Category: All
Десанка Максимовић: У зимски дан
Целога је дана снег полако падо
као с воћки цвет.
О, како вечерас, о, како бих радо
одлетела некуд далеко у свет,
некуда далеко кроз цветове снежне
као лептир лак,
и некоме хтела рећи речи нежне,
топле, лепе, нове, какве не зна свак.
(извод из песме)
Миа Симовић:Јесен
Милорад Максимовић: Арион
Арионске куле бљескају се бело
Небу под облаке узрасле су смело
рукама и знањем светог рода звезда.
.
Златно бели мермер и кристално плава,
вагре јасно светле сред висина док стегови играју
попут вила међ дрвећем смело.
.
Све је бело, белином што оку тамном смета
кристал сваки град у себи носи
да обасја путе рода света.
.
Ван схватања покореног ума
бродовље од стакла живог језди…
Пространствима Сварге живописне.
.
Избор сваког јесте свети
да знање живота Звезданога Рода
пронесе и посвети…
.
Где год да им мисао радосно полети…
Арионе, Арионе!
У слави си песмом живом ишао и племенио.
.
Сред тебе су све те оне,
диве светла, чаробнице мајке,
које сеју траг живота, зелене им очи сјајне.
И васцели свети човек,
са твојих је кула у одбрану и заштиту
свега живог вечно стао.
.
Реч живота изрекао,
моћи руком покренуо
кристал ватру запалио.
.
Арионе сјактиш расно!
Јарила се твоја у сребрном пламу она
окрећу у колу светом.
.
Сребросјајем одскакује
вода света као мисли
сред извора свег живота.
.
Арионе, Арионе!
Сред тебе нам сушт и душа
пребива у величанству.
.
У оку се сваком сјајном крију тајне вечне ватре
сива плава и зелена, ватрена и црвена
Сребрна и рујно плава крију знања злато права.
.
Светлописом звездописом
посред срца целог рода
– Слава, Слава, Слава!
Добрица Ерић: Огрлица од грлица (3)
(Сонетни венац)
Словенка Марић: БАЛАДА О СНИВАЧУ
Откуд пустињаку снивачу океан и бродови.
Никад у сан зашли.
Откуд хук и гибање низина,
а виле на изворима чарале,
љубиле га витке усамљене воде.
И бивао мирис свих брдских трава,
бивао камен и плави облак,
с Монт Еверестом се надрастао.
Под скутом чувао милост великих болова,
сањао себе мртвог на бодежу светлости,
расутог у гласу моћне песме.
Откуд се скобише морске пучине.
.
Луди снивач досањао врхове
на опасној литици, ивичној хриди.
Граница континента, међа свих снова,
иза модра пустош, црна утроба.
И тоне брод. Бели брод.
Небески снивач,
снолика птица на последњем гребену.
Зар наниже до Божјег лица.
Још миришу траве с копна,
вода и камен у нежности,
у белутку сребрнање.
Још једном фатаморгана неутољене жеђи
и – решава се мистерија светлих вода.
Све су само одштета унапред
моћних, дубоких мора
за потопљене бродове.
.
Снивача не уписивати у књигу жалости.
Дозволити говорење лудости.
Време пада у обрнутом смеру тече.
Часовници су обмана, коначно,
главна артерија уназад одбројава,
и дуги век је могућ у три откуцаја.
Суновраћени летач успеће можда
да одсања музику беле светлости
са крова света.
.
(Из збирке ПРЕОБРАЖАВАЊЕ СВЕТЛОСТИ)
Владан Пантелић: Пробуди се успавана душо
Ана Милић: На језеру
Прашина месечева
У језеру свој лик гледи
Лако чамац клизи
Из уског међустења винут
Четири му виле једра праве
А добра срећа
Сребром виле боји
.
Он огртачем скривен
Да бљеском јутро не збуни
По мирној води
Веслом звезде разлива
Уз бок му леви
Вук сиви мирује
И скоком ужарене зенице
Страшила разгони
.
Високо над десним раменом
Свевиди орао криком
Воду са копном спаја
На врху стрме стене
Где једног пут води
Бели чека храм
.
Прастари портал
Кругом отворен
Свој печат дочекује
Тајни кључ капију
Којих светова отвара?
Ана Ахматова: Добро је овде
Добро је овде: њихање и шум
Јутра нас грле рукама хладним
У белом пламену повија се грм
Ружа бљештавих, али ледених
На парадним, свечаним снеговима
траг скија клизи као сећање моје –
Некад, у давним временима
Прошли смо тим путем нас двоје.
Велика Томић: Ани Ахматовој
Кад ме нешто скрва, бежим код Ње
да тежином погоде ме речи
и саставе две судбине исте
да Већа си знам те, душо гозбена.
Гозбом, живот у шарку претвори.
О камен се чешеш бестидницо гујо
стари живот кошуљицом са себе да стргнеш
пером ропћеш да осушиш ране
у шибље ти потуњиле гране.
На врхуљку издигла си главу
са висине на све стране гледаш
док ти пужње, черуп не видело
а камоли арку златом пресијану.
Срешћемо се опет
кафу грку у трње да распем
благу на сунцу да сварим
да нам шербет
буду разговори.












