белих стомака

Сводом цртају

*

Хаику у крику

У доба тешке смутње.

Радост почетка!

*

Увек о лепом,

О сваком ил’ понеком,

За твог живота.

*

Месец над водом,

Дечији осмех узнет.

Радост за вечност.

*

Хвала ти животе,

Пун истине, лепоте.

Како год се звао.

У времену долазећем,

у Новоме добу

Великог Духа Стварања,

гле, триста тридесет и тројица Белих Срба,

Хиперборејаца Арија,

владаће Звездом Земљом

у тридсет и три наредна столећа.

Све је то,

пре четрдесет и два века,

пурпурним светлосним зраком

записано и рисано,

у Звезданој и Кдеровој књизи,

 посвећених божанских Ура

 са Белог Пупка Света.

.

22.мај, 2015.година

-слика-Шишкин-

Ако си хтео безгрешност

које спаја простор и време

светлост ти се уплела и забрани

да говором понудиш хризантеме

 .

Ко хоће себе да нађе у тој потрази

мора овај свет оглодани да напусти,

да види да ли у себи има ватре

да ли да живи ил’себе да сатре

 .

Зашто трагати за мутним речима

ако клијање израста цветна алеја,

нека небески снови журе ка изворима

да не пресахне колорит људских идеја

. 

Насрћу гаврани да кљују мисао:

облећу поцрнели, не хају за музе,

облапорно између себе творе зала

понуде, плодности убацују у врели котао

. 

На његов смисао суштине полетне

сагњиле трулежи намећу похлепне,

где је ту узе да себе кори,

растући пламен живота сагори