ЛИРСКИ ЗАПИС О СЛИКАРУ РАДОМИРУ БОЖОВИЋУ

Од детета сам осећао, да ми само лепота и дивота храни, исцељује и спашава душу, да без лепоте и дивоте не могу, и не умем, да живим у овоме свету.

Док седимо на високо уздигнутом насипу Истера, у тихом и сетном вечерњем сутону, наспрам зелених, тиркизних и пурпурних крошања врба и топола, приповеда ми, из дубине срца и суштаства, мој врли пријатељ Радомир Божовић, рођен, пре шездесет и пет лета, у брдско-планинском селу Гајтану, у близини Медвеђе.

Сликајући своје праисконе снове и визије, своје вилинске и вилењачке светове виђење, негда давно, очима сневајућег детета, светове с ону страну суморне, безличне и бездушне стварности, омајне и опсене стварности без трептаја душе и дрхата срца, Радомир Божовић је и у овим позним годинама живота остао веран својој младалачкој, невиној и чедној, флуидној и етаричној дивот-љубави, љубави која се нигда није у овај свет спустила, јер и није од овога света и није за овај свет.

У Радомиру Божовићу, сликару и песнику у души и срцу, видим и препознајем самога себе, видим и препознајем своје визије и снове, снове које вечно будан сневам и снујем, снове без којих не бих био ово што јесам, снове без којих не бих умео да живим.

Док смо Радомир и ја седели и диванили, зурећи, упремасе, у плаветне, зелене и наранџасте врхове крошања врба, јасика, јаблана и топола, и док би са Истера, на тренутке, до нас долепршао умилан и прохладан вечерњи лахор, румени се вечерњи сутон лагано преливаше у модро-зелен и тајинствен сумрак, праћен свирком ветра, трске и шаша.

Изнад нас су, на пурпурном небу, уз звонећи праискони кликтај, прелатили сребрно-сиви галебови у јатима.

(Недеља, лета 7527, месеца листопада, дана седмог – по Србском календару.)

Западњаци слажу чим отворе уста.

То им је у крви, у генима, у светлосном запису.

Они су нижа врста, нижа људска раса, они живе без части, свести и савести.

Одувек су нападали Србију због Срба.

То су чинили и крајем прошлог века.

Нису они у пролеће 1999. године бомбардовали Србију због овог или оног председника, због ове или оне власти, већ превасходно, и искључиво, због Срба, с намером да сатру и затру Србе.

Западњаци су погана паразитска и рептилска раса, раса готована и злотвора.

У њих ничег људског и божанског нема.

Према њима не треба имати ни саосећајности ни самилости.

Каква саосећајност и самилост према змијама и јакрепима, према предаторима и крвопијама?!

У времену долазећем, Западњаци се завршити на сметлишту човечанске повеснице.

За собом ће оставити само грозоту пустоши и несношљив смрад.

Срби и Србкиње, уздигните главе, високо и још више!

Наша су сва времена, прошла и будућа.

Природу сам одувек доживљавао као Род најрођенији.

Толико је моја љубав према Природи јака, да имам осећај као да сам срастао с Њом преко свих видљивих и невидљивих тела.

Природа и ја смо повезани и умрежени – како изнутра тако и споља – преко свију чакри, преко свију енергетских,  етарских и животних тачака.

Верујем да бих давно скончао у овоме свету, да не бих ни тридесету годину доживео у овом животном току, да бих био посве слуђен, унесрећен и заувек изгубљен да ме Природа није штитила, чувала, исцељивала и васкрсавала –  свакога дана, свакога јутра, свакога часа изнова и изнова.

Са Природом саосећам и болујем, тугујем и патим, веселим се и радујем у зависности од тренутног узајамног расположења.

Све што се дешава Природи, и мени се дешава.

Све што убија Природу, и мене убија.

Сви боли Природе, и моји су боли.

Све патње Природе, и моје су патње.

 Све ране Природе, и моје су ране.

Сви непријатељи и душмани Природе, и моји су непријатељи и душмани.

У Природи сам још као посве мало дете открио Бога Створитеља, Велику Мајку Што Вечно Рађа, Дивотну Човечицу у Светлости,  Драгану и Невесту Своју кроз све животне токове своје.

Путовао сам тајинственим пределима

изван вечне зиме, снега и леда;

 с ону страну облака, тишине и снова;

 с ону страну туге, сете и боли;

 изван свих привида, варки и опсена,

тражећи невесту своју

из једног давно минулог живота,

 у којему наша љубав

бејаше

моћнија од света

и јача

од смрти.

Ово је време кад луди, манити, настрани и бесловесни владају народима и државама; време кад се газе и пљују узвишене врлине, лепоте и дивоте човечанских и божанских бића; време кад курвалук, педерастија, педофилија и простаклук бива проглашен за здравље, а част, достојанство, смерност, чедност, мудрост и храброст за болест; време кад људска тела – мушка и женска подједнако – бивају обичне вреће меса костију што воњају и заударају несносним смрадом распадања, будући да у тим телима-љуштурама нема ни душе ни духа ни флуида ни етра; време кад сва племенита, узвишена, дивотна, душевна и духовна бића и суштаства беже са овога света остављајући човечански и људски род да се гуши и распада у властитим каљугама порока, разврата, блуда, зла и поганлука.

У таквоме свету, о, мој Господе, Свети и Љубљени, ја не желим ни трена једнога да обитавам!