Целога је дана снег полако падо

као с воћки цвет.

О, како вечерас, о, како бих радо

одлетела некуд далеко у свет,

некуда далеко кроз цветове снежне

као лептир лак,

и некоме хтела рећи речи нежне,

топле, лепе, нове, какве не зна свак.

(извод из песме)

Арионске куле бљескају се бело

Небу под облаке узрасле су смело

рукама и знањем светог рода звезда.

.

Златно бели мермер и кристално плава,

вагре јасно светле сред висина док стегови играју

попут вила међ дрвећем смело.

.

Све је бело, белином што оку тамном смета

кристал сваки град у себи носи

да обасја путе рода света.

.

Ван схватања покореног ума

бродовље од стакла живог језди…

Пространствима Сварге живописне.

.

Избор сваког јесте свети

да знање живота Звезданога Рода

пронесе и посвети…

.

Где год да им мисао радосно полети…

Арионе, Арионе!

У слави си песмом живом ишао и племенио.

.

Сред тебе су све те оне,

диве светла, чаробнице мајке,

које сеју траг живота, зелене им очи сјајне.

 

И васцели свети човек,

са твојих је кула у одбрану и заштиту

свега живог вечно стао.

.

Реч живота изрекао,

моћи руком покренуо

кристал ватру запалио.

.

Арионе сјактиш расно!

Јарила се твоја у сребрном пламу она

окрећу у колу светом.

.

Сребросјајем одскакује

вода света као мисли

сред извора свег живота.

.

Арионе, Арионе!

Сред тебе нам сушт и душа

пребива у величанству.

.

У оку се сваком сјајном крију тајне вечне ватре

сива плава и зелена, ватрена и црвена

Сребрна и рујно плава крију знања злато права.

.

Светлописом звездописом

посред срца целог рода

– Слава, Слава, Слава!

 

 (Сонетни венац)

Откуд пустињаку снивачу океан и бродови.
Никад у сан зашли.
Откуд хук и гибање низина,
а виле на изворима чарале,
љубиле га витке усамљене воде.
И бивао мирис свих брдских трава,
бивао камен и плави облак,
с Монт Еверестом се надрастао.
Под скутом чувао милост великих болова,
сањао себе мртвог на бодежу светлости,
расутог у гласу моћне песме.
Откуд се скобише морске пучине.

.

Луди снивач досањао врхове
на опасној литици, ивичној хриди.
Граница континента, међа свих снова,
иза модра пустош, црна утроба.
И тоне брод. Бели брод.
Небески снивач,
снолика птица на последњем гребену.
Зар наниже до Божјег лица.
Још миришу траве с копна,
вода и камен у нежности,
у белутку сребрнање.
Још једном фатаморгана неутољене жеђи
и – решава се мистерија светлих вода.
Све су само одштета унапред
моћних, дубоких мора
за потопљене бродове.

.

Снивача не уписивати у књигу жалости.
Дозволити говорење лудости.
Време пада у обрнутом смеру тече.
Часовници су обмана, коначно,
главна артерија уназад одбројава,
и дуги век је могућ у три откуцаја.
Суновраћени летач успеће можда
да одсања музику беле светлости
са крова света.

.

(Из збирке ПРЕОБРАЖАВАЊЕ СВЕТЛОСТИ)

Прашина месечева

У језеру свој лик гледи

Лако чамац клизи

Из уског међустења винут

Четири му виле једра праве

А добра срећа

Сребром виле боји

.

Он огртачем скривен

Да бљеском јутро не збуни

По мирној води

Веслом звезде разлива

Уз бок му леви

Вук сиви мирује

И скоком ужарене зенице

Страшила разгони

.

Високо над десним раменом

Свевиди орао криком

Воду са копном спаја

На врху стрме стене

Где једног пут води

Бели чека храм

.

Прастари портал

Кругом отворен

Свој печат дочекује

Тајни кључ капију

Којих светова отвара?

 

 

 

Добро је овде: њихање и шум

Јутра нас грле рукама хладним

У белом пламену повија се грм

Ружа бљештавих, али ледених

На парадним, свечаним снеговима

траг скија клизи као сећање моје –

Некад, у давним временима

Прошли смо тим путем нас двоје.

Кад ме нешто скрва, бежим код Ње
да тежином погоде ме речи
и саставе две судбине исте
да Већа си знам те, душо гозбена.
Гозбом, живот у шарку претвори.
О камен се чешеш бестидницо гујо
стари живот кошуљицом са себе да стргнеш
пером ропћеш да осушиш ране
у шибље ти потуњиле гране.
На врхуљку издигла си главу
са висине на све стране гледаш
док ти пужње, черуп не видело
а камоли арку златом пресијану.
Срешћемо се опет
кафу грку у трње да распем
благу на сунцу да сварим
да нам шербет
буду разговори.