Видим да преко главе навлачиш одору златну

што уз твоје тело од мермера пријања

лепше него уз месо и кости.

.

Прилазиш ми кораком од годину дана

у очима ми несвестица

на уснама епилептични грч.

.

Између нас океанска паучина

Обузима нам стопала,

Ја видим ливење, вајање, бели дорски стуб,

Ти видиш мрежу, рибара, сиренин спруд.

.

Не стижеш до мене додиром

али дахом се напросто угураваш,

две зенице спајаш у једну велику,

везујеш своју косу чипком са мог хитона

и одлазиш скидајући у ходу одору златну

мермер се труни најпре са твојих рамена

а онда се сав топиш у комадић живе.

Сањам неке људе

Пишем неке песме

Пуштам дан свој расут

Траг ветром понесен.

.

Тражим неке руке

Јурим неке птице

Трчим неком гором

Тами палим свице.

.

Певам своду сузе

Земљи шапат дајем

Ливадици ноте

Сунцу звуке ткајем.

.

Летим неким небом

Пловим неким морем

Тражим крилу једро

Зовем валу горе.

.

Сањам неке људе

Пишем неке песме

Пуштам дан свој расут

Јецај чути не смем.

.

Владан Пантелић: Невена из Аустралије

.

Данас представљамо Невену из Аустралије и позивамо све наше људе из расејања

да нам шаљу своје радове које бисмо радо објављивали на Србском Журналу.

Невена је рођена у Крушевцу где је и радила дестак година као учитељица, у основној школи.

Године, 2007  се преселила у Аустралију где је  предавала србски језик нашој деци.  

Данас  ради као терапеут за децу са аутизмом и друге неуро поремећаје.

Пише од детињства, а песме и новински чланци су јој објављивани у неколико портала и зборника.

. Активна је и  један је од уредника фб странице удружења Чувари ћирилице и портала Вијести онлајн.

Невена је мајка тројице синова.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Анастазија, велика духовница и истинска исцелитељка

из руске тајге, небеском Оцу се обраћа следећим речима:

.

 

Оче мој, који си бескрајан!

Хвала Ти за светло живота,

Хвала Ти за данашњи дан Твога царства,

Хвала Ти за Твоју жељу љубави! Нека буде добро!

.

Хвала Ти за хлеб свагдашњи!

Хвала Ти за стрпљење

И опрост греха на Твојој земљи!

Оче мој који си бескрајан!

Ја сам Твоја кћи коју си створио са другим створењима

Нећу допустити да паднем у грех и слабост,

Постаћу достојна Твога дела!

.

Оче мој који си бескрајан!

Ја сам Твоја кћи која Те чини срећним,

Проширићу Твоју славу,

А векови што ће доћи оствариће Ти снове!

Нека је тако! Јер ја тако желим! Ја, Твоја кћи,

Шта би у свету ново могло да се деси? Само још једна нова опсена.

Све је већ виђено, и чувено, и испричано у свету од опсене. Ново

доба биће уистини ново по томе, што се ништа ново неће тражити у

спољњем, већ само у унутарњем. Ко буде тражио ишта у спољном

биће изгубљен за Васељену и Праискон, јер спољни свет јесте свет

опсене.

Путник од искони

 

Родио си самог себе

Ни из чега и од ништа

У простору ван простора

У времену ван времена

И за то си гле! туђинац

У свету без уточишта

И путник си од искони

Луталица без имена

Родио си самог себе

Ни из чега и од ништа

А место свог живота, давно живим,

буре и сенке грозних винограда.

Настављам судбу, већ и код нас прошлу,

болесну неку младост, без престанка;

тек рођењем дошлу,

са расутим лишћем, што, са гробом Бранка,

на мој живот пада.

 .

И, тако, без гроба,

веселост је нека, у мени, ругоба.

И, тако без тела,

душа ми је невидљива, и невесела.

 .

Једног пролећа, и ја сам горко знао

да, кроз свирале девојачког ребра, здравље

дајем.

И груди своје, у грожђу, криком, раскидао,

наг, на дну неба, опивши се завичајем.

 .

И, тако, без лица,

на лику ми је сенка јарца, трешње, тица.

И, тако без станка,

тетурам се видиком, без престанка.

Печатом од облака оверићу тајну
заиграћу игру гатачких вештина
у част твоју распирићу ватру
уместо целива, у чистини ума
утихнути жељу.

Када бели печат
трагове трошне ти прекрије
засузиће очи штапом што их бије,
суви снег Ћораве Анђелије.

Остаћу у тами згурена у ћошку
стискајућ` повесмо оружје ми једно
невидљиви ратник дивљаће по тмини
ноктима по мени.

До кућнога прага развићу повесмо
у оџаку машицама џаркаћу
свадбено ми тесто
да умесим погачу од жутога пелина
и нахраним госта ми једина.

-слика-Низовчев-

Народни музеј Велико Градиште, песму „Хлеб“, штампао је у едицији „ Поезија на разгледницама“

 

Сварожића пуна кућа
где је душа та што сјакти!
.
Не небу се заратило
гром до грома духове пресеца.
.
Подно јужне косе стар планине
пробуди се извор воде свете.
.
Игром мисли песме вечне
печат стави једно дете.
.
Судбина је престала да дише
све је тихо и мисли све тише.
.
Рана зора свиће рујна
и буди се вечна младост.
.
Разазна се истина и јара
сред човека искра Божјег дара.
.
                Време је!

Рођаци јесмо кроз бога Рода

племенитог славјаносерпскога.

Једнојезичног рашанског народа

плод смо архетипа аријевскога.

.

Кроз Световида док гледасмо

четири стране исконског пута

моћно над светом владасмо

из дунавског мајчиног скута.

.

Дон и Дунав и Дњепар и Дњестар

крстолики пут су расејања

и нови почетак Рашког постања

за потопом осам миленија стар.

.

Со Ра живљаху Сораби тада

и беху истински небески народ.

Зачара их завере завада

и стаде се клати са родом род.

.

Четири оцила један су пламен

који у срцима братским гори.

Здружено граде чаробни камен

кроз који се са Богом збори.

 

Поред једнине и множине

преци моји имадоше двојину.

Одама двојини

чувају се парни органи

као два ока у глави.

Двојине држе

живот и кретање на смену:

дан и ноћ –

преламају се зором,

лето и зима –

спајају се равнодневицама,

киша и сунце –

дају добру летину;

заједно се примају хлеб и вода,

Љубав и Љубав…