„У миру свуда мило гледа

њена лепа плава глава,

но у боју, Прва је!

Песмом, мачем  – Род спашава!“ В.С.

Богиња Слава је заштитница, водитељица

и родоначелница Срба. Кроз обред предачке Славе  ми,

уистини и данас славимо Славу. Она је неустрашива, храбра,

одважна, одлучна, часна, мудра…

Матер Сва или Матер Слава је, по предању,

наше претке позивала у бој, соколила их и певала

о њиховој ратничкој слави. Имала је и пророчке моћи,

па је старе Словене упозоравала на долазак непријатеља,

дајући им истовремено разне стратешке савете.

Поштујући њене савете, наши стари су односили многе победе,

а када би губили, она је јачала њихов дух и обнављала

у њима ратничку страст.

 Пале у боју, одводила је у ратнички рај – на Перунову звезду,

која  је  заправо ништа друго до планета Марс.

Њен муж је Перун, па се по њему звала и Перуницом.

Међутим, Матер Сва или Матер Слава, како је њено

друго име,  није само ратничка богиња.

Током борбе она поји ратнике „живом водом“,

односно  сурицом – необичним пићем, које су

Словени справљали од ферментисаног млека

и разноразних биљака.

.

 (изводи из текстова В. Какашевски и Д. Симовића)

Постоје царства у земаљском свету
која људском оку невидљива беху
само чисти срцем да их виде могу
када год пожеле!
.
Тајновита врлет у дубини мира
бесмртнике слави што живот јој дају
песму звезда белих, дубина свемира
спуштају на кончаном звезданоме крају!
.
У полулук урезују магију на концу
од звезда саздану и земаљског тела
у природи постављене капије на звонцу
арија што стварају сва бесмртна дела!
.
Не може се проћи ко не чује звоно
само чистим душама огласиће се оно
а нечисти вилин капију приметити неће
уместо лепоте, све ружно видеће!

 

 

„Бежећи од конзументског Духа времена, испражњеног од смисла, упутио сам се на Шумес – тродневни фестивал, на планини Рудник, код Божидара Мандића – Породица бистрих потока – у најстарију еколошку комуну на Балкану. Са врећеом за спавање на леђима и ранцем,  као у стара хипијевска времена, изашао сам из буса, и кренуо кроз шуму…

Након три проведена дана, толико различита, од свега што се може доживети у урбаној машини за млевење људскости, осећао сам се, као да сам на неком далеком, дуготрајном путу. Свакодневне представе, заједничко спремање обеда, од онога што је свако од нас понео, пуно нових познанастава и прича са људима са којима можете разменити нешто више него утиске из градског превоза, много више од тема испражњених од смисла којима људи само потврђују своју дистанцираност…

У природном окружењу, где време не претрчава само себе, но нас упућује једне на друге,  је и домаћин, оснивач најстарије комуне, (од 1977 године) Божидар Мандић.

Божидар Мандић је прихватио више „избеглица“ него многе хуманитарне организације.  То је духовно избеглиштво оних, који не пристају да буду униформисана духа, оних, који траже смисао и креативност у изворном смислу, оних који беже од конвенција и популизма. Свима њима, Божидар Мандић пружа кров над главом, свима који су у бегу од потрошачке цивилизације.

Па како?

Како је могуће да из велеграда, у коме је највише образованих људи и уметника, духовно испуњење налазимо у шуми ?

Зашто, као избеглице од духовне глади, бежимо у шуму, на планину?

Чинило се, као да су наши кораци, тако ужурбани током радних година, ето, тек ту,  испред његове (и наше) куће, застали, да се напију изворске воде и надишу чистог ваздуха за тело и дух. Тек ту, застасмо, да засадимо семе нашег спокоја, заједништва и упућености једних на друге.

БрЕзовица је као шумска пумпа, на којој урбани путник може наточити гориво смисла, којим ће се неко време кретати „Пустом земљом“.

Извод из текста „ Утисци са фестивала Шумес, Божидара Мандића“

Драгољуб Јовичић, академски је сликар, писац, песник и мр. театрологије. Идејни је творац и један од организатора Магичних вечери – оазе  за „људе од духа“,

 

Целокупно постојање може се обухватити са само две речи: „нешто“ и „ништа“.

„Сабрано Све нешто“ је Бог, мушки принцип, „Сабрано Све ништа“ је Творац, женски принцип.

На крају пута Сазревања не можемо постати ништа друго него „Бог и Творац“.

.

За Ништа је сасвим сигурно да није нешто, а није ни ништа, Лао Це каже да је то „Тао.

„Тао“ је реч која се не може наћи у речнику.

 .

Огромно је наше незнање, а „Ништа“ је комплетно у њему.

Сада можемо „ући“ у „Ништа“ јер сада знамо чаробне речи које отварају Њена врата.

.

Пре него што изговоримо чаробне речи, треба рећи да се може „ући“ и другим речима, али значење мора бити исто.

Избачени смо из Раја, али не заувек. Сада се враћамо.

„Улазимо“ силом Значења.

 .

Апсолутни мир,

апсолутно без покрета.

Апсолутно мали,

мањи од свега што постоји.

Апсолутно тешки,

тежи од свега што постоји.

 .

„Ништа“ је празнина. „Нешто“ је пуноћа.

Празан простор између реченица је „Ништа“. Реченице су „Нешто“.

Празан простор између реченица ствара реченице.

„Бог је све створио из Ништа.“ Нешто и Ништа, Отац и Мајка.

Немојте прескакати празан простор између реченица, читајте и између редова.

 .

Владан Пантелић: Момчило Игић

Упознао сам Момчила пре око 30 година. Окупљали смо се око једне интересантне особе и врло интересантног учења. Омањи растом, бистра погледа, лагана хода – као што ходају џудисти, одавао је утисак као да је много виши. Тада ми је поклонио своју прву књигу – „Концерт уметничке психологије“. Већ после првих прочитаних страница, и неких других, насумице, схватио сам, зашто сам га увек замишљао, и у духу видео, високог неколико метара, колико су били високи Ури, наши преци и духовни учитељи. Отицале су године, као што отиче река Тијана у мом родном и светом Тијању, и многи људи из мог живота су нетрагом нестајали, а неки су се поново појављивали. Пратио сам и пратим скоро све људе које познајем, тражећи их у унутарњем простору своје свети. Оне које су у проблему или који су болесни налазио сам и посматрао испод светлосне линије коју јасно видим када затворим очи, а оне који су добро, налазио сам изнад линије. Тако смо се некада налазили и видели Песник и ја, у том простору мира, знања и јасног виђења, и размењивали кратке и језгровите поруке, или, једноставно тиховали.

Једног дана, високо изнад моје унутарње линије, у облику иконице, појавио се Момчило Игић. Он је природно врло скроман, не лажно скроман; и никада није имао посебну потребу да се истиче, нити да буде посебан. Он једноставно – постоји. Осетио сам да је време, да се он много више прикаже јавности са својим мислицама, мудрицама, силницама, поезијом, и својим језгровитим размишљањима. Сви смо ми једно и сви путујемо ка једном циљу који је Вечност, и који је Безкрај, и који је Лепота.

Драги читаоци, послушајте Момчила и читајте између редова, и послушајте мене и читајте и између речи све овде написано. Открићете да су ти простори испуњени оним што је Ништа или оним што је Све, и видећете како се Ништа и Све преплићу у вечном постојању.

 

БИОГРАФИЈА

Кажу да сам рођен 10. 03. 1960.г. у Смедереву, али ја се не сећам тог града. Преселили смо се у Београд када сам имао четири године.

Моји родитељи су изградили кућу у Смедереву без икаквог почетног капитала. Буквално су је сами градили, чак су и блокове од шљаке сами правили. Отац је водио послове а мајка га је у стопу пратила и није радила ништа мање од њега.

Једно од мојих најранијих сећања из детињства је било када смо сви заједно седели у тек завршеној кући и када је пао договор да се преселимо за Београд. Моји родитељи су били уверени да ће њихов син студирати, а са том чињеницом се није баш уклапала кућа у Смедереву. Продали су кућу, што је било довољно само за плац у Београду и опет су без почетног капитала кренули да граде велику кућу, јер по урбанистичком плану није могла бити мања од троспратнице. Наш први комшија који је са великим почетним капиталом градио породичну кућу, рекао је да ће појести циглу ако и ми успемо у томе.

Отац није имао новца да плаћа раднике који би урадили мали посао, зато је са њима радио за тројицу и они нису могли а да не ураде велики посао.

Моји су сваки динар поштено зарадили, а радили су на кући са таквим жаром да је изненада дошао један комшија, кога још нисмо упознали, да понуди помоћ у виду новчане позајмице. Тада смо постали велики пријатељи. Рад на кући је био нека врста чаролије, чак и причом о томе, моји родитељи су ширили чаролију.

На свему се могло штедети и штедело се, осим на храни. За храну је увек морало да буде новца. Али то није било најважније, за моје родитеље сам ја био најважнији. У свако доба сам могао добити шта сам хтео, а ја углавном нисам тражио ништа. Као онај комшија који је понудио новац, без камате, људима које не познаје, понесен оним што је видео, тако сам и ја желео да помогнем, понесен оним што сам гледао.

Све време детињства имао сам осећај потпуне слободе, нису ме контролисали, нити су ми ишта бранили. Отац ми је говорио: „Све ти верујем, али ако ме будеш једном слагао више нећу.“ Ипак, имао сам утисак потпуне заштићености. Шта год да су радили увек сам им био у пажњи. Слободан а заштићен, могао сам све да пробам али није било шансе да „паднем“.

Скоро од када знам за себе живим у истој кући у Београду, ако изузмемо пар кратких „излета“. Не морам познавати себе да бих на основу ове чињенице могао закључити да сам склон да изразим женски принцип, да изразим унутрашњи свет, мир, љубав, да у свему видим смисао, да ништа не гледам са висине.

Још једна чињеница потврђује овај закључак.Толико сам веровао у љубав да нисам успео да се уклопим у општи образац живота по коме је љубав између момка и девојке доминантна пре брака, а у браку доминира пословно-партнерски однос.

Због овог принципа се нисам сељакао, због њега  нисам са супругом сањао о новим заједничким пословним подухватима, а због мушког принципа упорно сам желео да сагледам живот до краја. Све је било, код мене, подређено једном питању: Шта је то живот?

Када сам ово питање поставио на најразговетнији начин, „целим телом“, небо се отворило. Нисам се кретао, а нашао сам се у потпуно новом свету у коме сам почео да добијам одговоре на своја питања.

„По јутру се дан познаје.“ Даљи ток мог живота може се наслутити, а пошто се време значајно убрзало, нећу вам га више одузимати и све ћу преточити у једну реч: СТАБИЛНОСТ.

 

Моји преци, отац, мајка, деда, баба, прадеда, прабаба,

чукундеда, чукунбаба и тако редом уназад негде до

неке године средњег века, били су сви хришћани православци.

И ја сам то, крштена сам, идем у цркву, испод њиховог окриља

не могу и нећу. Поносна сам на наше дивне манастире, свете храмове

које подигоше српски владари. Поштујем и славим свој Род,

а друге вере и атеисте поштујем и не презирем ако служе добру

и врлини..Вернике и верске вође који проповедају, подстичу

и чине насиље и злочине у име вере видим као најгори сој

и суштинско зло, те их и не сматрам верницима. Али и ја, као

и сав наш Род, имам претке и пре рођења Христовог, и пре

примања хришћанске вере.Они су веровали у Вида (коме је

посвећен Видовдан), у Перуна, Дајбога, Велеса, Јарила,Морану,

Мокошу. Живу и друге богове јер беху многобошци, али

вероваху да сви потичу од једног бога Сварога, да су његови

различити ликови.Наши српски преци су их славили,

молили им се, приносили им дарове и до данашњег дана

сачували неке обичаје и обреде које су припојили православљу.

Њихови богови нису били демони и наши преци из тих давних

времена имали су своју родну веру. То су моји преци и ја их

поштујем и славим, не називам их паганима, речју којој многи

дају погрдно значење. Не одричем се тих својих некрштених

предака јер су нам корени веома, веома стари, а без бога се никад

није могло живети. И зато, слава им, скупа са њиховим боговима,

заштитницима Рода!

 

 

Узми, раздели, нафору подели

Нека свако поједе залогај.

Зар није доста овакве жњетве?

Пшеницу газе.

Нема више српа.

Нити струк, прво руком да помилују,

Нити на првом откосу да се прекрсте,

ни последњи цвећем да оките,

плодницом Богомбрадом

.

Да му пева да се догодине пресипа.

Да се не растура!

Да га кокоши, по буњишту не чепркају,

да има струка да га јаче затегну црвеним концем

.

Кад улицом прође

сви је успут благосиљају…

Богомбрада нестала,

искочила из свог заокруга жњелачке мобе.

Песме, младалачког кикота, када Звезда

као Сунце пече

.

-Не ваљајте жито! Пазите на свако зрно,

јер је ХЛЕБ! – довикну неко.

 Забучи мотор, прхну птица пуним кљуном,

 и оде, далеко.

Од буке се не чује запопевање жњетварa

.

-прво објављивање песме-

 

 

Када пресуше све реке живота и ватре попале и

разоре, онда ни часа не часи већ брзином мисли

полети ка извору живота. Окрепи себе и свет. Не чекај.

Време је.

Смирај у трену без времена
очи су затворене док дух бди,
дах промене и мирис свежине
јутро је донело наду што носише сни…
.
 Дишем звезданим грудима…
ваздух што је од светла Етра ткан.
Очи ми бакље од белог пламена
јер биће зна да дође дан.
.
 Извор у твојим очима ври!
Вијори се пламен у облику стега
који држе руке од светла.
На њему симбол Живота сам…
.
 Не усуђујем се рећи ишта…
Јер нема тих звукова људи
да обоје ваграма небеским
Осећај душе, духа кроз овај час.
.
 Ипак; чује се изнад попут еха глас,
који ти сушт греје и храбри смело
који страхове развеје у звездано бело
као искре што првој ватри се враћају све…
.
 Извор у теби је…
Водоскок чисте воде од духа.
Што поји све душе.
Што свемиром лута…
.
 А вазда сред тебе сни…

 

Јутрос је моја душа чистуница поносница
Изашла на реку која се дообро оштипала
Обасјавам свесност где сам на своме Путу
Осећам кроз себе моћно живљење живота

.

Срдито је и тврдо ово место идем на Извор
Гледаћу у њега помно да му угледам Срце
Високо изнад планине кроз плаветно небо
Сто орлова клизи по силницама невидним

.

Из неутро вертикале нечворујем осећања
Рашчињујем прошлост и правим збирове
Миран сам одавно немам згуснуте болове
Збирови су исправни а болови разређени

.

Ослушкујем – меки ритам је пришао мени
Осећам Присуство и осећам Његову снагу
Правим многе изборе и одлуке бирам путеве
Живот је безброј начина наших испољавања

.

Долазимо на овај свет изнова много пута
Долазимо да прођемо све Сциле и Харибде
Да прозремо кроз демоне богиње и богове
Враћамо се да досањавамо недосањани сан

 

 

Лагано

посрће лето

убијају га бела

магличаста јутра

долази септембар

као прва јутарња мисао

и разгрће облаке

који су дуго спавали

у хладовима

огрнутим Сунцем.

 .

Пао је и један лист

и лута на ветру

коли ломи моје вреле снови

и јури сенке

које беже и крију се

за нека друга лета.

 .

Крадем задњи лептиров лет

и чекам те

на обали језера

које спава

да се угнездимо

у још зеленим травама

које чекају

наше задње летње пољупце

у комаду свемира

који сам изабрао за нас.

 .

Ти и не знаш

да се у мени

све румени

и да падају топле кише

да те волим све више

и желим да поделим

све чежње и туге

трагање и трајање

живот и умирање

узми бар нешто од свега

остаће и мени доста

будимо једнако жедни.

 .

Долази септембар

пун рајских мириса

и боја које се душом

разливају

које сам увек волео

и трагова испод којих

птице пакују кофере

за далека путовања

а ја желим због тебе

да украдем њихове одласке.

У висини свих висина;

у дубини свих дубина;

 у тишини свих тишина –

Бог се мој, гле,

са мном игра;

 Бог се мој, гле,

са мном дружи!

И нада мном

Бог мој бдије –

 без предаха и трептаја –

као да смо Биће једно;

као да смо Душа једна.

.