У царству бреза се распричало!

Птица са птицом лишће са лићшем!

Све се насмејало, раздрагало!

Врхови витки небом шетају

Облаке беле додирују!

.

И ја постах грана зањихана,

И птица крилом затрептана,

И пчела цвета прахом окупана!

.

И слетех на гнездо своје,

Од Месеца срме исплетено,

Сунчевим зрацима навезено!

Камен не гори

Нити га земља раствара

Крвник га обара и маљем ломи.

Срце мрви на парчад,

сваки пут кад замахне.

А душа се стегне и за себе прозбори:

– Нека га згроми рука Милостива,

Кад јој се смркне пред очима

Нека га св Георгије као аждају убива

Нека га прогоне ликови са камена

Нека чује њихов плач

Док му стоје на раменима.

..

Нека се никада не ослободи

Ни он, ни потомци.

 

Шта вреде књиге мудрости,
брате мој.
У сваком си листу,
а нигде те нема.
И све тако,вазда од почетка:
кључну објаву Сунца
наново
свака ноћ решава и чека.
Наук прошле не прима се.
Шта вреде обзнањена просветљења.
изумитељи тајни спасења.
Лажу учитељи мудраци
да се уздигоше боголико
и оправдаше човека.
кад бди ноћ тешка људска
и прска очај и кора ко љуска,
а рука месијанска треба.
Лажу.
Међу корицама васељенске књиге
пишу се велика бдења
и мртви трагачи,
и разраста се бол света.
У зидовима Вавилона
сва су хтења и сва откровења.
Па окрени куд хоћеш ову ноћ,
брате мој,
свеједно до које обале.
Коначно, отворена је чељуст
свеколиког бдења,
без записа,
без знака провиђења.
Сам си ко Бог.
Ко први човек.
Губитак је – за сва времена.
Тајне нема. До послетка
сам на свом огњу сагори свако.

(Из збирке ПРЕОБРАЖАВАЊЕ СВЕТЛОСТИ)

 

Отац је знање,

Родитељ разумевања,

Творац овога света

И свег дешавања.

.

Син је искуство,

Произашло из Оца,

Испољавање свега

По замисли Творца.

.

Свети Дух је постојање

Физичког ослобађања,

Враћање праизвору

Блаженог битисања.

.

Једно проузрокује,

Друго је проузроковано,

Треће је оно што јесте.

Све је то једноставно.

 

(Сонетни венац)

Светлуца свитац око срца

Изнад мирних капљица росе

Неки цврчак орах сна крца

У сенци врбе златокосе.

 .

Извор што се у трави смешка

Крчажић жеђи у руци зрака

Ћилим над којим лебди вртешка

Е, ту је софра с чашом мака.

.

Рањено птиче светли у жбуну

И паук стеже свилене мреже

Трчкара путић под точком чезе

.

А детлић носи звезду у кљуну

Тако ја пишем, а ветар брише

Азбуку сунца на стаблу брезе.

.

Уредништво Србског Журнала: Сонетни  венац  Добрице Ерића, завршавамо његовим речима,

у намери, да се замислимо над садашношћу и будућношћу свих нас а пре свега све деце:

„Ја сам увек ишао помало у раскораку са стварношћу, а поготову данас.

И песме су сада у новом веку, као и лепота уметности уопште, у раскораку

са здравим разумом и у дослуху са невременом, па се све чешће питам

да ли се вреди још борити лепим речима и мислима за место под

немилосрдним сунцем, које нас такође не гледа и не милује онако често и нежно

као у детињству. Сад су у моди неке туђе речи и сунца, чији смисао, или пре бесмисао,

ја не разумем и не прихватам, чак и по цену потпуне изопштености

и самоће која је преурањена чак и за моје године.”

 

 

 

(Сонетни венац)

Седам минута ми је дала велдушна Вечност

 да поздравим Свети Златни Ириј

и Песника Румених Облака!

И да поздравм  Т е б е!

Сви смо ми Једно.

Хвала Ти Господе на свему!

 

Сагњем се да не покидам паукову

мрежу исплетену насред стазице између

две гране рогача и прекривену блиставим

капима јутарње росе. Чини ми се да би

ремећење било чега на овом пустом

острву угрозило сам поредак ствари,

најдубље слојеве екологије природе

 и духа.

 

У паучини

Ниском од капи росе

Трепере дуге