И опет је судбо видим
како ми у руке пада
црни сумрак моје душе
док ми минут слепих спада.
.
И опет их судбо гледам
замор мртвих рођен спарам
да ли ико моје очи
у очима другим стара.
.
И опет их судбо зборим
лиши вида покоп моје мати
да јој звоно срама збуним
из мртвих се мртав вратим.
.
Да јој корак душом лишим
под своје је ноге узмем
и даље се судим судње
што ме тобом болан казни.
.
И опет и судбо ја их видим
да ли нога још ће к теби
зар и крв да јој вратим
док ме крвљу болан спали.
.
И опет
И судбо
Умирем и мислим
на питања питање бацам
да ли и за самрт има смрти
или је та стрепња јача!?

Фото: Фототека Србског Журнала

Тишина Тијаније
Обасјана распршеним зрацима
Златног доба које надолази

Тишина Тијаније
Моћна мирујућа трка
Алхемије мога средишњег Срца

Тишина Тијаније
Посматрам прсте на рукама
Созерцавам једнакост неједнаког

Тишина Тијаније
Голокож непоседован – све волим
Ничега више нема осим Лепоте

Ти-шина Ти-ја-ни-је
Богојав у поноћ отвара Небо
Са прхом узлећем крилима Слободе
И летим тамо где у себи нећу моћи
Васцелу-разиграну Васељену да зауставим

Фото: Фототека Србског Журнала

Звекеће лупа чудно мелодира
из дечије собе силно оркестрира.
Табан „клавир“ бебе табанају.
Ногицама све жешће лупају.
.
Међ’ две „дуге“ над игрић „клавиром“
и деда се протегао подом
па чангрља над две бебе звечком.
Дар му стиже раздраганим смехом.
.
Шкрипа и звекет баку иритира.
Брзо врата од собе затвара.
Дека мисли да добро ритмира
љут што баку тај ритам нервира.
.
Нове звуке у инат бакици
придодаје дека на фоници.
Ћиху ћиху зум зум заорило
чудан микс је у соби створило.
.
Бучни трио баки није дао мира
па побегла из звучног немира.
Смејао се дека са две унучице
виртуозе те чудне справице.

Фото: Деке, баке и унуци; Википедија

Занесен до бола
уздахом красоте
урањам у тајне
искона љепоте
.
Сочне зреле усне
плодови страсти
Заносни поглед
из ког слутња пламти
.
Бује груди
крадљивице маште
Голубице бијеле
Љепотице рајске
.
Витки струк
извијени мост
Заводљиви владар
разузданих жеља
Шармер сто се воли
и ничега не срами
Једрима ме својим
дозива
и мами
.
Извиле се обрве
њеног ока харфе
Трепавице лебде
као небом ласте
Расплетена коса
у вјетру се скрила
разиграно плеше
као прамен свила
.
Раскошне кривине
ти складни лукови
Подивљали валови
бокови
кукови
.
Као да плешу
у ритму се њишу
Покретом сваким
чежње пјесму дишу
.
Њене руке
птице луде
.
Лабудови бијели
Што ме
ноћу грле
Што ме
јутром буде
.
О Боже
О Боже
О Боже
О Боже
.
Шта на свијету
љепше бити
.
може
А може
Може…
Ипак је
.
од свега
љепша
душа њена
Крхка душа њена
.
Та бескрајна тајна
што се њежно скрила
у искон љепоте
у то тијело наго
.
Душа жене
Једино њено
и највеће благо

Ако прерано одеш,
хоће ли имати ко
за тобом да заплаче?
Родиш се, оставе те,
сироче..
.
Ако огладниш има ли ко
кору хлеба да ти да,
млека ил меда?
Тешка је то судбина,
сироче..
,
Кад те ноћу тежак сан пробуди,
има ли ко да те утеши?
За добро јутро и добар дан
да се насмеши,
сироче..
.
Знаш ли који број патика носиш?
Који дукс ти се уз панталоне слаже?
Идеш ли у школу,
има ли ко док учиш да ти помаже?
Сироче..
.
Ако доживиш године неке,
док сан свој сневаш..
Има ли неко да ти дом пружи,
како се за живот спремаш?
Сироче..
.
Имаш ли друга, пријатеља?
Мази ли улица,
задрхти ли твоја испружена рука?
Задајети ли зима мука?
Сироче…
.
Кад те заболи зовеш ли
мајко ил оче?
Ако прерано одеш, има ли ко
за тобом да заплаче?
Сироче..

Фото: Сирочче; Википедија

У звезданој свити
Окруженој око
Златног месеца.

У стрмоглавом паду

Звезде падалице
Која најављује
Да је живот
Нечији згаснуо

У ружином грмљу

У блиставом
Огледалу реке
Која тече
На леђима

Облак бели носи

Улици
Којом ходам
У којој ми се
Стопала утапају

Тражим те

У очима
Пролазника
Где се
Настаниле бриге

Одсјају прозорских стакала

Иза којих
Почивају сећања
Сањам
Срећу сам добила

Фото: Фототека СРбског Журнала

Милони светлосних зрака од Творца
Сваки зрак је Мудрост од Мудрости
Сада созерцавам зрак Пут благослова
И повезујем са Свешћу Духом Душом
.
Пут благослова је кичма – вертикала
Којом тече чисто дејство врховне правде
Пут благослова је мирни пулс – гласник
Што увек истинито говори о стању Духа
.
Тајим стваралачку незаинтересованост
Посматрам вредне и разнолике духове
Свака травка и свако дрво има свог чувара
И свако место планина река језеро водеан
.
Врати се снени човече својој суштини!
Љуби људе птице цвеће делфине соколе
Љуби пустињу прашуму камен и вихор
Љуби духове виле волхове свеце богове
Љуби Природу себе Творца и благосиљај!
Не буди странственик на овој планети!!!

Фото: Јутарњи сунчеви зраци; Википедија

Одабери стварност праву.
Други свет који је исто ту
Само је тиши, личи на сан,
наизглед нестваран.
.
Тај свет те уздиже у небеса
И од тебе чини чудеса.
.
Постарај се за себе
јер нико други неће.
Развиј сам своје умеће.
.
А онда, подели себе свима.
Онда, када те толико има,
Уступи све њима.
.
Ти јеси цео овај свет.
Зато, буди га достојан.
Започни свој лет.

Фото: Фототека Србског Журнала

Време страха.
Време страха од страха.
Време умирања од страха.
Време кад људи по стотину пута на дан
умиру од једног те истог страха.
Страх од смрти, страх од живота.
Страх од Трећег светског рата, страх од глади и жеђи.
Страх од Америке, страх од Европске уније.
Страх од тероризма, страх од смака света.
Страх од туђина, страх од брата.
Је ли то живот са сврхом и смислом?
Јесмо ли се за то родили као божанска бића и битија?
Где је ту наш Пут?
Где је ту наше посвећење за дела Богу мила?
После толиког страха, да ли је ишта од нас остануло?!
По чему ће да нас памте они који ће после нас доћи, они који морају доћи?
Хоће ли нас памтити по страху, од којега смо свакога часа, свакога трена, по стотину пута умирали?!
Нема подмуклијег, нема потуљенијег, нема гнуснијег, и нема грознијег непријатеља од страха!
Човек опхрван страхом, после кратког времена, престаје бити божанским бићем и битијем.
Човек у страху престаје бити човеком.
Он више није човек, већ биће страха, оваплоћење страха.
Свет живи у страху, јер смо ми тако одлучили.
Ми смо тај страх створили, ми смо га сами призвали.
Тај страх је из нашега ума.
Страх од којега умиремо у страху, јесте производ наших мисли, наших осећања, наших речи, наших дела.
Када из свог унутарњег бића погледате Србију – шта видите?
Видите земљу страха, видите народ страха, видите људе страха.
Страх влада Србијом, страх по стотину пута већи од саме Србије.
У страху је народ, у страху је власт, у страху су све владе, у страху су сви које срећете.
Страх нас понижава до скота.
Страх је наш највећи непријатељ.
Човек обхрван страхом
губи сва одличја Божја.
Човек обхрван страхом
престаје бити словесним бићем.
Човек обхрван страхом
пристаје на све гадости овога света.
Нема јаднијег створа
од човека у власти страха.
Србине,
кога се и чега плашиш?
Победи страх,
и бићеш слободан
попут древног бога!

Некада једина у Европи,
Сада малена, заборављена,
увек магична и привлачна,
поштована и вољена.

Гинули су овде хероји и јунаци,
краљевства и царства бројна настајала,
неким чудом увек претекне неко
да сведочи да је постојала.

Њене реке, горе, лековите воде,
Сама земља света, крвљу опојана,
Ливаде, шумарци и свети гајеви,
Где одувек љубав ниче постојана.

Докле ћемо вако, насред пута злих,
Освајача и пљачкаша је превише,
Никад мира и спокоја, молитвама окићена,
Али се памћење полако брише.

Поносита земљо још поноснијих човека,
Отимају ти срце – Косово свето,
Метохију окађену, манастирску,
Све што је светло је овде уклето.

Господе помози, иако смо мали,
Подај снаге, знања и оружја многа,
Да нам ничу људи светлом обдарени,
Да заштите своје и свакога,

Да у овом рају на планети Земљи
Уживају твоја деца несавршена,
Да нам душа светли, а мисли јачају,
До истека нашег времена.

Фото: Један народ, један сабор; Википадија