О, ви, далека звездана јата;

о, ви, богиње и беле виле –

красивице и дивотнице;

о, ви, богови и свети ратници,

проведите ме кроз сазвежђа

и звездана јата,

проведите ме

кроз светове овостране –

овостране и оностране!

(Сонетни венац)

Светлуца свитац око срца

Варница што ти у коси спава

И док цврчак вечери грца

Цео предео осветљава.

 .

Иди и види, чим ти крај лица

Ућути фрула сунчевог зрачка

Љубав свитаца и љубичица

У сребрнастој шуми маслачка.

 .

Благо руци која се још

Игра и круни око живица

Чичак нежности по класју косе.

 .

Изгрева месец ко жути грош

Цакли се рој пољских звездица

Изнад мирних капљица воде

.

Владан Пантелић: Добрица поглавица

Дивни песник, измољен од Природе, да се појави и

објави, све њене песме, које пева кроз цврчке, птице,

зверчице, цветове, ветрове, шушкања, кликтања, хучања,

жуборења, одсјаје. И да прикаже све лепоте које нам

Природа дарује кроз своје небројене облике испољавања.

Шта још о Добрици рећи? Ништа. Изађимо на реку,

на ливаду, на планину, посматрајмо облаке, ослушнимо

звукове, чујмо и угледајмо Свелепоту. Или – чујмо и

видимо Свелепоту у његовој живој поезији.

                Синовима

Осилиле се на летину

Тице неке црне

До зрна задњег

.

Над главама се надвили

Облаци тешки

До саме кости чеоне

.

Обвила магла около

Тмина густа

И прст пред оком невидан

.

И сем осмеја синова

Ништа.

.

..

Словенка Марић о Новици Стокићу:

„Новица је заиста јединствен и особит песник, по много чему, по мотивима,

језику и стилу. Не личи ни на кога, сасвим је свој и посебан. Одушевила ме је

његова моћ да продре до најстаријих слојева српског језика, да открије и оживи

већ потиснуте или заборављене речи, њихово семење и суштост.

Његов стих је густо и мисаоно ткиво, саздано од утисака и промишљања о

свету у коме живимо, о животу којим путујемо. Све похвале за песника Новицу

који ми је искрен и драг пријатељ. „

-извод из текста Словенке Марић о песнику, Новици Стокићу-

Светле мисли код човека,

Свесност показују,

А лепе и пријатне  речи

Уста сама казују.

.

Када мислиш само лепо,

Добро и вољено,

Онда је стање твоје душе

Продуховљено.

 

 

Владан Пантелић: Вукица Морача

.

Дивна, осетљива и пуна љубави душа Вукице Мораче, из Београда, професора

средње школе у пензији, пева лековите бајке и васпитне песме за своје унучиће, али и

за децу света и одрасле. Иако се Вукица првенствено обраћа деци, да својом литературом

лечи дечју душу, дух и тело и да јасноћом свог израза прочишћава свест малишана,

њене песме и  бајке ће деловати и на одрасле, да препознају дете у себи, и

да то дете проиграју, развеселе.  Јер живот се најбоље схвата душом, а

душа воли игру и песму и радост.  У бајке Вукица је уградила и стваралачке мудрости и

технике академика  др Григорија Грабавоја, данас највећег научника света.

.

-слика- Соња Јовановић-

Одведи ме у поља где мирис трава лечи и опија
за руку ме држи и не испуштај никада,
знаменом твојим заштиту ми прави
сад си заиста стваран, а дуго сам те сањала у Јави!
.
Прстом упери нас ка највишем вису у даљини
и кренимо заједно ка врху највеће стене
одбацићемо одећу и кожу
да нашом једнотом зауставимо време!
.
Долазим ти да ме одведеш ускоро
поља ће бити спремна за вечност у Јави
својим дахом ти облаке на земљу сведи
кад дођем ускоро у поља ме одведи!

Високо на Радан планини

ослушкујем Природу и Себе.

Потреба за Миром води ме у планину.

.

Ложим Ватру.

.
Дан за даном, потиснути немири се све чешће испољавају.

Гледам их.

Гледам Ватру.

Бреме животних неспокоја се цеди

кроз ноћна презнојавања и јасне слике светлих увида.

Дан за даном… 

Са мном је пуноћа Тишине и Мира.

 Обузима ме…  Примећујем је ослушкујући

сипкање пахуља снега.

У потпуном Миру и Ватра проговара…

Радост Роду!
.

-2017.година-

 

 

 

Лепота плава
бескрајно плеше уз
музику усковитланих таласа.
.

.
На дну мора,
харфо моја,
вејеш као сан,
ноте твоје су као сунчан дан.
.

.
Жице трзају на лабудовом врату,
лепото плава,
ти си на мом платну

 

 

 

слика- Виктор Н.

 

.

 

И, гле! снова се роди чудо јер се роди песник, певач од праискони, у умилној и

дивотној, у красотној и лучезарној земљи тијањској

И заблиста, гле! разјасница, тајносана звезда на истоку, од искони

тја до праискони, и озари се озрцали Дивот – Васељену.

*

И рече песник, певач од праискони: Постоји осамнаест ступњева узрастања у

незнању, и  девет ступњева зревања у праскозорју знања и двадесет и

седам ступњева успињања у знању, од искони тја до праискони.

Наше знање јесте незнање Васељене; знање Васељене јесте незнање

праискони; знање праискони јесте уистини знање човека од праискони.

Певач од праискони јесте човек који је затворио круг незнања – знања у

Правасељени,  и бива и обитава у вечноме сада, гле! сушти од суштога у прасуштаству.

*

Туга Певачева

. 

Песниче Певачу дивотни

Туга је твоја

Већа од света

И од светова иних

Све до праискони

 

 

Приредио ВП

 

Дошао је у Тијање са Свете планете

Јасновидац Драган Симовић

Песник тајносани и луталица од искони

Не часећи ни часа забо је први колац

За камен на углу – камен темељац

. 

Хеј! Драгане! Драгане!

Кад год дођеш чудеса се рађају!

Ехеееј! Знам те знам те!

То су твоји духовни штоси!

 .

Онда је отворио у камену Воду

И у Васељену пустио

Белог сокола – писмоношу

Белог орла – орла свих орлова

Чува за следећи долазак

 

Гле, иде лепа као ноћ маја

Звезданог неба и ведрих клима,

Све најлепше од мрака и сјаја

У лику свом и оку има,

Умекшаном светлошћу Раја,

Што од неба га дан не прима.

.

Тек сенка јача с мање зрака –

И слаби сласт неисказану

У таласу њених увојака,

И блага светлост у ведром дану,

Где ћути мисао слатка свака

Сву драж у чистоти разабрану.

.

С тог образа и чела ведрог –

Што тиха је, а реч не губи –

Смешци зборе у боји нежног,

Да њену прошлост благост руби,

Да њен дух не зна греха земног,

А срце њено чисто љуби.