Category: All
Владимир Шибалић – ОНА НЕ ЗНА
Не чита она никако риме које везем,
Нити икад мари за болним словима.
Љубила би ме радије подно брезе
У пламеним септембарским сутонима.
Нити иште истину о мени самоме,
И није је брига због чег’ сам овакав.
Она мисли песник да то бити лако је,
Не зна чак ни зашто ја постах такав.
Вели да ме воли, у љубав се куне,
Можда јесте тако, ја сумњати нећу.
Ал’ како да је волим ја када не уме
У красоти повечерја да пронађе срећу?
Нити јој је јасно што кера са улице
Свака помилујем и осмехом напојим.
Можда схвата зашто презирем улизице,
Али не и зашто као поета постојим.
А када ће знати – то питање ме мучи,
Када ће разумети широку српску душу?
Не пита ме зашто доцкан долазим кући,
Нити где сам срцу сухом прекратио сушу.
Драган Симовић: О СРБСКОМ УСУДУ
ВИЛЕЊАКОВА ЛИРИКА СВАГДАЊА
Имам седамдесет година, а чини ми се да већ у овоме свету, и у овом животном току, обитавам вековима.
Заиста, док корачам као да пртим, као да вучем и носим, на својим раменима и плећима, године и векове, страдања и патње свих својих предака.
Осећам се, уистини, као ведсрбски Исполин (којега су Грци присвојили – а они су, и иначе, све наше присвојили – и дали му име Атлас), који је, због побуне против туђинских богова, кажњен да на својим плећима носи небески свод.
Сваки расни и самобитни Србин живи три пута дуже од својих вршњака: сваком се расном и самобитном Србину број година множи са три!
О томе сам давно писао, али је то моје писаније, као и многа друга ми писанија, негде затурено и заувек изгубљено, па сада, ево, пишем по присећању.
Будући да сам са својим прецима на тајинствен начин повезан преко овостраних и оностраних светова и пространстава, ја их и осећам, и носим на својим плећима и у своме срцу.
Моји преци живе у мени и кроз мене.
Они су – ја!
Све њихове ране, гле! и мене тиште и боле.
То може да разуме само расни, самосвесни и самобитни Србин.
Ниједан туђинац не може да разуме Србина.
Такав је србски усуд!
Зато се Србства и одричу сви слаби и нејаки.
Мој деда, ратник из многих србских ратова, говорио би: Србин не може бити курвар и кукавица; курварство и кикувичлук иду уз неке друге народе. Кад сретнеш некога ко је курвар и кукавица, знај да тај није Србин, чак и ако има србско име и презиме! Србин на овај свет није дошао да пландује, ужива и дембелише, но да чини дела и подвиге, да живи честито и часно, да живи са сврхом и смислом.
Драган Симовић: Какав нам је језик, таква нам је и душа!
ЛИРИКА СВАГДАЊА
Језик је огледало душе.
Какав нам је језик, таква нам је и душа.
Ко води рачуна о чистоти душе, тај, истовремено, води рачуна и о чистоти језика.
Сада разјашњавајмо и освешћујмо речи!
Води се рачуна о ЧИСТОТИ душе и језика, као и о свему ином што није материјализовано и опипљиво, док се о кући и о свему материјализованом и опипљивом води ЧИСТОЋА.
Упамтите: једно је ЧИСТОТА, а сасвим друго је ЧИСТОЋА.
Надаље: једно је ДНЕВИЦА, а нешто сасма друго ДНЕВНИЦА.
ДНЕВИЦА је ОБДАНИЦА, а ДНЕВНИЦА је ДНЕВНА ЗАРАДА, ПЛАТА ЗА ЈЕДНОДНЕВНИ РАД.
Имамо: КРАТКОДНЕВИЦУ, РАВНОДНЕВИЦУ и ДУГОДНЕВИЦУ, а ДНЕВНИЦУ имамо кад идемо некоме у надницу, кад пристајемо да будемо нечији слуга или роб.
Реч ХИЉАДА морамо да избацимо из ведсрбског језика, зато што нам та туђица скраћује неколико тисућа година наше повеснице.
Реч ТИСУЋА стара је више од стотину векова, док се реч ХИЉАДА појавила тек пре два столећа.
Наши душмани говоре: Срби су народ који до пре само неколико векова није ни знао да броји више од стотине, па је стога морао од Грка да позајми реч за тисућу!
ХИЉАДУ су у ведсрбски језик унели неки србски трговачки снобови, неки ватиканци и еврофанатици, неке „покондирене тикве“ од пре двеста година, каквих и данас има свуда око нас.
Од свих ведских, аријевских и словенских племена, једино Срби користе грчку реч за тисућу, као да желе тиме да кажу: ми смо примитивни и бесловесни Балканци који колико до јуче нисмо знали да бројимо више од стотине!
Драган Симовић: РЗАВСКА ВИЛА
Било је то, гле! у једно зор-летње праскозорје,
кад рудине миришу на мајчину душицу
а букове горе на позни липов цвет;
кад реке бејаху зелене
а небо дубоко, чаробно и плаво,
и кад свет овај биваше
чедан, прозрачан и дивотан.
Седео сам на оштрој стени
високо над слаповима и буковима Рзава,
чекајући да изгреје пурпурно и румено Сунце
понад висова уснулог Клокоча.
У трену када су први румени зраци Сунца
провиривали кроз малинове сенке горских висова,
и када је наступила праискона тишина
што није од овога света,
угледао сам у модро-зеленом рзавском виру,
дубоко пода мном про сеновитог врбака,
прелепу танкоструку и млечнопуту вилу,
златних и сребрних витица
пуштених низа обнажена плећа,
како се извија из воде у прекрасном луку,
и како се на тисуће тиркизно-светлуцавих капљица
распршују око ње,
и како,
попут лептирице или птице у лету,
поново из висина,
стрмоглавце,
зарања у зелено-модар вир
који кључа, ври и пенуша
под златним зрацима
излазећег Сунца.
(Негде на слаповима и вировима Великог Рзава, у модрим буковим горама понад Ариља, а подно Небеске планине, у позно прамалеће, 1997/7506.)
Радгостов дан – јесења равнодневица
Милан Живковић: Правила игре су увек иста, све се понавља…
Сварог
На престолу небеском Сварог седи
Мисао му као вечност дуга
Док гледа пропаст Велике Расе
У срцу му расте туга.
Тужан jе бескраjно jер види
Беду, jад и страшну муку
Чортове мисли у дело ствара
Раса снагом ума и руку.
Слаб jе сад србски род
У ово ужасно време
А пораза страшних у прошлости
На раменима jе тешко бреме.
И тако док Сварог седи сам
Друга му мисао срце разгали
Да у Великоj Раси живе и сад
Jунаци што давно су пали.
Са престола свог устаjе хитро
Лажима и злочинству доноси краj
Док нова зора долази споро
Чортовоj тами ближи се краj!
Перунов Ратник
ВОЈВОДИ ЖИВОЈИНУ МИШИЋУ
Здраво да си, србска војеводо
Од Ваљева Мишић Живојине!
Сретно теби војеводство било,
Добивено на љутом мегдану:
Ђе се царства дијеле сабљама,
Уз плотуне гласнијех пушака,
Уз грмљаву тешкијех топова
И покличе јуначкијех грла.
Свијетао ти образ на дивану
А сјекла ти сабља на мегдану,
Цвијеће ти никло по образу,
Част и име роду остануло.
Хвала теби јуначка старино
Кад онако дарива Маџаре:
Неког робом, а некога гробом
Нешто Дрини у таласе баци,
А мало их преко ње пребаци,
Голе посла бечкоме ћесару
Да причају, кукала им мајка,
Како им је у Србији било!
Још ти хвала србска војеводо
Што им узе пушке на снопове
Пуне каре и тешке топове
И галије, лађе крилатице.
Сад се куну федмаршал лајтнанти
Своме цару, у Бијелом Бечу,
На трпези од злата синију
Да не војште више на Србију!
Живио нам, србска војеводо
Беч се на те попријеко бечи
Теби сабља о бедрици звечи;
Како звечи далеко се чује,
До једнога Бога одјекује.
Ова песма објављена је у божићном броју листа Пијемонт, 24. децембра 1914. године (по старом календару).
Њу је спевао један неименовани поднаредник и послао Војводи Мишићу, после велике победе србске војске у Колубарској бици, као честитку приликом његовог именовања у чин војводе.
КРИВА ЛАЂА СМРХАТОВА
Пролетава бела вила,
Леле нама бела вила!
Оље нама ујаденим!
Бела вила устрелица.
Куку нама устрелиће!
Устрелиће ојадиће!
Те устрели сина Марка
Авај нама Мили Марко!
Леле нама мили Марко!
Сина Марка Богданова,
Куку њему и племену!…
Мртва Марка пронесоше
Вели бору леле нама!
Авај нама куда ће га?
Са те Шаре на Плашкавцу
Плачи роде и племену!
Леле свему и до Бога!
На Плашкавцу, Плашкавцу
Плакаћемо и до века,
Ућутати никад бог ме!
Ону вељу Црну Гору.
Црно нам је и до века!
Давор нама до престанка!
Црну Гору и планину
Плануло нам преплануло,
Преплануло сагорело!
Где се смртни сарањују.
Саранисмо нашег војна,
Спалисмо ах витеза!
За њим мајка преставала
Леле њојзи кукавици,
Бадава јој несрећници!
И по мајку љуба Рајна
Младу војну Раји нек је!
А и она што са њим неће?
…Тешко нама до вијека!
Куку јао до простанка!
Овог смртног црног данка!
За њим љуба приставала
Куку њојзи забадава!
А што црна с њим не иде?
Своме војну говорила:
Јаох њојзи до самрти!
Када са њиме не одлази!…
Ком остављаш љубу твоју?
Оставља те тузи црној!
Леле теби и до века!
Не питај га несретницо!
Љубу твоју младу Рајну?
За њим Рајна у рај хајде,
То ти Марко оставио
Леле нама за обојим!
Давор нама и довека!…
… Куку нама и довека!
Јаох нама тако нећеш,
Без нас оде на Пржило!
Брзу коњу и јунаку.
Куку не ћеш ни до века,
Љутом огњу и тој ватри.
Бистрој води кривој лађи,
И рибама Смрхатовим!
За њим сестра гологлава
Леле њојзи, јаох њојзи!
Без брата је ка без главе
Без одбране и заклетве!…
Обредне пјесме древних Срба из Индије
Драган Симовић: ОПРОШТАЈНА ПЕСМА ПОСЛЕДЊЕГ ВЕДСРБСКОГ РАТНИКА
Без икога и ичега, без Рода и Племена, без браће и сестара, на пропланку ветрова, муња и громова, подно снежних врхова Огњене горе, опкољен одасвуда војскама бесова и звериња у људскоме обличју, Последњи ВедСрбин, смирено, и у стању тиховања, чека да крене на Пут Светлости без повратка.
Свестан да је сам и једини, да је ово његов последњи рат и његова последња битка свију минулих ратова, Последњи ВедСрбин не размишља о пролазности живота на Земљи, већ о браћи и сестрама што га из страха издадоше, потказаше и продадоше, о Роду што се разроди, о Племену што се расплемени, о Србству што се расрби.
А потом, изненада, високо горе
у зелен-плавом и пурпурном небу, понад модрог горја и ветрова, понад свих бесова и звериња, Последњи ВедСрбин, гле, сазерца јасно у сутон вечерњи Сваргине Ратнике Светлости како се на облацима и ветрима низводе, како опасују Небо и Земљу, и како затварају божански круг око свега што бауља и гамиже Земљом!
СРБСКИ ЖУРНАЛ 