У праскозорје од смиља сна

Гле! дашак понад језера тишине

Оносветовљује јасике разјасне

У чују нечуја прачујаном

Изван свих светова иних

У безмолвију прамолвија

Суштаством чуја у пречују

– акварел , рад Драгана Симовића –

 

Фото – Сретен Шуљагић „Свете мошти српског светитеља и владара великана“

Лепота је потка испод и видног и невидног

Најгушћа је у Чојку који циља небо високо

А тако је – тврдим – густа и у Тијанији милој

.

Брдо Орлова – пењем се ка Кругу посвећења

Јасновидо гледам танано лепототреперење

.

Човек згрчен и непосвећен у тајносана Знања

Лута ко селска самсара животом и светом жеља

Самокажњен – самозаробљен – мислима везан

.

Мудрољубац дугим рукама разкриљује облаке

Цеди кишу – оживљава и оњивљује пустињу

.

У среди Круга посвећења подижем обе руке

Повезујем се са Душом и са тачком стварања

Силницама мудрим призивам пламени вртлог

.

Енергију Свеспасења поливам на свест света

Да се у Души појача и покрене извор осећања

.

Светлоплодовито учовечење силне благодети

Осећам Творац спушта кроз мене на наше Душе

Кроз њену средину као реку златне светлости

.

Светлило златило развејава силу смутипроспи

Унутарње јединство са свиме испуњава груди

Радити за свест света – то отвара сва врата Духа

Чудо је неко у имену Ана.

Као да има светачки код.

Богородна би мајка Маријина.

Аном се многи посвети пород.

.

Племића Растка родила Ана

да свето рухо одене на дар.

Родила је тића изабрана

да собом осија Хиландар.

.

Од Саваота име му духовно

Творчеву силу њему је дало

да њоме свети куд год корача.

У Саву светог га освештало.

.

У светој земљи сурог камена

колевци која чојством нуна

херцеговачка одива стамена

мајка Ана родила Стојана.

.

Именом Петра стене Христове

оца Стојановог украсили.

Стена освешта моћи синове

па га Острошким чудом прогласили.

 

(Сонетни венац)

Ћ илим, над којим лебди вртешка

У цветалог неба, мирише

Т ешко ко млеко око избрешка

И пласта где се травке смирише.

.

Г рлица гласом прострели зеца

О ко се цакли, а сенке реже

В елики жути дулек месеца

О пет искочи из тамне вреже.

.

Р асте у грлу нека реч тајна

И дишу топли бржуљци крава

С амо се жедно срце праћака.

.

Р азбиј вајат где дева бајна

Ц елу ноћ преде повесма плава

Е, ту је софра с чашом мака.

 Био једном један маслачак.
И био на небу бели облачак.
Облачак горе, маслачак доле.
Гледећи се, почеше да се воле.
Дођоше врућине, летње, жежене,
и маслачак поче да вене.
Облачак притрчи брзо у помоћ:
Киша је лила све до у поноћ
И кад год је било потребе,
облачак давао све од себе.
Од благородне, топле кише
маслачак растао све више, више,
ишао све даље од овог света
надрастао је сва дрвета
и једног је дана маслачак
нежно дотакао бели облачак.

На мом срцу лежи рана

– Рече једна бела врана,

-.

И кад летим и кад трчим,

Питају ме зашто штрчим?

.

Као да сам за све крива.

Просто жалим што сам жива!

.

Не говори глупа словца

– Рече на то црна овца,

.

Треба да смо обе сретне –

ШТО СМО ТАКО ИЗУЗЕТНЕ!

 

Где год нађеш згодна места,

ту дрво посади!

А дрво је благодарно

па ће да награди,

наградиће изобиљем

хлада, плода свог,

наградиће било тебе

било брата твог.

Садим Га,

Он расте.

Волим га,

и

заливам.

Он се зове

Дрво.

Ми се загрлимо

и

радујемо.

 

Сада је Ленка Симовић  ученица другог разреда

Основне школе „Дринка Павловић“

у Београду.