Питају ме ругалице и заједљивци: Реци нам, који је то србски језик праискони?

А ја им одговарам:

То је онај језик, прајезик, на којему разговара и дивани Васељена са Праисконом.

И гле! тај дивотни језик васељенски бејаше дан праоцима и прамајкама вашим,

али га се ви одрекосте  и, у таму падосте.

Из таме ћете снова, на светлост изићи онда када се будете присетили својега прајезика.

*

Праскозорје праискони,и плаветна брда, гле! понад облада румених.

Пева душа Певача праисконог, Васељени што се рађа након векова тиховања

у прабитију тишине и шутње.

Прапочело

 .

У сну првотне Ватре

Рађа се песма

Из које снова настају

Давно уснула гле!

Звездана јата

 

Нисам ја песник
већ очајник луталица
што искру Љубави тражи
у бездану људског ништавила.

.
Нисам ни сневач,
јар снови моји нису снови,
већ јава моја,
што само понекад бљесне и покаже пут
кроз паучину света сатканог од незнања.

.
И душа сам само, будна,
на рубу света који не разумем.

 

Седам минута ми је дала велдушна Вечност

 да поздравим Свети Златни Ириј

и Песника Румених Облака!

И да поздравм  Т е б е!

Сви смо ми Ј е д н о.

Хвала Ти Господе на свему!

 

Устани на десну ногу садањи човече

И отреси прапепео мамура и заборава

И збаци џакове брига са грбаче своје

Које си сам попео на пршљен и рамен

.

То од тебе никада нико није тражио

И никоме не доноси плода узносног

А ватру твога ока и живота у зем збија

.

Разгрни сиве облаке сумњи и смутњи

 Шут прљ и неваж на сметлиште смести

И загледај Даљину иза девет планина

.

И откривам тајну тајни свим световима

Живот је Сушт и Лепота Лепота Лепота

Кад Водом снаге заливаш моћне изборе

 

 

 

 

 

Самоћа, у овој хладној ноћи,

Мисли лутају к њој

Негде далеко, тражим њене очи,

Борим се са уздахом, нисам свој.

.

Хладно око мене!

У Срцу врелина!

Трепери глас њено име,

Једина, не заборави ме!

.

Време пролази полако,

Осећам у себи и оно тешко и оно лако

Стена нека вуче ме доле,

А онда узлетим као перо, горе!

.

И тако из дана у дан,

Паднем, узлетим сам

Она, у самоћи ме тражи, знам,

Плашим се да лик јој мој не избледи!

..

И Воља и Снага је уз мене,

За загрљај драге жене,

За поглед њен благ,

Чекам ако треба вечно

Да пређе ми кућни праг.

.

-23.02.2018.година, Београд-

Лутам, још, витак, по мостовима туђим,

на мирисне реке прилежем, па ћутим,

али, под водама, завичај већ видим,

откуд пођох, посут лишћем жутим

и расутим.

 .

Дрхтим, још витак, од река и небеса.

Милује ваздух, последњом снагом и надом,

али, свиснућу, то и овде слутим,

за гомилом оном, једном, давно, младом,

под сремским виноградом.

 .

За један благи стас,

што, први пут, заљуља

вишње и трешње, пољупцем, код нас

и поскочи, видиком, са ритова муља.

За друштво му, што по винском меху

свело лишће расу, са осмехом мутним,

прескачући, први пут, потоке, у смеху.

 .

А, место свог живота, знам да, по видику,

тај смех расут, над сваким телом, голим,

и, над земљом овом, кроз коју Арно руди,

пун звезда и зрака, мој се шапат слива,

у измождене груди,

јер се, у пролећу, све то опет збива,

свуда, где ја волим.

Јабука једносница

Оплођено светло сунца

Муња округлица

Перунова уверница

.

У руци девојке

Снажна громовница

И небеског града

Одкључарица

.

Јабука једносница

Плодно светло сунца

Знања, Здравља

Младости и љубави чуварица

 

-категорија – митолошке песме-

Tри су цвета у гори цветала,

До два сјајна, трећи потавнио.

Што цветаше до два сјајна цвета,

Оно јесу два брата рођена;

Што међ’ њима трећи потавнио,

Оно јесте сеја међ’ браћама,

Потавнила од млоги сватова —

Проси Месец за свог месечића,

Проси Сунце за свог сунчевића,

Проси Муња за се из облака.

Мислила су два брата рођена

За кога би сестрицу удали. —

Ако ће је дати за Месеца,

Он се мења за годину дана

Пуно право до дванаест пута,

Дванајст пута сестра удовица;

Ако ће је удати за Сунце,

И Сунце је нагло и жестоко,

Припалиће сеји нашој лице —

Даћемо је Муњи из облака,

Кад загрми, далеко се чује,

А кад пукне, свак се боји за се.

О, Велики Душе,
Чији глас слушам у ветру.
И чији дах даје живот целом свету
Чуј ме!
Мален сам и слаб.
Требају ми Твоја снага и мудрост.
Допусти ми да корачам у Лепоти.
Омогући мојим очима да увек гледају
Црвенољубичасти залазак Сунца.
Нека моје руке поштују ствари које си створио,
А моје уши нека јасно чују Твој глас.
Учини ме тако мудрим да бих разумео
Ствари које ме желиш поучити.
Допусти да научим лекције које си скрио
У сваком листу и стени.
Стремим да будем снажан,
Не да бих био већи од мог брата,
Него да победим свог највећег непријатеља,
Себе.
Учини да сам увек спреман доћи к Теби
Чистих руку и изравна погледа.
А кад живот избледи,
Као што бледи залазак Сунца,
Да мој дух дође к Теби без срама.

Кад надвладам себе

потражит ћу те

у капљици росе

у мјесецу пуном

у праскозорју Вида

у слободном орлу

у пространству мора

у врлети гора

у мистици ноћи

у одсјају сунца

у плесу и ватри

у вјетру и звуку

.

Ти само ћути

тишином ме дотакни

 

 (Сонетни венац)

И звор што се у трави смешка

З акључан испод жежене штрике

В рућинчине која се мрешка

О ко бика с олујом рике.

 .

Р умено срце … румене ласте

Ч обанче с празном тиквом у руци

И де и гледа како бик расте

К о жути брод у зеленој луци.

 .

И змеђу бичјег и дечјег даха

Д ршћу лептири и вир се пени

Е ј, праћните се, о праћке шака!

 .

Б аци на бика камичак страха

И  разби сузу и навезени

К рчажић жеђи у руци зрака.