Теби да певам — теби, тиранко!
А дух ми мори отров и гнев;
Увреда твојих жаоци јетки
Потпаљују ми племенит спев.

Милионима народи пиште,
Милион груди просипа крв —
Милионима пале кућиште,
Милион људи гмиже ко црв.

И милиони долазе смерно
Јевропи гордој на холи суд:
Не може више, раја не може
Сносити јарам, мучити труд!

Тиран нас гази, срамоти жене,
Усева наших отима плод.
Пресуди, смерна, да л’ живот може
У таквом игу несрећни род?…
Изгинућемо!…
„Па изгините!”

Подсмеха твога горди је збор.
„И гинућемо, гинути славно —
Ил’ мачем пресећ Гордијев чвор!
Изгинућемо — али слободни,
Јер Србин неће да буде роб!
Тамо далеко, на светом гробљу,
Потражићемо живот ил’ гроб!”

 

 

Ходам жалом у рано јутро. Осека је.

Море крај обале је светлоплаво са

примесма тиркизног. Даље ка пучини

оно постаје тамно плаво.

.

Плаво у плавом

Окружује острво

Осека је

 .

.

Рађање сунца

 .

На истоку се из мора помаља сунце

Бојећи небо, облаке и море свим

Нијансама црвеног.

 .

Рађа се сунце

Бојећи море и небо

руменилом

 .

.

Збирка “Ослушкивање тишине“

-Хаибуни трећег летњег дана-

*

Владан Пантелић:Вид Вукасовић

 .

“Изненада се на до малочас празној пучини,

скоро на самој ивици обзорја,

појављује једрилица.

Плови право ка сунцу

које је већ готово у потпуности изашло.

Једро јој се прелива

 у свим нијансама црвеног,

као да пламти“.

 .

Књижевник, правник, еколог, свестрани

интелектуалац, танана душа.

Писао је даноноћно, преводио, сликао, тиховао,

 правио уметничке снимке, путовао по свету.

Хаику, хаибуни и драме су му награђивани

и објављивани на више језика. Посебно цењен у

земљи Башоа. Живео је у Београду на сопственом

острву одакле је имао поглед на целу Васељену.

Узбудљиво је путовати Вид-овим светом.

 .

Објављене књиге:

1. Сребрна копча сна (драме)
2. Il mondo di Arianna (Aријаднин свет, драме)
3. Кутија од свиле, (песме)
4. The little Laughing Rainbows, (pesme)
5. Свет ниоткуда (са Горданом Петковић, песме)
6. Ослушкивање тишине

– хаибуни трећег летњег дана -, (песме)

 

Ко је свестан, осетио је. Тиха вода брег рони.

.

.

Погледао Соко тица чистим видом својим оком

 и видео сад дубоко, све што бива под небесјем.

.

 Те позвао песмом на висини 

Орла светог рода краља, да заједно сагледају. Кроза

срца свег што хода дал је човек или злоба. Кроз тмину

и помрчину црних руку гар велова.

.

 Жар’ли негде искра животница 

сред Србља под небеском капом целом.

 Погледали – закликтали! 

.

 Нит’ је хладна нити угаснула! Већ је она свесно

утихнула. У трен вечни смирај нашла, да сагледа

величину и разуме позадину свег’ што род звездани

сада дави. 

.

 Мир вечити у трену без трена. 

.

 Ван времена и спознаја сваког који светла нема.

Бљесну искра сред свег рода Звезданога!

 Те разгори ватре свете, те помаче мреже клете!

.

 Јара ватре пламена живота разигра се сред лепота,

свих сад срца Звездорода, свега Србља које земљом

хода! Раса света зове јасно! 

.

 Све што није а хтеде да јесте – запали се живот-

пламом… Нечист плану и све тамно сажеже се свуд на

јави и отправи црној јами.  Јара Јари, Род се слави,

песма наде запева се. Ода једна расна света одјекује

васељеном. 

.

 Све то виде Соко тица и Орао род му свети. 

Како расте и долази сред свих који живе свето. Време

дође, на висини песма!

.

 Неко чу кликтаје и уклони очи уплашене. Засјакташе

бљеском древним друге очи васељене. Очи свих што

носе жар живота.

Овлаплотио си се у Јаву ратниче

светлосни сноп те у тело спустио

Рожданице су те на груди привиле

пре но што си гласа изустио!

.

Чекао си да ме Богови у тело оваплоте

одредише број Свети од дана твога Јава

послаше по мене бестелесне виле

да тело ми спусте крај тебе да спава!

.

И од тад се тражисмо у целом постојању

да оваплотимо запис у етру што си писао

Богови су знали и чували од тамних

јер само наша љубав има прави смисао!

.

Сва наша искуства у Јаву земаљском

ојачаше душу да стамена буде

да плам се оваплоти и нечисте сагори

Светли су нас зато послали међ људе!

.

И од првог трена физичког сусрета

у загрљају поновном после много лета

препознасмо душу у два наша тела

што се раздвојена у Јаву до сад шета!

.

Тог дана је небо од силине пукло

сноп светла је покренуо запис из веда

муње сунцем синуле из суштине наше

неуморних ратника Праисконог реда!

Потка Ванвремена

из Оносвета

пресликава се

у наше битисање.

 .

У душама ткаља записан је

к о д  шаре  –  ЗАШАРАК.

 .

Оне су посвећене да изазову

вибрацију дивоте.

 .

Оне су градитељи лепоте

ликом подобија.

 .

Покољењима преносе

радост живота

подсећањем

на Љубав…

 

 

Лутам, још, витак, са осмехом мутним,

прекрстим руке, над облацима белим,

али, полако, сад већ јасно слутим

да умирем и ја, да духом потамнелим,

тешким, невеселим.

 .

И овде, реку једну

видим, под својим телом,

да хлади лаку, сребрну, земљу, непрегледну.

А, кад ми проспе трешње по духу оболелом,

и, крај Месеца, и овде, звезда заблиста,

видим да је, у раном умирању,

мојa, и туђа, младост, горка и једна иста.

 .

И, место моје судбе, са ужасом новим,

сусрећем давни живот, болан и прозрачан.

А, кроз ову земљу, свилену и прозирну

чим, уплашено, спустим девојачко тело,

кроз маслину мирну,

видим, далеко, опет, лишће свело

и завичај облачан.

 .

И, тако, без кретње,

туђину, пољупцем, дижем, у ветрове пролетње.

И, тако, без знака,

дозивам голу драгу, из меког, тосканског, мрака.

Седим над празним листом папира
И зарањам у мисли сопствене
А душу кријем иза немира
Док стихови ћуте у дну мене.
.
Како песму без речи да срочим
Док тишина ми утробу кида
И како из себе да искочим
А оставим осећање стида?
.
Како да будем песник и човек
И који од њих двојице по души
Прекопава – у стиху тражи лек
А оног другог у себи гуши?
.
И по сву ноћ седимо ја и он
И ћутањем се свађамо гласно
Чије речи тишини дају тон
Ко сам ја а ко он – није ми јасно.

.

-Извор. Поезија суштине-

 

 

Заборављам песму,
заборављам име,
заустављам сат…
испод високих борова,
окупана Сунцем,
у одјеку дечјих гласова
ја живим.

Човеково тајинствено путовање

у просторвремену и у вечности

Човек, словесно биће, истовремено дејствено живи Живот  (дејствено живљење, подразумева Живот у стваралачкој пунини и пуноћи!), како у просторвремену тако и у вечности, како по Обзорници (Хоризонтали) тако и по Сварожници (Вертикали), чиме потврђује своје Божанско порекло и Надсуштаствено суштаство.

.Посланство Човеково се управо у томе и огледа и препознаје – да, у исти мах, корачајући Обзорницом следи Сварожницу, илити још сликовитије: крећући се и дејствујући у просторвремену, успиње се и дејствује у вечности.

Што значи, да је Човек само онда Човек (божанско биће и битије!), кад дејствује из Духа, односно кад ствара узвишена дела, дела лепоте и дивоте душевне и духовне, дела усаображена са Надсуштаством Бога Створитеља.

Без Сварожнице, без повезаности са Духом Стварања, Човек устини престаје бити Човек Који Ствара, престаје бити Божанство, и низводи се на ступањ и раван човека као несувислог и несловесног бића, штавише човека као животиње, а то и јесте савремени човек потрошач, човек истодобно и роб и роба!

Човек се само преко Стварања и кроз Стварање богоостварује и потврђује, уистини успиње у духовне светове Сварога Створитеља.

Србски  је божански језик и по томе што свака реч тог Језика садржи и проноси Божје Дејство, како у просторвремену тако и у вечности. Зацело, србски језик преко праисконог, правасељенског србског писма – србице илити влесовице – предаје Божје Науме!

Надасве, да заокружимо овај проискон. Човек је истовремено и смртан и бесмртан, и пролазан и вечан, и Човек и Бог, и Сушти и Надсушти. Уистини, биће и битије вечно распето на крсту правасељенском!