Јуче, на Крстовдан, 27.09.2019.године, Дружина Храста је обновила Запис у сели Губеревац између Лесковца и Власотинца.

Још из давнина Свети лугови и Запис дрво чувани су и били поштовани у нашем народу. Тако су лепи и живи древни храмови…У Винчанској култури то су били храмови.

Ово енергетски изузетно место налази се поред древног пута, поред Јужне Мораве. Са пута се види лепи бели крст…

Некадашњи храст Запис, игром Божије Промисли, замењен је тополом. И она је доживела столећа…У овом времену несвесни и  похлепни нељуди, експлозивом је уништише, у потрази за златом.

У протеклих седам  година, у два наврата, покушавао сам да обновим тај гај, али подметнути пожар је све уништио. Мештани су се потрудили да засаде нове тополе. Али неки усуд не дозвољава, тако да се топола, намењена за Запис, суши…

Сада смо донели брижно неговану садницу храста лужњака, из бусена  је никао и брест, а и други бујни биљни свет…

Ушли смо у поље светилишта, дуго промишљали дело, нашли светло место за садњу, посадили – молитвом, житом и вином благосиљали ово дело љубави…

 Пажљиво смо ово место обезбедили од новог пожара…

Једина недоумица је била у вези одобравања мештана,  је ли  то у сагласју са њиховим плановима. Добисмо одговор, да сађењем храста обнављамо древно, појачавамо снагу места на корист свих бића. И најбитније – дорасла су деца мештана да преузму одговорност и да делују из подручја више свести.

У славу предака, који још из древне Винче, славише богоугодни природни  живот, и у славу нас и наших потомака, засадисмо дрво за Запис.

Овом акцијом започесмо обнову древне дивне традиције широм Србије, средишне земље нашег Рода.  Живела СРБ И ЈА!

 

 

 

 

 

 

Светлост и Тама воде вечити рат.

Белбог и Чернобог воде вечити рат.

Љубав и Мржња воде вечити рат.

Добро и Зло воде вечити рат.

Стваралац и Разстваралац воде вечити рат.

Градитељ и Рушитељ воде вечити рат.

Човек и Нечовек воде вечити рат.

Живот и Смрт воде вечити рат.

Вечити рат се води одувек и заувек, у свим временима, у свим световима, у свим пространствима, једнако у Вечности као и у Безкрају.

На том вечитом рату све почива, из тог вечитог рата све происходи.

Да нема вечитог рата, тада ничега и не би било.

Вилењак који је дошао до тог познања, који се узнео на тај ступањ унутарњег разјашњења и освешћења, повлачи се из света омаја и опсена у онострану Тишину и Шутњу, и, уз звездану лиру, ствара и пева умилне и дивотне љубавне песме, не желећи да икада више води икакве разговоре, нити да се укључује у икакве распре, полемике и свађе са било ким и било где.

(Лирски записи – 2017.година)

Фармер прича
и стрпљиво тјера муве
са грубог лица.

*

Спаљена ливада
– у јутарњу тишину
спушта се врана.

*

Подневна жега
– на крају фарме трепери
стадо оваца.

*

Изнад младог жита
вјетар љуља вране на
струјним жицама.

Звездани медвед

У средишту небеском.

Показује пут.

*

Честица доброг

На небеском раскршћу.

Звездани снови.

*

Љубави треба

мало више љубави

на оваквом свету!

*

Збор ситних риба

Двосмислено изгледа.

Небески прасак!

 

Живот Витеза Праисконог кружи јер познаје Ветар

И познаје Земљу – брда стамена од неба одваљена

Познаје Воду од Творца по сварожници спуштену

Он зна да много захвата из мозга када ради рукама

И не жели да угледава себе на високом таласу зла

 .

Талас зла ако га има спаја са таласом плана живота

Ради умом усмерен на склад левог и десног мозга

Строго и будно пази да не буде навучен на сенке

Тежи да пренесе свима дубок увид-мир унутарњи

Његов Звук када је у дејству пробада век и одбрану

 .

Витез Праискони познаје Ватру – у катани је носи

Познаје и носи Етар и Потку у кораку и плетеници

Не носи и нема у себи паука од жудње распојасаног

Његови дани и ноћи нису бледи танки и шкргутави

Устаје у рану зору и жури да стигне дугу једнојку.

 .

Када се лаконого врати у свету Тијанију унутарњу

Поздрави се са Људом Каменом Биљком и Зверком

Овај простор чисти екран његове унутарње визије

Неизгужване ноћи пуне га певом птица и зрикаваца

Опуштен и испуњен лакашно сушт из нектара вади

„Лепотица ноћнога небеског свода,
чуварка сна бога Даждбога, оца свога,
и Земље наше и нашег народа,
шапатом је певала, 

Месецу и Звездама“-В.С.

Богињу Предвечерја, Венеру, наш Род, од давнина је

обожавао. Обожавао је њене вечерње појаве,

прозвавши их именом Даница, и јутарње под именом Зора.

Обе су прекрасне кћери бога Даждбога. Код Руса ова богиња је

добила име Деница и Вечерња звезда а у нашем народу

Даница или Вечерњица Даница. Њено је место  запад,

где се вечерња врата, отварају мрклој ноћи.

Високо на небеском своду, у последњем сутонском

руменилу, забљешти луч светле богиње,

заштитнице сна.

.

 (извор – Свевлад и …)

Ој Калино, дудињо

И опора трњино,

Са дрвета крушко

Виноградска кајсијо

Малине сам донела

Дуњо мирисна

Трешњом окићена

Јабуко румена

Сочна вишњо за сва времена.

 .

Жедна сам ти,жедна, воде студене

и сокова воћних горком травком зачињене.

Носим венчиће

и певам ти песмице

да ми лице не срдиш,

да ми воду не мутиш.

Чар ме длаком косе, црвенице.

Миј ми лице бистром водом, Калиновице

Дар ми знање Мокошина, девојчице.

.

-прво објављивање песме-

Лисове догодовштине из друге

половине минулог века до овијег дана

Не знам ни ко, ни што ми нађену надимак Лисо. Вамо ме јопет укућани звали Мишо. Будибокснама. Мора да их је неки белај подурјасијо. Да сам Томо, Томица, Томета, Томаш, Томиславенда, ил тако нешто од Томислав, коно што сам крштен, па ај,ај. Ал Лисо и Мишо, то ти је, нако, дибидуз брезвезно. Ал што е, ту е. Знаш оно: Кус пјевац пиле довијека? Е то ти је са мном било. Саће ми осамдесет. Млоги моји вршњаци одавно побацали кашике, а ја остак Лисо и дањ данас.

Нама кућа уза школу. Кад сам бијо први разред, на одмору одем на шталу и из гњездета узмем јајце и турим руку, с онијем јајцетом у-џеп, од кусиг панталоница, кои е бијо

шупаљ. Ондак су ногавице биле широке и до кољена. А ноге мршаве. Ко двије батине. И, ондак ти, кажем ђацима да могу да снесем јајце. Они мене чикају да то не мож да бидне.

Ја ти тујнак чучим, прораколим се ко кокошка кад ће да пронесе, назинат запнем те стењем и кад се добро зацрвеним, бајаги оданем и испуштим јајце из руке кроз ону рупу на постави. А имо ја те панталонице од тежаног платна, за оно време бољиг није било. И оне

ти биле оварбане у неку тамну модру боју, вако ко ови мој џемпер. Мало блјеђе. А горе имо плетену блузу с кратким рукавима. Бијаше нако крмезли боје, не знам како тачно

да ти кам. И на тој блузи ималиа џепови и горенаке на прсима и доље при дну. Било то ондак модерно у бестрага. То е ретко ко имо. Звали је енглеска блуза. Што су е тако

звали Бога ти питај. И почек ти причати, да не заборавим ђе стадок. Оно ајце кад сам кроз шупаљ џеп испуштијо, скотрља се низ ногавицу у-траву. Сви се чудом чуде.

Глала то учитељица Вера с прозора, па ме пита да л могу и њојзи да снесем једно јајце. Реко, данас не могу више. Сњео сам једно. Поцркали ђаци од-смија. Она била млого строга ђацима. Ал није могла д-издржи, насмојала се и она.

Имали ми велику шталу и око ње башчу заграђену високим прошћом и поплетом горенаке по вр’у. Тујнак се испуштала сва стока. И пиљеж. Мого си туј да чуеш пјевачко друштво како гаче, какоће, кауче, гуриче, рокће, скичи, риче, рже, њишти, блеји, врекеће… Још кад се оздо из баре закрекећу жабе, горенак из багрењака закликће жуња, одонуд из С(у)руџића гаја заславуја славујак, доље из школе, ан се огласи звоно за одмор, заграе и завриште ђаци – то ти је милина једна. Ђе се окренеш, народа по њивама, по ливадама, по

вотњацима. Тандрчу кола на све стране. Мало мало зачуе се пјесма. Да л су рабаџије. Или косачи. Јал копачи. Јал су жетелице.

Милина једна.

 

 

 

 

Изнад свега, ценио је  слободу, јер му је пружала могућност да се стопи са космосом и бесконаћношћу живота који је клијао у његовој души. Њено семе заливао је звуцима који су долазили док је гудалом прелазио преко жица виоле. Била је то магија којом је вешто руковао.

Живео је неоптерећен слабостима због којих људи продају или заробе душу, те постану робови не знајући да лоше долази из дела бића кога се одрекну, не из спољашњег света који се простире надалеко и нашироко.

– Оно си што удахнеш и што дахом избациш – говорио је, а његов дах био је управо тај осећај неспутаности, због кога је имао небо и земљу под ногама, вечити осмех и зрно нејасне, далеке чежње у погледу, који људи нису могли да одгонетну.

Тумачили су то занесеношћу, особењаштвом, ко зна чиме још док су ишли циљу ког су одредили као све. А кад тражиш све, не добијеш ништа, јер све је нејасно, конфузно, створено да би нас заварало. Ко је још открио и спознао све? То траже душе којима је живот одређен оним што се може пребројати и оним што се може изразити мерама које су смртници осмислили да би изразили вредност нечега, уживајући, тек, кад себи ретко дозволе, у лепоти онога што слободан дух може да да.

Док је мислима које је водио звук, зарањао у морске дубине, срео се са погледом упртим у његове покрете. Дечак, очаран оним што свирач ради,  полуотворених уста, гледао је као да се пред њим одиграва нешто нестварно. У дечакове очи пресликао се део њега. Знао је да је то моменат  који је чекао!  Знао је да се поново родио и да ће живети још дуго!

Лицем му се разлила радост,  музика  је постала живља, славећи бесмртност у коју је веровао.

– Живот те, дечаче, не диже у облаке, не ушушкава у њихову мекоћу… њега чине мале ствари и велики ратови, које од тебе направе или јунака или кукавицу.  Свет је у својој несавршености створен по мери човека, али људи је мало, као што је мало оних који дозволе да их сан води. Запамти, не дај оно што је твоје! Други ти то не могу узети, али мораш се чувати себе!

Много година касније, пуна дворана људи аплаудирала је младом музичару који је био познат као небески свирач, јер се, како су говорили, од његове музике отвара небо, зато, док свира, гледа горе. Поклонио се и напустио сцену. Аплаузи га више нису испуњавали, нису му били довољни. Схватио је да је подлегао чарима лажних победа, да је водио безначајне битке на местима која се могу назвати поприштем површности. Колико год људи волели то што им  пружа, недостајала је она фина, танка, невидљива нит која се рађа кад се душе сједине у велику, златну лопту која напусти земљу и вине се ка облацима. Кад се распрши, из ње настаје права лепота. Управо је схватио да је уживао у малим стварима, мислећи да су велике само зато што су годиле његовој таштини.

Осамљен, погледао је у небо и засвирао на старој, похабаној виоли. То је био начин на који је говорио свом учитељу, јер је знао да га слуша.  Никад није био овако несигуран, руке су му дрхтале, а погледи се срели. Није га прекоревао, али је очекивао одговор на питање – зашто не дозвољава животу да траје, да се обнавља? Зашто га скрнави зарад пролазности?

Пукла је жица. То је знак!

До јутра је брисао прашину са свог сна који га прати од оног дана кад је упознао човека, којим је био очаран. Схватио је, кукавицама бог не даје крила. Њему је дао, а он, уместо да лети, показивао их је ходајући земљом; слабила су, смањивала се, уместо да јачају и расту.

Пре него што их је поново раширио и постао свестан моћи свог дара, погледао је у небо и рекао:

– Сад можеш да почиваш у миру.-