(Сонетни венац)

Трчака путић под точком чезе
Ива се тихо чешља крај стада
Хладан липов изворац везе
Избледели столњак ливада.
.
Сања попац крај жеже свица
Авлију малу где преде свилу
Тужна кнегиња љубичица
Измодела још у априлу.
.
Ћуран вихор гле шепури се
Испред колибе где дан занесен
Додирује последњу струну.
.
Амови јунских ждребаца висе
На трну који поткреса јесен
А детлић носи звезду у кљуну.

О, како мирише твоја душа,

лепојко месечарко,

на плахом ветру

што са далека горја подухује

у ноћи осутој звездама

кад цвате багрем,

румен и бео!

Краљевна Савитри бејаше једино дете краља Ашвапатија. Није се знало је ли била лепша или паметнија. Једном је пошла с пратиљама на излет у шуму. У шуми је сусрела дрвосечу у чију се лепоту загледала; и некако је знала да он по рођењу није дрвосеча. Кришом се распитујући, сазнала је, да му је име Сатyаван (онај који увек говори сатyу – истину) и да је по рођењу краљевић, а да је његова слепога оца, краља, изагнао из краљевства преварни рођак. Сатyаван је живео у шуми с родитељима и прехрањивао их продајом дрва.

Све то бејаше довољно да се Савитри заљуби у Сатyавана и да га изабере за мужа јер су јој родитељи дали слободу избора.

Када је Савитри објавила родитељима да је њен избор Сатyаван, отац се у први час запањио. Тада је позвао великога мудраца Нараду да их посаветује. Нарада је потврдио све што је Савитри испричала о Сатyаванову карактеру и удесу, но питао се зна ли она још једну врло важну чињеницу у вези с младим краљевићем. Но, сама га је Савитри пресрела питањем:

– Поштовани свече, је ли истина да је Сатyавану суђено  да умре на данашњи дан после дванаест месеци?

– Истина је – одговори Нарада. – Желиш ли се још увек удати за њега? Не плашиш ли се судбине удовице?

– Не плашим се – одговори девојка. – И даље се желим удати за њега.

Иако је оца задивила девојчина срчаност, покушао ју је одговорити од одлуке. Али Савитри рече да ће њен муж бити или Сатyаван, или нико.

– Звезде су окрутно недвосмислене – дометну Нарада. Али млада краљевна рече:

– Ја чврсто верујем да живот и смрт одређује нешто далеко више од положаја звезда које нам тумаче звездознанци. Верујем да ће моја судбина утицати и променити његову – нико уистину не зна шта се може догодити!

Тада јој мудрац Нарада удели благослов, говорећи:

– Моје су молитве с тобом, Савитри.

Нека твоја храброст и љубав заштите Сатyавана од наречене смрти.

И тако се Савитри удала за Сатyавана и преселила се из краљевскога двора родитеља у колибу мужа. С великом је оданошћу служила слепога свекра, а кућни је посао преузела од свекрве, она која је око себе вазда имала слушкиње и дружбенице. Била је срећна и ведра, но каткад би је укућани затекли замишљену, готово забринуту. Били су то тренуци када је осећала да време пребрзо пролази. Но, никоме није говорила о пророчанству. Молила се да Сатyаван буде поштеђен злохуде коби.

Ближио се крај године. И неминовно, свануо је дан наречене смрти. Савитри је ту ноћ молила и бдела. Замолила је мужа да је поведе са собом у шуму кад буде пошао по дрва. Сатyаван је желио поштедети Савитри од напора, тим више што је била исцрпљена бдењем; на њене молбе рекао је да ће је повести са собом ако јој и његови родитељи то одобре. Свекар и свекрва су се најпре успротивили плашећи се;  за младу жену шума није најпогодније место. Но кад је Савитри замолила свекра да јој изузетно данас дозволи да  пође, слепи краљ рече:

– Откада си дошла у нашу колибу није било ни дана ни сата када ниси испунила сваку моју и најмању жељу. Како да ја теби не испуним твоју, једну једину?

И тако је Савитри кренула са Сатyаваном у дубину шуме. Дан је био тако обичан – једнако сјајан као и сви досадашњи сретни дани, једнако су радосно певале птице, шумео ветар, жубориле воде. Савитри се у души молила, говорећи да ће јој данас затребати сва њена храброст и дисциплина.

Кад је Сатyаван пронашао дрво које ће оборити, Савитри је села у близини, мотрећи неће ли однегде доплазити каква змија отровница. Али није било ни једне.

Онда, у једном изненадном тренутку, Сатyаван одложи секиру и затетура према жени.

– Не знам што ми је – промрмља. – Мрачи ми се пред очима.

И он клону главом жени у крило. Савитри му обујми главу рукама и огледа се тражећи помоћ. Но никога не бејаше на видику. Била је затечена наглошћу догађаја – Сатyаван је изгубио свијест, клонуо, и она је осећала да одлази од ње.

Изненада Савитри угледа високу, грозовиту прилику у црној кабаници, подстављеној ватром. Знала је да је то Јама, бог смрти. Његова голема мрка сена паде по њој. Пружио је руку, положио је на Сатyаваново грло, и извукао кроза њега Сатyаванову душу. Уомчио је душу, и без речи се упутио према југу.

Савитри је потрчала за мрачном сподобом.

– Чекај! – повикала је. – Желела бих реч-две с тобом!

Мрка прилика застаде. Савитри се одважи и погледа га у очи. Угледала је узвишен, спокојан, саучествујући израз на лицу бога. И сви је страхови минуше.

– Опрости ми – рече. Јеси ли ти бог смрти?

– Јесам – одговори Јама.

– Прими мој поклонствени поздрав. Реци ми, долазиш ли увек ти лично да би повео душе са собом?

– Не. Ја долазим само онда када се ради о посебним душама.

– Ох, ако је мој муж тако посебна душа, да је заслужио ту част, зашто га не пустиш да живи? Он је тако млад и тако чист. Он никоме није ничим наудио.

– Знај, смрт није казна.

– Ако смрт није казна, зашто се слави рођење?

– Савитри, није лако разумети те ствари. Врати се, не следи ме, ово није ни пут ни смер за живе.

– Господине, не следим ја тебе. Ја следим свога мужа.

– Он више није твој муж.

– Ја верујем да се љубав пружа и преко смрти.

Када волимо једно друго, ми препознајемо једно друго. А препознаје се само онај кога већ знадемо. Сатyаван и ја бејасмо муж и жена у многим прошлим животима. Познавали смо се пре нашег садашњега рођења. Превише смо дуго били заједно, и ја  не могу сада да га  оставим. Ако га мораш узети, онда узми и мене.

Јаму је дирнуло Савитрино умовање. И стога јој рече:

– Испунит ћу ти једну жељу, ма што пожелела, осим једне једине ствари – а то је Сатyаванов живот.

Савитри размисли, и заиште да се родитељима њеног мужа поврати краљевство. Јама рече да ће јој услишати жељу, али да га сада напусти.

Упути се дубље на југ носећи Сатyаванову душу. После неког времена стане, окрене се, и угледа Савитри која га је следила, крварећи табанима по трњу и камењу.

– Врати се, дијете, и припреми последње почасти за укоп – саветовао јој је Јама. – Даље ни један смртник не сме крочити.

Но Савитри је својим речима опет успела раздрагати и дирнути страшнога бога. Он јој понуди испуњење још једне жеље. Савитри тада замоли да се њеном свекру, краљу, поврати вид.

– Враћен је – одговори бог.

Савитри сада стаде распредати о дужностима краља према народу.

– Краљеви су дужни водити бригу о свом народу, они му морају донети напредак и срећу. Али за тај циљ потребно је имати непрекинут ланац краљевске лозе. А што ће се догодити, о Господару, с наша два народа ако и једно и друго престоље остане без наследника – и краљевство мојега оца и краљевство мојега свекра?

Доћи ће до расула, до сукоба међу краљевим рођацима, и до несреће по целу земљу. Већ чујем вапај жена и плач деце…

– Стани! – повика Јама. – То се неће догодити, обећавам ти! Будући да си ти једина наследница оба краљевства, обећавам ти да ћеш имати стотину синова.

– Савитри је само то чекала. Усправила се пред страшним богом, у свој својој краљевској лепоти.

– Сада мораш прекршити обећање о неповрату из смрти.

Благословио си ме са стотину синова. Како да их родим без мужа?

Лице бога облило се сјајем.

– Храбра си, Савитри – рече. – Али не поклањам ти Сатyаванов живот само зато што си храбра.

Мудра си, Савитри. Али не поклањам ти Сатyаванов живот само зато што си мудра,  јер има нешто што је јаче од смрти.

То је љубав.

.

.

–преузето са фб странице Владана Пантелића-

Из Махабхарате –  Превела: Весна Крмпотић – Одабрала: Весна Боснар

Kratke priče|Tags: 03-2017, bog Yama, ljubav, Mahabharata, Narada, Satyavan, Savitri, smrt, Vesna Bosnar, Vesna Krmpotić

БОЖИЈИ БИ БОЛ

БОЖИЈИ БИ БЕС

БОЖИЈИ БИ БИЧ

.

БОЖЕ БОГОВА

.

БРАЋУ БОЖИЈУ

БЛАГОСЛОВИ

.

БОЖЕ

 

 

 

Ти си ветар што милује ми лице

Ти си ово Сунце што ме купа Светлом

Твоји прсти плешу у мојој коси

На уснама ми је осмех

..

Ту си, знам, простиреш предамном

Своја најфинија ткања

И нижеш један за другим сарије

Све лепши ог лепшега

И бљешти богатство боја свиленога сјаја

Златни и сребрни вез цвета

Каквог само машта измашта,

А вешта рука везиље ствара…

.

У мени је Дивота!

.

Вучеш ме за рукав, гуркаш мој поглед –

да видим ово, да погледам оно,

Играш скривалице и мамиш мој уздах

Сваки пут кад заискри Твој несташни смешак

у оку дечака са бубуљицом,

у лептиру крај пута,

У огледалу рикше, којом обилазимо град.

.

Скриваш се и откриваш.

И знам да знаш:

Овде сам због Тебе!

(И Твоје игре скривалице падају на под

као перле расуте огрлице,

a Ти без украса тако драгуљно сјаш!)

.

.

Владан Пантелић: Хана Шинка

 

Плеши живот

Тако да отпустиш све бране

Које стежу твоје биће.

Рашири своје руке до Безконачја

И отвори наручје твоје душе

За све обиље

Којим те Живот непрестано дарива

.

Докторка,префињена песникиња,мудрица.

Запослена у Хитној помоћи у Новом Саду.

Пропутовала цели Исток и Јужну Америку.

Ја, кћери асирска,

последњи љесак Семита,

Гуја из ашурских зидина,

Усржена гневом и усудом,

Полажем у шупљи коштаник

шаку суваца и клијалог жита,

На жртвенику надвечног свитка

уписујем свој родослов:

– Од мати Феничанке и оца Вавилонца,

Семе у Ашур нехотице бачено,

Клином дуборез у маслини увенув,

Грешница што телцем јуноше заводи,

Па их пијане дави у мешини и вину,

За недрогриз срца им на воштаник печем.

.

 Ја, кћери асирска,

Последњи љесак Семита,

Трепет и драж посрнулима,

Изискујем опрост за гују

Гују из ашурских недара,

Опрост за гордост и страдање ове

У молебник преобраћене душе!

М у д р о в а н и ј е  и з Т и ј а н и ј е

(Уз овај текст добро је слушати изворну песму –
Са Овчара и Каблара, некомунистичка верзија)

Јутрос сам одлучио да се још ближе примакнем Човеку. Боли ме и пече размак између Њега и мене. Свако сунчано јутро, а јутрос је Жарко Сјајко раскошно испружио милионе својих витких златасто – светлих руку на бајну и тајновиту Тијанију, подстиче наше мислице да се растрче кроз тврдокорне главе, да се растрче од главе до главе, и до вечности, и да смисле начин за сигурне помаке, на путу ка циљу. Хоћу и могу да се примакнем Човеку – то је моја чврста одлука, још из неког ентог живота у прошлости, живота кога јаснојасно видим кроз одшкринута и, вечним сунцем, осветљена, архивна врата моје душе. И ви можете да се примакнете Човеку, ако хоћете, сигурно можете…То је лична одлука, одлука срца, одлука душе, одлука бити-Ја.

* *
На ум ми је пала, и на њега се залепила, генијална идеја. Јууухуууу! Како је то једноставно! Све је једноставно! Све је врло просто кад упростиш начин размишљања, кад не прежвакаваш изјанђалу жваку, као наши врли научници, са академском тогом, који нас читав век досељавају у шести век, из земље Недођије, земље Непостојаније, философи који траће време на студирање и докторирање теме о утицају месечеве мене на споредне колосеке. Досељавају нас, упркос доказима који сами, свакодневно, испливавају из земље. Откривају се нови и нови локалитети, несумњивог доказа, о нашем живљењу на овим просторима, много много векова, одувек. Смислили су, они или њихови ментори, другу поштапалицу, глупицу, ново научно откриће, да су то станишта старих Словена, или неке подунавске расе, или ће смислити нешто треће, много глупље, и са још мањом везом са здравом памећу, а о доказима да не причамо. Никако да кажу да су то насеља Срба, првогена света, и никако да превале преко језика или напишу да је појам Срби, најмање 26 векова, старији од збирног имена за србска племена – Словени. Све је просто када не верујеш њиховим повесницама, када имаш мисли- јаснице, које лако раздвајају жито и кукољ, слано од слатког, слепо од видног, кад си ту, кад си без мисли, кад немаш снене и себичне циљеве, и када волиш.

* * *
Шта мислите каква ми је иде-ја пала на ум? Знате ли то? Имате ли иде-ју каква ми је идеја дошла као светлица громовна? Можда вам је проблем што не знате где је Човек, где живи, шта ради, ко је он? Хајмо да укључимо мозгалице, срцелице, веселице, игралице, радоснице. Не може дубоко да умује згрчен, натмурен, натоварен, тесан човек. Тада није у стању мира и спокоја, не може да ужижи мисао, не може да стиша видике, не може да пронађе волан свог живота, не може циљно, свесно да управља. Мало ћу вам помоћи. Разлијте унутар себе дубоку захвалност према Творцу. Осетите и увећајте радост постојања и пустите, без страха, да стање среће преплави вашу душу. Пустите да вам отпадну све старе неделатне подлоге, прошлице, засноване на страху и патњи. Удахните мир, удишући лагано и дубоко, удахните живот. Из стања безмисли упутите светлост срца ка Истини, видите трен када вас је Творац створио, видите рађањe света, видите Творца у злату свог постојања, видите његово дејство.

Испуњени срећом помозите комшији у муци његовој, помозите своме непријатељу, помозите пријатељу, и свим иним, ближњим и даљњим. Свима пошаљите сребрнасто-бели балончић среће, напуњен са најлепшим мислима и идејама за њихово оздрављење, њихово духовно васпостављање. Тако урадите ви, а ја сам то већ урадио. Славимо Творца делатно, помажимо онима којима је помоћ неопходна – старима, немоћнима, ширимо знање.Знање развејава таму векова, а дељење знања отвара примич – пут, пут светлости ка Себи, ка Човеку, ка Богу.

* * * *

Синоћ сам се повезао са Месецом и дуго тиховао. Месец је баш крупан и чудноват залогај. Тако близу наше планете, а тако пун тајни. Тајне се не могу открити, бар не оне главне, тако што што ћемо узети узорке, мада минерали памте, без заборављања, тајне настанка. Удахни Месец, удахни га у сваку ћелију, пропусти га кроз своје тело, осети везу језгра Тере и језгра Месеца. Проникни у тајну дубоким осетом, послушај ћелије, уђи у онострано. Осећам да је Месец дошљак у предео нашег Сунца, дошљак са сврхом. Осећам то са белим и црвеним зрнцима, са лимфом, са свим унутарњим водама. Вода буди врховни осет, а Месец га наводи на стално кружење и прожимање. Није лако упознати тако блиског суседа, а како упознати Универзуме, спољне и унутарње, а има их колико и бројева! Но, тајне постоје да би се откривале. Онда сам усмерио ласер-мисао у ћелију, поглавицу свих ћелија мог бића. И знам сигурно: овде, у ћелији, је тајна Месеца, тајна Универзума, тајна тајни. Овде, у ћелију, Творац је уградио свеколике садржаје Неба и Земље, света, а свет је Човек. Упознај ћелију – знаш Човека, знаш Човека – знаш ћелију.

* * * * *
Упознавати минерале је дивно откривање. Како су стабилни и смирено живи! Како су лековити и лепи! Лече лепотом и исијавањем. И како су вредни и упорни у служењу Творцу! Сваки камен, свака стена, свака планина, трепери и преноси искуства од Тере ка Небу, и од Неба ка Тери. Какво сагласје – сливено у звук! Минерал Тијаније је Кремен камен. Са њим су древни Тијанијани, палили ватру. Минерале упознајемо преко њихових структура и кроз тиховање. Човеци су тежи за упознавање. Можда их је најлакше упознати кроз њихове мушице, и по тежњи ка горким плодовима, и кроз навику – трпети се мора. То је учење старих времена, учење постављено на све нивое образовања, да се замагле видици и заробе човеци. Тако је било вековима. Др Грабавој је запалио Источну искру. Помажу му сарадници, помажемо и ми. Пламен је силовито и незаустављиво захватио таму незнања и илузија. Наше душе лако препознају тај пламен, јер је то иста ватра која гори у Небу, и у нашим душама.

Дуга ли је дуга планина Јелица
Лепа ли је лепа Јела биљарица
Ој Јело ој Јелице
Ој Милице чобанице
Ој Маро ој Марице
Дуга ли је дуга планина Јелица
Многобојна цветна као ћилимица

 

 

(Сонетни венац)

И паук стеже свилене мреже

У које обад просипа ране

Ђ инђуве траве с врата краве

Е ксером жалца потковане.

.

Х рчи хрчак и зврји зврчак

Р ано ће сунце у дупљу ући

Т умара стара мува зунзара

У напуштеној пужевој кући.

.

Н ека млада печурка суши

А мбрел под којим путници боси

Ш ире своје мокре лепезе.

.

В ећ један сиви хрт мирно њуши

Р ужино дрвце с врапцем у коси

Т рчака путић под точком чезе.

Светлосних сам мисли дело

Сунца златнога и сребрног Месеца

Тишином гласнога певања зачета

Милином љубави из срца изнедрена

Кап сам свих река језера и потока

Мора, океана и свих  ледника

Трава свих ливада и лист свег дрвећа

Преда мном се свијају, ко од ветра, гране

Где поглед досегне,  тама нестане

Раширене руке, безкрај белином праве

Радост знамења Љубави Васионе!