Срби с ону страну Дрине!

Једна сте Раса и један Род, једна Крв и једна Свест са Србима с ову страну Дрине!

Будите будни ових дана, и бдијте, јер су наши заједнички душмани и врази, наши заклети крвници и злотвори – лукави, потуљени и подмукли – наумили да вас од нас, Срба с ове стране Дрине, разделе и расрбе, те тако расрбљене и обезглављене у ланце и окове баче!

Не верујте им ни кад вам медним речима слове, ни кад вам дарове бесцене носе; не верујте им ни кад се у ватри пеку и у води топе, јер су од соја змијскога и јакрепскога!

Срби с ону страну Дрине, не верујте змијама и јакрепима, но бдијте и стражите,

ових и, свих будућих дана!

Оном несоју по Црној Гори, што је прексиноћ градове излепио срамним плакатима са поруком „Никад више 1918.“, мора да је много дража 1941. година кад су их окупирали италијански фашисти, турили им јарам на врат, силовали им жене и ђевојке и потрли им и име и веру. Нису прексиноћ ставили по Црној Гори плакате „Никад више 1941.“, јок, него „Никад више 1918.“.

Тим кукавцима мора да је много дража и 1941. и 1942. и 1943. година, мора да им је срцу слађа, кад су ту на самој граници, горе по Херцеговини усташе клале крв крви њихове и со соли њихове. Племе племена њиховог. Нису на плакате ставили „Никад више 1942.“ и „Никад више 1943.“. Јок, него „Никад више 1918.“. Никад више са Србима.

Није њима кукавцима лако. Ко се сам са собом тукао зна како то изгледа. Не знам само с којом су руком лепили оне плакате, с левом, оном што им је од ђеда, или с десном, оном што им је од прађеда. Можда су им баш тај часни ђед или тај часни прађед седели на Подгоричкој скупштини, или ђед ђедов, истој оној против које они сад, пуштени с ланца, лају. И, коју сад руку да одсеку, ону леву, што им је од ђеда, или ону десну што им је од прађеда.

Није лако одрећи се себе, ћорава је то работа. Ту се срце из груди чупа. Тешко је наћи брата у небрату, а још теже убедити себе да ти је небрат пречи од брата. С којом ли су се прексиноћ половином срца опраштали и делили кад су оне плакате писали и лепили, себи на срамоту, јок нама.

Како сад могу да кажу да су их Срби окупирали, убијали и вешали, силовали, кад су њихови ђедови и прађедови, не наши, српску војску дочекали хлебом и сољу, а онда на Подгоричкој скупштини дигли десницу за уједињење? Јесу ли им то прађедови били бабе па се поклонили окупатору, поклекли, сагели главе да им Срби туре јарам на вратове? Што сами себе сад уједате за гузицу? Ако мислите да су вам ђедови и прађедови уназадили будућност, покопали наде, што им кости не ископате па их не распете по оном вашем љутом кршу?

Јес’, кад бисте смели да ударите!

Чуди ме да се прексиноћ, кад сте лепили ону срамоту по Црној Гори, не нађе нико да вас посаветује да, кад већ рушите све мостове са својом прошлошћу и са својом будућношћу, кад пљујете на гробове предака и њихове снове, да вам рече да те ноћи не порушите и не спалите баш сваки мост. Чуди ме да се нико не нађе да вас посаветује да барем један оставите читав, ако не неки велики, широки, бетонски мост, оно барем једну ћупријицу, брвно пребачено преко потока.

Требаће вам и то брвно и тај поток. Брвно кад се једног дана будете враћали прађедовима, њиховој вери и сами себи, јок нама, нама ви нисте потребни такви какви сте, да имате куда прећи, а поток, да имате где образе опрати.

Да не идете прљава образа пред њихова светла лица.

Небраћо, за сва времена.

Јер, нису се моји прађедови са Солуна, из Црне Горе и горе са севера вратили кућама као лопови и разбојници, као силоватељи и бедници, са бисагама пуним плена. Јок небраћо, вратили су се светла образа, к’о јунаци, часно и поштено к’о што су и отишли и не дам да ми ту успомену каљате. Нису они никога окупирали ни робили ни силовали. Ја на њих не дам јер су они део мене.

У мојим жилама је њихова крв. А ви видите шта је у вашим.

          А оним часним људима у Котору који су дан касније поскидали плакате срамоте, очистили свој град од бруке, свака част.

(Извор: ИСКРА)

На почетку свега, рођена је наша љубав и узрастала с нама кроз све светове и векове, кроз сва времена и пространства, кроз све животне токове наше.

Ми смо љубавници који путују из века у век, из земље у земљу, из народа у народ, да би се увек изнова рађали и умирали те поново рађали, без застоја и престанка, вечно обнављавајући и потврђујући своју љубав.

Нико не зна када је и где зачета наша љубав, нити ико може знати и сагледати свршетак наше љубави, јер – нити је почетка било нити ће свршетка бити!

Ми смо овде и сада управо ту где јесмо, на једном светом месту и у једном светом времену, и једино што знамо, у овом тренутку свих минулих и будућих тренутака:

ДА ЈЕ НАША ЉУБАВ

ЈАЧА И МОЋНИЈА

ОД СВИХ

НАШИХ СМРТИ!

 

Зашто Бели Срби имају толико непријатеља?

Зато што су надмоћни.

Да нису надмоћни, не би имали ниједног непријатеља.

Сви они који су немоћни у односу на Беле Србе, гле! преконоћ постају заклети непријатељи Белих Срба.

Такав је Закон Природе, Закон Васељене, Закон Стварања.

Све што је немоћно, завиди надмоћном.

Надмоћно не би било надмоћно, кад му не би завидело немоћно, једнако као што ни немоћно не би било немоћно, кад не би завидело надмоћном.

Зашто су Бели Срби надмоћни?

Зато што су Раса и Род – Сварогови Посредници између Богова и Људи.

Бели Срби не долазе на Земљу да би уживали у чулности и путености нижих и бесловесних људских раса, већ да би испунили Свети Завет Богова.

Снага кладе ваља, а ум царује – каже једна србска пословица.

Шта нам, кроз векове и светове, поручује ова послововица?

Поручује нам из магловите древности, да смо ми, Срби, рођени да умом, да снагом ума и духа владамо световима.

Србин је онај који умом и духом ствара и уређује светове.

Србин је, како је једном приликом рекао Тесла, рођен да тргује Светлошћу, да Светлошћу уређује и оплемењује свет у којему обитава, тргујући преко Светлости са иним племенима, народима и родовима.

Србин није створен за тешке и мучне физичке послове, јер у тим тешким и мучним пословима губи сврху и смисао својега србског постојања.

Тешки и мучни послови нису никога ни обогатили ни оплеменили, већ су га само у блато и мочвару свалили поистовећујући га са теглећом марвом.

Било где у свету Србин да се налази, нека се потруди да за хлеб насушни зарађује искључиво умом и духом.

Да свугде и свагда буде свој на своме.

Да не буде ничији ни слуга ни роб.