ШТА СМО НАШЛИ ОКО ОЗРЕНА КОД  КРАЉЕВА?

Овај Озрен је брдо, један од огранака планине Столови, чије име само каже да је ту неко столовао, да је ту била нечија престоница. Западно од Столова налази се планина Троглав, чије име нас подсећа на Триглава, Тројана, Тројство.

Северно од Троглава је планина Јелица. На тој Јелици постоји село Велес и врх Живица (505 м). У близини је неколико брда која се зову Буковац и неколико потока са сличним именом.

Северозападно од Краљева, које се раније звало Карановац, налази се село Лађевци (по Лади) и истоимена долина. Испод самог Озрена, на северу, налази се село Змајевац. Ту су Витковац, Витановац, а одмах поред планине Јелице налази се Видова планина. Горњу Требчу смо већ поменули, а да смо били у праву говоре нам многи греографски појмови у овом крају чија се имена могу довести у везу са словенским паганским пантеоном.
Ту је, наравно и Моранина река, Западна Морава, ту је и Моравица, река, али и цео крај са називом Моравица око Ариља, за које не могу да се отмем утиску да се некада звало Јариље. Овде морам да напоменем да се до скора цео златиборски крај звао Рујно, по Рујану-змају, богу огња. Све ово што сам навела налази се у кругу пречника око 50км.

ШТА СМО НАШЛИ НА ОЗРИНИЋУ КОД  НИКШИЋА?

Већ смо поменули брдо Требјесу и Видов поток. Једна од притока тог потока тече кроз Перај до. Претпостављамо да је то био Перунов до, градић сличног имена Перој у Истри, већ су ранија истраживања С. Петровића довела у везу са Перуном. Ово је каменит, безводан крај, релативно слабије насељен, али смо ипак нашли село Рсојевиће, село Дабовиће, село Васиљевиће. Нашли смо горње Мораково, (по Морани), брдо Дажник, (по Дабогу одн. Дажбогу). У близини су и брда Чумовица и Чумојевица , Рујнова глава, Кобиљи до. Поменућу да у близини постоје Каранове рупе (ко је тај Каран који је свуда оставио своје име?)

Постоји и вис Џиновске капе, претпостављем да је му такође било „капиште“, место где се налазио кип идола (Вид са своја четири лика под заједничком капом).
Можда управо због недостатка водених токова и сиромаштва плодном земљом, у овом крају нисмо нашли женска божанства Живу и Калину, као ни Љељу (Лелију, Јелу, Ладу), нема ни воде Буковице. Вода и земља су ипак њихов главни посед, па немају шта да траже на овом суром камену. Ту су једино Морана (у Мораковцу) и Девана у свом лику кобиле (на Кобиљој глави и Кобиљем долу) а ту је и Чума, у Чумојевици и на брду Чумовици.
Ето, изгледа да смо били у праву када смо претпоставили да око наших Озрена мора да буде малих топонима са именима словенских паганских божанстава.

Изгледа да су наши Озрени стварно били природни храмови наших предака, веома вероватно посвећени ВИДУ. Да ли се још неки од њих звао Видин, можда Видов брег или Видова планина, Видовица или Видов вис, Видова глава или некако слично, бојим се да нема начина да сазнамо.Када сам посетила Војно-географски Институт у Београду, у архиви ове установе нашла сам неколико старих војних карата Балканских земаља, из осамнаестог и деветнаестог века. На моју велику жалост, те карте су углавном непрецизне, већина од њих нема убележена имена планина, о малим географским појмовима да и не говоримо.

Вероватно нећемо сазнати ни који од Озрена би евентуално могао да буде она Витор планина иза које излази ТРИ СУНЦА, можемо само да нагађамо:

“Ој Виторе, висока планино, / Из тебе ми три Сунца грануше. / Прво Сунце-првијенац са кумом / Друго Сунце- стари сват од свата, / Треће Сунце-ђевер са ђевојком. / Које Сунце првјенац са кумом, / То је Сунце гору огрејало. / Које Сунце стари сват од свата, / То је Сунце свате огрејало. / Које Сунце ђевер са ђевојком, / То је Сунце дворе огрејало.“

Ова песма је свакако митска и говори о свадби Перуновој, где три Сунца сунчаног тројства (Тројана) имају улоге истакнутих сватова, према српској традицији.
Ето, прегледали смо околину свих шест Озрена и једног Озринића. Констатујемо да смо нашли много малих географских појмова који су сачували имена чланова словенске паганске божанске породице. Поређења ради, прегледајмо Видушу и њену околину као и Видов врх код Боке которске са околином.

ШТА СЕ ВИДИ СА ВИДУШЕ?

Одмах смо запазили врх ОЗДРЕНАЦ висок 606 м, као и Дабарско поље. Оздренац на Видуши показује везу Вида и Озрена, Дабарско поље нас подсећа на Дабога (Дабора, Давора, Дабу). У близини је Буковица, брдо и поток, као и Буков до. Ту се налазе и село Витоње, Кобиловац, (Змијанац, Рудишевина, Рујев до, показују да се ту славио и Рујан, бог ватре, змај, змија, кога у овом раду нисмо помињали нити тражили, па о њему нећемо даље говорити), Вилогорци и Радовиња, све ово налази се западно од ТРЕБИЊА.
Источно од Требиња налази се село Видне, Илијино брдо се наставља на ПАРЕШ (Перун, Периш), испод њих је Парешки до. Мало даље је село Вилуси, село Жива. Ту су и Вилина пећина, Рујнова глава,(опет Рујан), Кобиљи до, Чумојевица, Џиновске капе (капиште).

ШТА СЕ ВИДИ СА ВИДОВОГ ВРХА?

Када се попнете на Видов врх, пуца ВИДИК. Види се брдо Виталине, на самој обали мора, види се и Рт Кобила, на истоку су брда Требишин и Радоштак (Радгостово брдо), још источније Морињ и Морињски залив. Када погледате према југу, видећете село и поток Буковину. Да ли град Пераст носи име по Перуну? Да ли је можда ту негде некада давно био Перунов храст? Око пет километара источно од Пераста налази се село Видовићи.
У Хрватској, на левој обали Купе, постоји брдо ВИДИШЋЕ. Испод Видишћа, на источној падини, извире поток Грачаница, на западној падини извире Буковица, која се улива у реку Велику Трепчу (ТРЕБчу), која заједно са Малом Трепчом чини реку Трепчу, на којој се налази и истоимени градић. Десетак километара западно налази се налазе брдо и река ТРЕБИЊА, а петнаестак километара северозападно град ЈасТРЕБарско. Ово ме је подстакло да погледам шта има у близини ЈасТРЕБца, и гле чуда, јужно од ове планине, код Прокупља, налази се планина ВИДОЈЕВИЦА.
На самом крају, још један ороним нам се намеће као „контролни“, Реч је о СВЕТОЈ ПЛАНИНИ у Словенији, са највишим врхом Света гора (849м), поред кога се налази и врх Кобиљек. Десетак километара према југу налазе се варошице СЕНТ ВИД, Моравче и Смартно, село ВИДЕМ, поток и село Буковица, а још мало јужније, само пар километара, налази се место ТРЕБЊЕ (близу Новог Места) и брдо Требетна. Десет километара источно од Свете планине налази се град ТРБОВЉЕ, које се, веома вероватно првобитно звало ТРЕБОВЉЕ. Ето нама и Свете планине и Светог Вида и требишта. Када све ово упоредите са претходно реченим добијате јасну једначину:

ОЗРЕН = СВЕТА ПЛАНИНА = ВИДОВА ПЛАНИНА.

 

ШТА СВЕ ОВО ЗНАЧИ?

Постоје легенде које кажу да су око паганских словенских светилишта обавезно стражариле девојке9. Зато није никакво чудо што смо код свих Озрена, Озринића, Оздренца као и Видуше и Видовог врха, Видишча и Видојевице нашли по неку Стражевицу, Стрежевицу, Стријежевицу, Стражевац, Стрежевац, Стражу и сл. То су по правилу брда, има једно слично и код Београда.
Ако сада изведемо статистику, израчунамо колико се често на истом локалитету јављају Озрен и Вид, добићемо висок проценат. Видели смо да су и остали чланови словенске божанске породице често у близини.Уз сваки од Озрена а и код Озринића и Оздријена, нашли смо ТРЕБИШТЕ, место жртвовања, а нашли смо га и код Видуше, Видовог врха и Видишча. Изузетака нема. (Могуће је да су топоними Трбушани, Трбуовица, Трбушнице и сл. некада били Требушани, Требовице, Требушнице, ову претпоставку нам дозвољава близина словеначког Трбовља и Свете планине).

Изгледа сасвим вероватно да су географски појмови са именом ТРЕПЧА, некада били ТРЕБЧА, нашли смо Горњу Трепчу у Шумадији, Трепчу на Косову и реку и градић Трепчу у Хрватској. Могуће је да и ЈасТРЕБац и ЈасТРЕБарско крију места паганских жртвеника, ТРЕБИШТА (Према легенди, Свети Сава је давао географским појмовима имена птица.). Нашли смо и неколико капишта, Капеш, Џиновске капе, Влашке капе, Капић и два села са именом Бован поред различитих Озрена, претпостављам да су се ту налазили кипови паганских идола.
Чињенице говоре да постоје топоними, ороними и хидроними са веома старим, древним именина. Пример за то је Дунав, чије је име прастаро. Са друге стране, постоје и они чија су имена, услед промене историјских околности, промењена. Те промене су некада радикалне, ново и старо име немају никакве везе (на пр. старо име града Ћуприје је било Тројан, Никшић је био Оногошт, Владичин Хан се звао Иногошт). Понекад, ново име сачува неки траг значења старог имена (Озрен код Сокобање, који се раније звао Видин, је баш добар пример за овакву промену, јер зрети значи видети), па се старо име може некако тражити по смислу. У неким случајевима, старо име се деформише, понеко слово се дода или изостави (на пример Калина постане Кална, Каљина, Каона или Халина, често Кал), те тако губи првобитно значење и добија ново. Истим „механизмом“ Перуњ је могао постати Прењ10, Перуница-Поружница, Витор постати Виситор.

-текст у целини- : http://www.svevlad.org.rs/baj…/konferencija/bajic_ozren.html

Напомене

1 Вук Ст. Караџић: Даница за лето 1826; 1827; 1828; 1829; 1834; Просвета, Београд 1969.
2 Географске појмове са именом у коме се налази ТРЕБ налазимо широм словенских земаља. Према Freytag’s Welt Atlas-u (Freitag und Berndt A.G, Wien-Leipzig 1936), постоје Trebbin, Trebel, Trebendorf, Trebetnitz, Trebič češki, Trebišov, Trebitsch, Treblin, Trebnitz, Trebon, Trebova, Trebsen, Treblinka. У Македонији постоји Требениште, у близини Велеса. Број оваквих географских појмова који фигурирају у овом истраживању је огроман, што нам лепо показује колико је Луј Леже био у праву.
3 Вук Ст. Караџић, Даница (1826,l827,1828,1829,1834) Просвета, Београд 1969. стр. 179,180.
4 Реса помиње Хомер у Илијади, као трачког војсковођу, краља, дуге плаве косе, кога је на спавању убио Одисеј, заједно са дванаест његових уснулих ратника, да би украо његово крдо предивних белих коња. (Рес је дошао у Троју да би се борио против Грка, на страни Тројанаца). Плава коса означава сунчеве зраке, дванаест ратника су дванаест месеци соларне године, бели коњи су такође атрибут соларног божанства.
5 У народним песмама реч БОР често замењује реч БОГ.
6 О географским појмовима са именом БАБЕ опширно је писао проф. Сретен Петровић у својој књизи “Српска митологија“, Алфа – Невен – Народна књига, Београд 2004.
7 Сретен Петровић: Српска митологија.
8 Вук Ст. Караџић: Српске народне пјесме (ако је сокобањски Озрен могао да буде Видин, неки други Озрен је можда могао да буде Видор или Витор).
9 “Чудна стража, тридес’ дјевојака“ – из народне песме.
10 Prenj, planina istočno od reke Neretve, severno od planine Velež. Na Prenju postoji vrh Mala Vidova (1265m) koji se nalazi na brdu Vidovski Gvozd. Oko 7km zapadno nalazi se varošica Perušac, a još zapadnije (oko 17km od Vidovskog Gvozda) nalaze se brdo i selo TREBIŠEVO. Sve ovo može ukazivati da je ovo bila Perunova planina.

Испод планине Девице, према Књажевцу, налази се село Васиљ, опет са Велесовим именом.
Перуна нисмо нашли, али како му је ту супруга Калина и њен извор и поток, вероватно се негде сакрио. Можда се сакрио у селу Поружници. Предање каже да је у овом селу избила епидемија богиња па су сељани поружнели, од тада се село тако зове како се зове. Али, кад се мало размисли, могуће је да се пре те „епидемије“ село сасвим лако могло звати ПЕРУНИЦА или Перишница или нешто слично.

 Када је Вук Караџић у свом часопису „Даница“ побројао села наије БАЊСКЕ (под Видином), на последњем месту је навео село Периш.

На јужној падини Озрена налази се село Рсовац. Није извесно да ли име овог села носи успомену на ХРС-а што је друго име Коледа или Дабога (сигурно је реч о соларном божанству), или на РЕСА , трачко соларно божанство.
Треба рећи да сокобањском котлином протиче речица Моравица, која је име добила по Морани, богињи смрти, обе у свом имену имају онај индоевропски корен МОР што значи смрт.

На Лелију (Љељу, Јелицу, Ладу) и њену воду Буковицу, асоцира суседна планина Буковик.

ШТА СМО НАШЛИ НА ОЗРЕНУ КОД ДОБОЈА?

Овај Озрен налази се у углу који чине река Спреча на северу и Босна на западу, на темену тог угла налази се Добој. Северно од Спрече налази се планина ТРЕБОВАЦ. На падинама ове планине извире речица Моранштица, која је у потпуности сачувала име Моране.богиње смрти, а на њеној обали налази се село Морањци. У подручју ове планине треба поменути Марково брдо (знамо да Краљевић Марко представља народно сећање на Перуна громовника), Перуна је код Хришћана заменио Св. Илија, и гле чуда, на западној обали реке Босне налази се ИЛИЈИН ГРОБ.(реч је о имену долине, не о гробљу). Ту су и брдо Кобиљача (Девана) и Змајевац.

На самој планини Озрен постоји брдо ВИТОЉ, као и брдо ВАСИЉЕВЦИ, ВЕЛИКИ И МАЛИ ГОСТИЉ. Ето нама Велеса и Радогоста. Постоји и брдо Кобиловац као и истоимени поток. Један од врхова је Озрен камен, одмах поред њега је врх Краљица.
Име Љеље сачувано је у селу Љаљевцу, у близини је и врх Јелик и брдо Јелић, као и Липова глава (липа је Љељино дрво). Све ово нам показује да је божанска краљица на овој планини владала, јер њене воде Буковице има на сваком кораку. Ту су Буковачки поток, поток Буковац и Буковица.
Ако изузмемо могућност коју смо пронашли на једној старој карти која није баш достојна потпуног поверења, да се Добој некада звао Дабор т.ј. Дабог, морамо констатовати да га нисмо нашли на другим топонимима, оронимима нити хидронимима. Нисмо нашли трагове ни његове супруге Живе.
Интересантно је да на реци Спречи постоји градић Грачаница, као и Карановац, што је старо име града Краљева, узгред помињем, мада нема везе са Озреном.

ШТА СМО НАШЛИ НА ОЗРЕНУ КОД  СЈЕНИЦЕ?

Већ смо поменули село Тријебине, постоји и Требинско поље. На Велеса асоцирају Веље брдо, Дебело брдо и Влашки гроб (опет није гробље већ топоним). Његову супругу Девану налазимо на Девином брду и брду Кобилица.
Постоји и врх Озрен, већ смо поменули брдо и село ХАЛИНОВИЋИ (како је Калина постала Халина односно велика Хала остаће сакривено у тами векова.)

Нашли смо извор ЖИВА ВОДА, као и бунаре Ладиновац и Јеленац, који своје име дугују Живи, односно Лади (Јели, Лелији, Љељи), као и врх Кулину, (истоимени врх постоји и на сокобан јском Озрену), који је некада можда био Калина. Ту је и Бабињача, успомена на бабу Мокошу.
Врло вероватно да је на брду КАПЕШ било „капиште“, тако су наши преци звали место где се налазио кип њиховог божанства (Вида са његова четири лика и заједничком КАПОМ) Јужно од Озрена налази се Моравски крш, као мементо мори, изгледа да је Морана стварно божанство неминовног, налази се неминовно поред сваког Озрена који смо до сада детаљније прегледали.

 

 

ШТА СМО НАШЛИ НА ОЗРЕНУ КОД САРАЈЕВА

У склопу планинског масива овог Озрена нашли смо брдо ВИДОТИНУ, брдо Буковик, као и врх КАПИЋ висок 1266м. Претпостављамо да је на том врху било „капиште“, то јест да се ту налазио Видов идол са КАПОМ, која је карактеристична. У близини су брдо и село Озрен, као и Девина планина, брдо Боровац и Кобиља глава. Већ смо поменули суседно брдо Рагодост, које у близини има брдо Требјеш. Тако смо претпоставили да је брдо било посвећено Радогосту, Видовом брату.

Међу воденим токовима нашли смо речицу Каљину, (Калину?), Бабин поток6, Марин бунар (могуће по Морани), као и речицу Лелетву, која своје име дугује Лелији (Љеља, Јела, Лада). Јужно од Озрена налази се планина Требевић, на којој смо нашли Кобиљ-до, Алине воде, Требежајски поток.

На југоистоку је планина Јахорина, која чува успомену на митску воду Јахорику, воду заборава. Претпостављам да је планина добила име по мноштву лепих извора и потока, међу којима смо нашли поток Колуну као и Колунску реку, за које се може сматрати да су се некада звали Калина и Калинска (Калинина) река.

ШТА СМО НАШЛИ ОКО ОЗРЕНА КОД МОСТАРА?

Западно од Мостара а и од овдашњег Озрена налази се планина ВЕЛЕЖ (раније Велеш),са четири истоимена врха, успомена на дебелог („товног“) Велеса, Вељеша. На јужним падинама Вележа налази се Буковица, брдо и поток. Одмах у близини је и Капињак (вероватно капиште, место где се налазио кип идола), нешто северније од овог топонима налази се топоним Бован, (исто име као Бован код Сокобање), а овај назив такође означава место где се налазио дрвени кип паганског божанства, касније од хришћана погрдно назван балваном.(балван-болван-бован)
У околини овог херцеговачког Озрена налази се највише топонима са Видовим именом. Ту су Видовићи и Васиљи, Видово поље, варошица Вид, Витина. Веома необично је што смо петнаестак километара југоисточно од овог Озрена нашли КАЛОЈАЊ, трачко (неки аутори кажу да је дачко) божанство које одговара словенском Јарилу. Реку и речну долину Требижат смо већ поменули.

Наставиће се…

http://www.svevlad.org.rs/baj…/konferencija/bajic_ozren.html

Сећам се да сам први пут чула за Озрен планину у детињству, када је моја породица, пратећи оца рударског инжењера и руднике, доспела у Лукавац код Тузле, због рудника Креке. Озрен се налазио северозападно од Лукавца, сећам се да су ме тамо водили на излет, у посету неким пријатељима, не сећам се како се звало село где су становали. Игром случаја, наш следећи рудник, је био рудник Соко код Сокобање, опет под Озрен планином, само што је тај Озрен овога пута био на југу.

Наравно, питала сам Сокобањце шта значи име њихове планине, нико није знао да ми каже. Сасвим неочекивано, одговор ми је дао један познаник, Словенац, објаснивши ми да стара словенска реч ЗРЕТИ значи ВИДЕТИ, да се корен речи очувао у речима зрцало, прозор, прозрети, надзирати, назрети, зрикавост, прозирно и сл. Тако би Озрен могао бити место одакле се добро види, видиковац. Како се објашњење догодило у времену када сам већ увелико почела да се бавим словенском митологијом, одмах ме је асоцирало на ВИДА, Световида, врховно божанство Словена, наших предака, интуиција је говорила да нека веза постоји.

У часпису Даница, у броју за 1828. годину 1, Вук Караџић је, дајући свој допринос српској националној географији, навео све нахије тадашње Србије, са варошима и селима која им припадају. Сокобању је забележио као Бању под Видином, као центар „наије“ ВИДИНСКЕ. Те 1828.године, Соко бања се звала просто БАЊА, а Озрен се звао ВИДИН. Ово се, наравно брзо морало проверити. Прву потврду даје народна песма: Играло коло под Видин. / -„Пусти ме мајко да видим.“- / -„Ето ти оца, иди с њим.“ / -„Нека ми оца, нећу с њим.“…

Ако је наша хипотеза тачна, ако су све планине ОЗРЕН у вези са ВИДОМ, врховним словенским паганским божанством, онда очекујемо да нађемо имена свих његових ликова и ликова женских божанстава-божанских супруга, на именима малих географских појмова, како на самим планинама тако и у њиховој околини. Веома је вероватно да нећемо наћи Коледа, јер он, осим кратког времена после свог рођења које проводи у свету људи (јаву), одлази на небо да окрене божанско коло, те нема шта да тражи на планинама. Очекујемо да ћемо остале наћи.

Латила сам се старих војних карата, када сам одмах поред Требјесе, на северу од ње, нашла брдо Озринићи, које чини део целог ланца брда са истим именом. Тај ланац се пружа у правцу северозапад – југоисток, представља осовину територије истоименог црногорског племена, на карти се јасно види да на крајњој, северозападној падини овог ланца ОЗРИНИЋА извире ВИДОВ ПОТОК. Ово је прва директна потврда оне теорије да су мали географски појмови боље сачували имена паганских словенских богова. Изгледа да стари богови ипак желе да буду нађени, а ево и где све налазимо ОЗРЕН и ТРЕБ:

1. ОЗРЕН код Сокобање, некада се звао ВИДИН и има свој ТРЕБИЧ , предграђе бање.
   2. ОЗРЕН код Сјенице, има своје ТРИЈЕБИНЕ, село на самој планини и Требинско поље, источно од планине.
   3. ОЗРЕН код Добоја има своје ТРЕБИШТЕ, суседну планину.
   4. ОЗРЕН код Сарајева има свој ТРЕБЕВИЋ, суседно брдо, и градић Видушу у близини.
   5. ОЗРЕН код Мостара има свој ТРЕБИЖАТ, реку,с али и градић Витину и село ВИД, са рушевинама истоимене старе тврђаве.
   6. ОЗРЕН код Краљева има своју Горњу ТРЕБЧУ, сада Горњу Трепчу, у чијој близини је и планина Видова.
   7. ОЗРИНИЋ код Никшића има своју ТРЕБЈЕСУ, суседно брдо, и свој ВИДОВ ПОТОК.
   8. ВИДУША –планина у Херцеговини има своје ТРЕБИЊЕ, град.
   9. ВИДОВ ВРХ код Боке которске има своје брдо ТРЕБИШИН.

Дакле, сваки ОЗРЕН има свој ТРЕБ… то јест своје место жртвовања, то је већ статистички гледано, сасвим јасно, изузетака нема. Дакле, иза имена Озрен крије се име неког божанског бића које је очигледно било веома важно, што нам директно саопштава учесталост појаве, то јест број планина са тим именом, као и обавезно присуство места жртвовања.

ШТА СМО НАШЛИ НА ОЗРЕНУ КОД СОКОБАЊЕ?

Рекли смо већ да се овај Озрен до 1870.године звао Видин, зна се да је добио друго име, што коинцидира са изградњом сокобањске цркве. Овај Озрен има свој Требич, предграђе Сокобање. Овде треба напоменути да је птица соко вероватни териоморфни лик Перуна (одатле варијетет Периш-пернати).

Такође, божанске паганске супруге су оставиле јасније трагове. Суседна (на истоку) планина зове се Девица, доводимо је у везу са Деваном,. На овој планини, близу врха, (врх Ковиљак 1138 м) на једној усправној стени налази се урезана представа кобиле, могуће је да је то једина сачувана представа овог божанства, ако се изузме народна песма СЕСТРА ЛЕКЕ КАПЕТАНА, у којој се говори о кобили која је родила Милоша Обилића, песма нам индиректно каже и име те кобиле:

 “…Но се на те јесам ражљутила: / Што с’ видео, што си смиловао. / А на томе војводи Милошу? / Јеси л’ чуо што причају људи, / Да ј’ Милоша кобила родила, / А некаква сура БеДЕВИЈА? / Нашли су га ’јутру у ерђели, / Кобила га сисом задојила, / Зато снажан, зато висок јесте…“
На самом Озрену постоји извор и поток Калиновица, који чувају име Калине, Перунове супруге. (Извире испод Кулин врха, који је висок 1003м, могуће је да је и тај врх био Калина, јер у близини нема, нити је било, никакве куле).

Постоји још један индиректан траг: на левој обали речице Градашнице брдо на коме је, према легенди био Татомиров град. Из народних песама знамо да је Татомир син СТАРИНЕ НОВАКА, који има чудно име које казује да је истовремено и СТАР и НОВ, па оправдано сумњамо да се иза њега крије Велес, који је, као божанство вегетације, сваке године изнова и нов, млад али и стар, па умире на зимску краткодневицу.

 Ово тим пре што га поједине народне песме помињу као Новака Дебељка или Новака Дебелића, а њему овај атрибут сасвим одговара, обзиром да је божанство стоке и биљака те доноси обиље хране, није чудо што има проблема са линијом. Постојале су дискусије међу историчарима и истраживачима српског народног литерарног стваралаштва, о двојици Старина Новака, обзиром да га народне песме налазе и на Романији али и на Старој планини. Нема их двојица, Словени су славили истог „товног Вељеша“, дебелог Велеса и на Романији и на Старој планини. Тако видимо да је Велес становао на Озрену (Видину), а у близини су му били и супруга Девана и син Татомир.

Наставиће се…

http://www.svevlad.org.rs/baj…/konferencija/bajic_ozren.html

(страницеа 13)

-руком писана  књига Песника-објављује се у целости-

Погледах те
у трену је сазрео кестен
трава се без ветра клањала
сунце ти је из срца сијало
о , будна сам нисам сањала!
.
Додирнуо си ме
пламени зраци искрице сребрне сијаше
из бића мога планула звезда чудна
на врху стене гледасмо је
о, да, не сањам , била сам будна!
.
Плам чаробан
чаролију створи вечну
запис додира , погледа, среће
срца у срцу , руке у руци
силе љубави која све покреће!

 

А ја вам кажем, да је живот мрак, осим кад постоји жар,

а сваки је жар слеп, осим кад постоји знање,

а свако знање је узалудно, осим кад постоји рад,

а сваки је рад празан, ако нема љубави,

а кад са љубављу радите, тек онда се спајате,

са другима, са собом и са Богом.

(Драгачевске изворне народне песме)

У мајке су три девојке,

ђин – ђири, пођинђири, хој,

Све три јесу једнолике,

ђин – ђири, пођинђири, хој,

Међу собом говориле,

ђин – ђири, пођинђири, хој,

шта би која најволела,

ђин – ђири, пођинђири, хој,

Најстарија говорила,

ђин – ђири, пођинђири, хој,

“Ја бих сребро најволела,“

ђин – ђири, пођинђири, хој,

А средња је говорила,

ђин – ђири, пођинђири, хој,

“Ја би’ чоху најволела,“

ђин – ђири, пођинђири, хој,

Најмлађа је говорила,

“Ја би’драгог најволила,’

ђин – ђири, пођинђири, хој,

Сребро ће се излизати,

ђин – ђири, пођинђири, хој,

чоха ће се поцепати,

ђин – ђири, пођинђири, хој,

а мој драги за довека,

ђин – ђири, пођинђири, хој.“

.

Казивач: Разуменка Јанковић, Котража

Које си обличје узео

О свепрожимајући  З в у к у?!

Не знам којим чулима

 Сам Те осетила

Тако дубоко да

Сад сам Твој одјек

У мени се губиш

 .

Наслутила сам Маестра у Теби!

Прижељкивала сам да си Ти Тај

Који по предању

Враћа харфи живот!

 .

Покушавам да Те откријем погледом

Маестро!

Али моје очи!?

Оне касне

За целим мојим бићем

Које зове на узбуну

 .

Да! Харфа се засијала

У свој лепоти

И анђели су се умирили

Да би доживели

Барем делић те вечности

 .

Звук се проломио!

 .

О како дивна је песма

Што слави Творца!

Све је мени све.

Волим једно у свему

и све у једном,

без разлике.

 .

Волим једну

једину суштину.

Она може све,

она зна све,

она је присутна

у свему.

 .

Волим једну

једину суштину.

Она је једна за све.

Само смо у њој,

једна породица.

 .

Све у једном,

ти си мени све.

Све у свему,

Све је мени све.

У мрклој ноћи прошараној суснежицом и фаровима аутомобила који су се кретали усецима, камени војник је стајао на својој стражи. Сузе су му се сливале у реку која је мирно текла ка ушћу, помирена са судбином.

– Ето, видите – обраћао се птицама које су тражиле склониште. – Долази зима, сакријте се добро, мразеви ће тек наступити – реко је, не скрећући поглед са даљине у коју је деценијама гледао. На то га нису могла натерати ни осичја гнезда направљена у прорезима шајкаче, ни змије које су се излегале у стенама на којима стоји и мотале се по његовим чизмама, нити завијања звери. Чак и кад је причао са сенима својих сабораца, гледао је преко шума, поља, кућа, путева…

– Шта видиш? – питали би га понекад, описујући где им се тачно налази кућа, њива, иако је камени стражар то знао. Пуштао их је да му причају, правећи се да не зна, да гледа, тражи… Одговор су наслућивали, али нада је проклетство које ни мртвима не да мира. Шта год рекао, изнова их је сахрањивао. Најчешће је ћутао и плакао, сузама тешким, густим, попут смоле. Мисли му је прекинуо глас који га тихо позва.

– Шта је било, Ђорђе? Што си сам? Неће Свети Никола још, поранио си?

– Знам. Драгачевац тражи дуван, имаш ли?

– Немам. Откуд ми дуван?

– Знам да немаш, него… да питам.

Заћуташе. Мук се обави око стене.

– Плачи, Ђорђе, слободно. Плачи…  Не стој ту као кип. Надживеле нас куће, њиве, виногради, воћњаци, криво ти је, знам.

– Е, мој стражару. Криво ми беше испрва због тога, а да сам знао да ћу гледати како и то умире, радовао бих се што ме макар помињу. Овако, немар поједе све: ко жижак греде на кућама и болест винограде, воћњаке, ал шта ћеш, не вреди. Шта рече, немаш дувана, а?

– Немам, Ђорђе. Реци Драгачевцу да мирује. Сад би дувана, скоро је тражио ракије.

– Вели, иди, Шумадинац, види да нема на нечијем гробу. Бог с тобом, Драгачевац, одговарам, де са гроба да узимам!  Види, ако неко оће да ти да. Ни у Албанији у највећим мукама нисам диро туђе, ал знаш га. Немати он мира никако.

Стражар уздахну. Дубоко. Од тог уздаха, пукотину на глави  пресече бол,  као рану пред невреме.

– Кажи му да је родило ове године лепо у његовом крају, да су му потомци добро. Домаћини су, вредни, радни, купили још земље.

– Добро, казаћу му – преко воље изусти Ђорђе. Крену, па се врати. Застаде, као да је хтео нешто рећи, али се предомисли. Опет застаде, па се врати и настави:

 – Знаш који ми је дан у животу био најлепши?  Онај кад сам умро. Прешли смо Албанију и истина је што веле: нико не зна шта су  муке тешке, док не пређе Албанију пешке. Шта ћеш, тако ми се заломило. Нисам дочеко да се вратим кући. Јеби га, под капом небеском свега има. Потоварише нас на лађе. Лежим и гледам, а небо плаво, плаво… Никад тако нисам видео. Ођедном сунце поче да баца расцветале гране. Пита ме оћеш ли, Ђорђе, дудиња? Узми, еве, колко ти душа жели. Јео сам, не знам дал ми верујеш, стомак ме заболео. Спавало ми се, борио сам се с асном, а оно ми рече да одремам слободно. Никад слађег сна, брате… Нешто ми беше топло и у сну од те топлоте ожедним. Отворим очи, сунце ми се смешка и осетим воду. Много воде, дави ме. Колко су оне дудиње биле слатке, толко ми вода беше слана. И мрак. А ја се у сну запита де ли је сунце нестало. Даље знаш… Ето… Побацали нас у море, а да душе нисмо честито испустили. После смо видели шта је било. Ал да ти кажем, да нисам умро, мора не би видео, нити би се онако слатко наспаво и најео дудиња, таман да сам још сто година живео…  Добро. А, шта рече, немаш дувана, а? Јес, реко си… Добро… Одо ја онда.

– Е, мој Драгачевац, шта да ти кажем? – поче стражар кад је остао сам – да су ти потомци свили гнезда међу онима против којих си ратовао? Да ће доћи дан кад ће ти свој на свога ударити? Знаш ти све, зато и немаш мира. Да је родило, родило је. Свега ће бити, само…

– Нека свака цура чује, шта јој војник поручује, ооооој – одзвањало је кроз ноћ. Стражара који никад није спавао, мало шта је могло изненадити, па прекорно рече:

– Што се дереш, несрећо, зар тако приличи војнику? Што си распојасан?

 – Не дерем се, певаааам! Што, неко ће ме чути? – одговори војник без ноге и руке, који се полако спусти до реке и кад виде свој одраз у њој, опсова:

-Јебем ти, Цер! И звезду Даницу! Јебем ти сунце, лебац, крв ти јебем! – и псујући нестаде у правцу шуме. Стражар прогута речи, као и сваки пут кад би га видео.

 – Шта му би?- изненађено ће Радоје

 – Не дирај га! Ћути…

 – Ево, сад ћу да ти кажем шта ми би, сунце ли ти јебем! Погледај! Добро ме загледај, Радоје!

Видиш како су ме унаказали? Видиш ли?! Нисам јој смео на очи ни кад јој је душа дошла овамо. Нисам јој смео  ни у сан, иако ме  молила. Цео њен живот, гледам је из прикрајка. А била је… најлепша! Мислила је на мене и кад је децу рађала. Палила ми је свеће до последњег дана. Ал то нико не зна. Јебем ти рат и ко га започе! Да могу, поново бих умро, од муке!

Ћутали су. Радоје се узвртео, нешто би рекао, али га стражар предухитри:

 – Радоје, иди до куће. Ти имаш где.

– А испратили нас, као да су знали да  нам је последње- убаци се војник са Цера. Онако, за себе… И настави да пева.

– Имам, ал… Нешто ми се не иде. Не вуче ме.

– Не лажи, Радоје, не приличи ти! Да и тебе није Драгачевац послао да тражиш дувана? Иди, спрема се весеље код тебе.

– Весеље? Какво весеље?

-Чукунунука ти се удаје!

– Која чукунунука? Чија је?

– Не дрви, Радоје, знаш шта ти говорим. Ћерка твог праунука. Унука Милошевог старијег сина

-Није ваљда онај што…

Стражар љутито прекиде Радоја: Јесте, његова ћерка!

– Није он мени ништа! Изрод!!! Ракићи никад нису били кукавице, а он је погинуо бежећи са фронта! Рекли су ми људи, немој да мислиш да нису. Не смем пред сенке да им изађем од срамоте!

-Ћути, Радоје!!! Тишина!!! Љутиш ме, знаш!!!

 -Шта ћути!? Зар смо такав пород оставили? То није пород то је…

– Макар си оставио пород! Огласи се војник и даље седећи крај реке.

– Боље да нисам. И мрвог ме бог кажњава.

 -Не будали! Не хули! Радоје, несрећо!

-Девојка не памти оца…

– Нема кога ни да памти!!!

– Не вичи, Радоје! Судбина је различите путеве свима одредила. Није свако за војника на бојном пољу.

-Ти ћеш да ми кажеш да не вичем! Саже се да дохвати камен, а војник са Цера додаде:

-Бежао бих и ја да сам имао коме. Побегао бих и одавде, него у ноге гађаше, маму им јебем!

Мирно гледајући како Радојева рука клону, јер није могла да подигне камен, стражар упита:

– Шта покушаваш, црни Радоје, брате мој! Не можемо ми више ништа, сем да благословимо, да нам буду живи и здрави. Наши су. Наша крв,  какви год да су.

– Кад је… Кад је свадба? Де је венчање?

 -У идућу недељу. У старој цркви. Лепо су спремили, авлија ти је пуна… Радости…

– У старој цркви? Ту смо се  Милка и ја упознали. На вашару за Госпојину. У колу. Еее, да ми је само једном да заиграм. Све смрти овог света бих дао за један дан живота. Ту смо децу крстили. Кад се само сетим. Е, моја Милка… Што ти је младост лепа, бре, пуна снаге.

 -Ууу, Радоје, ала си остарио! И чукунунуке имаш – задиркивао га је војник, нашта овај бесно одговори:

– Да ниси мртав, ја бих ти дошао главе, да знаш!

– Радоје, где је Илија, не виђам га, одавно – прекинуо је стражар препирку

 -Који Илија?

– Наш Илија, са оне стране Мораве, што кажу.

– А, он! Ја мислим онај…На свом гробу.

 – Како је лепо имати свој гроб. Легнеш и нико те не дира. Мени дође да полудим од оних што су их бацили преко мене. Нагњечили ми ногу, а рука ме нешто побољева на време, па не могу да их макнем. Има и горих од тебе, Радоје.

– Откад су му пронашли тело и саранили по Божјем закону, како ваља и доликује, слабо долази. Увек је био ћутљив, али сад још више. Зна како нам је, па се склања. А и лепо му је, ваљда. Међу својима је, каже. Знаш ти стражару све, него ајд… Неки наши млади, учени људи, тражили по списима неким и открију да много наших има по страним земљама. Кућани мислили да су умрли негде у заробљеништву, али нису. Умрли у болницама, ко људи. Превезле их Швабе, истуриле даље, написали да су отишли у своју дедовину. Наши све то потврдили, а они остали ко зна де. Илију и још неке вратили. Јавиле се породице, а неки чекају. Да л ће дочекати, не знам, ал нека Бог поживи те наше људе који су их нашли, а лажовима, семе да се затре, што Швабама иду наруку.

– Радојееее, зна ли се теби гроб?

– Зна се, Богу фала. И спомен имама. Гроб зарасто у траву, спомен ороно, ал не мари. Некад ће се неко сетити.

– Тако је, Радоје и зато води рачуна шта причаш. Ниси ти лош, ал си пргав!

– Војниче, не разговара се тако са мном! Нисам пргав, праведан сам. Мој је, ал не ваља! Ко зна на ког се, метнуо и како се семе Ракића изродило тако…

– Праштај, Радоје! Праштај, зарад будућности и зарад мира своје душе – благо рече стражар

– Што реко Ђорђе, какве будућности? Све нестаје, утире се.  Је л истина да нам младеж напушта земљу? Да иду ко зна де… Мислим… Да ће кости оставити тек тако… Да им деца нашки тешко говоре, ко да, боже ме опрости, нису како треба?

На те речи, стражар оштро рече:

-Иди, Радоје! Иди и ти војниче, сметате ми! Пада снег, а ви ме ту заговарате.

– Смета теби нешто друго, стражару, ал добро, не замерам…  Сећаш ли се кад су те решетали комунисти после оног рата? Добро, нећу… ајде… Иди Радоје, ја одо на своју страну нисам с тобом ни дошо.  Нека свака цура чује шта јој војник поручује ооооој…

Напокон, кад је остао, сам, вода му се шумом обрати:

-Тежак је твој бол, стражару, од њега и камен пуца, ја сам сведок. На мом дну, много је муља. Много… У  њему су људски  болови, страхови, туге… Људи ми не предају радост, него муку и терет, оно што им не треба. Удаве све то у води. Ускоро нећу моћи ни жеђ никоме да угасим. Бојим се, отроваћу некога. Твоје сузе ми најтеже падају, али дај, понећу их. Ја своје предам Морави, па она нека носи даље, до мора. Море, знаш… то су сузе, зато је слано.

-Ех, водо… Где су се толике душе живих упрљале? Чувам стражу и њима и прецима, надгледам рођења, крштења, испраћаје, сахране, и видим да им нека невидљива рука брише памћење. Мој род је на коленима; иде, а нигде не стиже. Тежак је јарам, ломи леђа, али, као да су свикли, па га сами стављају на врат. А туђин нас познаје добро, па ради изокола, да се не примети. Огрнуо се вук јагњећом кожом. Ни рат није што је био. Овај, кад буде оставио пустош, оставиће је за навек, запамти, шта ти кажем.

– Небо се постара за све, стражару. Почињу славе…

Али он као да није чуо, настави:

– Грешни смо и убоги, водо моја! А опет, тако пркосни и поносни. Даће Бог да славимо у здрављу и весељу… И у миру…

– Славиће се, стражару, још дуго. Сла…ви..ће..се…

Последње речи су се изгубиле у ковитлацу ветра који је дувао са планина, најављујући ледену ноћ.

Ноћ је одмицала, вода говорила а стражар гледао у небо које доноси снег и мислио како би само једна свећа, она која се пали за душу незнанима, донела смирење. Долазе славе, можда ће се неко сетити.