Category: All

Десанка Максимовић: У зимски дан


Целога је дана снег полако падо

као с воћки цвет.

О, како вечерас, о, како бих радо

одлетела некуд далеко у свет,

некуда далеко кроз цветове снежне

као лептир лак,

и некоме хтела рећи речи нежне,

топле, лепе, нове, какве не зна свак.

(извод из песме)

Миа Симовић:Јесен


Стигла је брзо к’о најбржи сан
и већ данас кратак је дан.
Ветар дува на све стране
и скида лишће са гране.
.
Тмурно време и кишан дан
тера људе у јесењи сан.
Ласте се селе на југ
То ми је рекао добар друг
.
Природа полако иде у сан
и припрема се за зимски дан.
.
*
Владан Пантелић: Цвркуће Песниково јато
..
С пролећа, у врбацима реке Истар, или у шљивицима
моје земље Тијаније, и широм земље Праисконије, вредне
птичице спретно свијају гнезда, и женке полажу јаја.
Једног дана птићи кљунићем пробију љуску и изађу на свет.
Родитељи их наизменично чувају и хране све док
малецки не израсту, и док им крила не ојачају. Потом им
родитељи кажу: – Адио! Нема више! Јаки сте, упознајте
свет! Учите од Природе, и непрекидно певајте!
.
Тајносани Песник, шетајући насипом са дрвеним
штапом, којим је терао змијице белоухане, а богме и
вијугавке шаренице, посматрао свет птица, слушао њихове кликтаје по
врбацима и језерцима, и у покрету тиховао. Ако ли је штапом
неко суво дрво дотакао, намах је почело подрхтавати и
младице пуштати. А ако ли је неко дете дотакао, оно је,
брже-боље, стихове почело писати. Једног дана, враћајући
се у свој дом, Песник је затекао младу родицу, Миу Симовић,
сада ученицу четвртог разреда, помиловао је по коси и рекао:
-Узми оловку и пиши песме. И Миа је узела свитак и оловку.

Милорад Максимовић: Арион


Арионске куле бљескају се бело

Небу под облаке узрасле су смело

рукама и знањем светог рода звезда.

.

Златно бели мермер и кристално плава,

вагре јасно светле сред висина док стегови играју

попут вила међ дрвећем смело.

.

Све је бело, белином што оку тамном смета

кристал сваки град у себи носи

да обасја путе рода света.

.

Ван схватања покореног ума

бродовље од стакла живог језди…

Пространствима Сварге живописне.

.

Избор сваког јесте свети

да знање живота Звезданога Рода

пронесе и посвети…

.

Где год да им мисао радосно полети…

Арионе, Арионе!

У слави си песмом живом ишао и племенио.

.

Сред тебе су све те оне,

диве светла, чаробнице мајке,

које сеју траг живота, зелене им очи сјајне.

 

И васцели свети човек,

са твојих је кула у одбрану и заштиту

свега живог вечно стао.

.

Реч живота изрекао,

моћи руком покренуо

кристал ватру запалио.

.

Арионе сјактиш расно!

Јарила се твоја у сребрном пламу она

окрећу у колу светом.

.

Сребросјајем одскакује

вода света као мисли

сред извора свег живота.

.

Арионе, Арионе!

Сред тебе нам сушт и душа

пребива у величанству.

.

У оку се сваком сјајном крију тајне вечне ватре

сива плава и зелена, ватрена и црвена

Сребрна и рујно плава крију знања злато права.

.

Светлописом звездописом

посред срца целог рода

– Слава, Слава, Слава!

 

Добрица Ерић: Огрлица од грлица (3)


 (Сонетни венац)

Н еки цврчак орах сна крца
И млин се врти на јазу сока
С тидна се жрака гле закопрца
У сузи крупног ливадског ока
.
С атови жеђи зврје на врежи
Р уке што тражи с кључем клиса
Ц рквице сунца где дан бележш
А рију пчела и мириса
.
У зми бар две три медене чаше
К оје се с твојим оком куцају
Л ептири кришом ливаду носе
.
И з мајских фрула произлеташе
С енице што нам светлуцају
У  сенци врбе златокосе
 

Словенка Марић: БАЛАДА О СНИВАЧУ


Откуд пустињаку снивачу океан и бродови.
Никад у сан зашли.
Откуд хук и гибање низина,
а виле на изворима чарале,
љубиле га витке усамљене воде.
И бивао мирис свих брдских трава,
бивао камен и плави облак,
с Монт Еверестом се надрастао.
Под скутом чувао милост великих болова,
сањао себе мртвог на бодежу светлости,
расутог у гласу моћне песме.
Откуд се скобише морске пучине.

.

Луди снивач досањао врхове
на опасној литици, ивичној хриди.
Граница континента, међа свих снова,
иза модра пустош, црна утроба.
И тоне брод. Бели брод.
Небески снивач,
снолика птица на последњем гребену.
Зар наниже до Божјег лица.
Још миришу траве с копна,
вода и камен у нежности,
у белутку сребрнање.
Још једном фатаморгана неутољене жеђи
и – решава се мистерија светлих вода.
Све су само одштета унапред
моћних, дубоких мора
за потопљене бродове.

.

Снивача не уписивати у књигу жалости.
Дозволити говорење лудости.
Време пада у обрнутом смеру тече.
Часовници су обмана, коначно,
главна артерија уназад одбројава,
и дуги век је могућ у три откуцаја.
Суновраћени летач успеће можда
да одсања музику беле светлости
са крова света.

.

(Из збирке ПРЕОБРАЖАВАЊЕ СВЕТЛОСТИ)

Владан Пантелић: Пробуди се успавана душо


Јутрос је моја душа чистуница поносница
Изашла на реку која се дообро оштипала
Обасјавам свесност где сам на своме Путу
Осећам кроз себе моћно живљење живота
.
Срдито је и тврдо ово место идем на Извор
Гледаћу у њега помно да му угледам Срце
Високо изнад планине кроз плаветно небо
Сто орлова клизи по силницама невидним
.
Из неутро вертикале нечворујем осећања
Рашчињујем прошлост и правим збирове
Миран сам одавно немам згуснуте болове
Збирови су исправни а болови разређени
.
Ослушкујем – меки ритам је пришао мени
Осећам Присуство и осећам Његову снагу
Правим многе изборе и одлуке бирам путеве
Живот је безброј начина наших испољавања
.
Долазимо на овај свет изнова много пута
Долазимо да прођемо све Сциле и Харибде
Да прозремо кроз демоне богиње и богове
Враћамо се да досањавамо недосањани сан
И кроз Истину дођемо до коначног буђења
 
 

Ана Милић: На језеру


Прашина месечева

У језеру свој лик гледи

Лако чамац клизи

Из уског међустења винут

Четири му виле једра праве

А добра срећа

Сребром виле боји

.

Он огртачем скривен

Да бљеском јутро не збуни

По мирној води

Веслом звезде разлива

Уз бок му леви

Вук сиви мирује

И скоком ужарене зенице

Страшила разгони

.

Високо над десним раменом

Свевиди орао криком

Воду са копном спаја

На врху стрме стене

Где једног пут води

Бели чека храм

.

Прастари портал

Кругом отворен

Свој печат дочекује

Тајни кључ капију

Којих светова отвара?

 

 

 

Ана Ахматова: Добро је овде


Добро је овде: њихање и шум

Јутра нас грле рукама хладним

У белом пламену повија се грм

Ружа бљештавих, али ледених

На парадним, свечаним снеговима

траг скија клизи као сећање моје –

Некад, у давним временима

Прошли смо тим путем нас двоје.

Велика Томић: Ани Ахматовој


Кад ме нешто скрва, бежим код Ње
да тежином погоде ме речи
и саставе две судбине исте
да Већа си знам те, душо гозбена.
Гозбом, живот у шарку претвори.
О камен се чешеш бестидницо гујо
стари живот кошуљицом са себе да стргнеш
пером ропћеш да осушиш ране
у шибље ти потуњиле гране.
На врхуљку издигла си главу
са висине на све стране гледаш
док ти пужње, черуп не видело
а камоли арку златом пресијану.
Срешћемо се опет
кафу грку у трње да распем
благу на сунцу да сварим
да нам шербет
буду разговори.

 

Драган Симовић: Пут Богочовека


Тијање праискони јесте божански промисо свеколиког помирења и исцељења.
Јер нема истинског исцељења илити обожења без свеопштег опроштења и помирења.
Свеопште помирење, како по висини тако и ширини; како по усправној
тако и по водоравној линији.
Насупрот Тијању праискони налази се демонски пројекат: рат свих против
свију:  рат са самим собом; рат са породицом; рат са прецима; рат са потомцима;
рат са народом својим; рат са иним народима; рат са божанским.
Да би човек оздравио, да би се уистини исцелио илити обожио,
он мора најпре да се помири са самим собом, са својим прецима и потомцима.
Духовно узраста само онај који се уистини помирио како по висини
тако по ширини илити дубини.
Помирити се са свима и опростити свима, имати разумевања и љубави
за све – то је пут Богочовека илити човека од праискони.
.
*
Сневачев Велики Сан
.
И гле!
Сневајући
Познао сам Живот
Један и Вечан
У Васељени
И живео у Истини
Праживот од праискони
А кад сам се гле!
На трен пробудио
Видео сам и појмио
Да је све опсена
У свету изнад сна