Наредит ћу стиху
да те воли
Са трепавица
росу пити
А твоје тијело
ливаду цвјетну
у завјетрину
загрљаја скрити
.
Будан стрепим
над сновима твојим
љубим те јутром
мекану и снену
И као прстеном
грлим тебе
Спокој и немир
у истом трену
.
Дрхтај скривен
у погледу сваком
уснулом трагу
твог кармина
.
У венама плеше
брзак лаве
Ил´ је то само
твоја близина
.
Не отварам очи
хоћу да траје
немир вјетра
што јутро буди
Да само још мало
у спокоју зоре
ћутим тишину
твојих груди
.
Сваки додир
као струна
гитаре старе
крај камина
.
Као срна
прилазиш ми ближе
Као вјетар
kao балерина

Фото: Балерина; Википедија

Са стене на једној стеновитој планини
У Чарној Гори – некад од неког названој Црна
Посматрам Сунце са жељом да в и д и м Свет
Недалеко испред мене врви град у равнини
Около стене међеди тигрови змије покоја срна
Тешко је видети суштину кроз мисли-авет!
.
Говорим себи и теби и свима у себи
Усредсреди мисли путниче у Вечност
Сакупи та зрнца у најмоћну идеју и делуј!
.
Хоћу могу и умем и знам – и још ближе:
У жижу жижа нек жиже све моје жиже!
.
Говорим себи и теби и свима у теби
Стваралачка сфера је Душа-Чистост
Усредсреди се по линијама Знања и веруј!
.
Расчвори се потко грлилице-стезалице душе!
Освести се и оравнај хридино суштине мене-ратника!
Мењам стваралачке слике и да стварам светове жудим
И нова пространства која границе руше
Самооткрива се дубоки смисао и Извор биитка
Са Присуством и Лепотом и Виднином се будим!

Фото: Медитација на стени; Википедија

Хоћу да пијем воду
Са мог бунара,
хоћу да берем моју шљиву.
Волим погачу што меси мајка стара,
и траг виљушке што по њој шара.
Волим да обиђем нашу њиву.
.
Волим да прођем путем кроз село,
и највише тај што води у њиве,
јер ме потсећа на дане детињства;
говеда на паши, стада бела,
пртене снегове и магле сиве.
.
Сетим се пролећа,
ливада цветних,
пресахле реке у врбаку,
веселих игри, понекад сетних.
И разазнајем стопу сваку
И сваку међу, леску, жбун,
сабласну крушку,
прастари грм.
Сећања буде.
.
А душу пуни петлова пој,
лавеж паса и крекет жаба,
шаре лептира и пчела рој;
дедина лула и приче баба.
Све је то драги
завичај мој.

Фото: Фототека Србског Журнала

Заплови сад Световима мојим,
Отворила сам своја врата Тајни,
Прођи горе, доле, свуд и спази Тачку
Сјајносану, где секу се све Праве Криве!
Ту застани!
И знај, да тек Врата има
По Световима мојим безкрајним,
Забрављена чекају, да осмелиш се,
Кренеш!
О, Ратника је душа љубовпитна,
Ено опрема се, креће у највећи Лов,
Већ чује Куцањ Срца свога,
Пред Скок и Вук заврши свој Зов!

Фото: Фототека Србског Журнала

Мудри сте, када схватите границе своје мудрости!

Људи сте, када схватите да сте понекад и будала!

Храбри сте, када победите страх и помогнете другима да га победе!

Јаки сте, када се заједно са својом тугом смејете!

Срећни сте, ка да сте захвални и благословени за све што имате!

Слободни сте, када знате да се контролишете а не желите да контролишете друге!

Живи сте, када вам данашња нада значи много више него јучерашње грешке!

Часни сте, када вам ваша реч и дела значе, и значи вам оно што кажете и радите другима! Растете, када знате ко сте, учите и мењате се!

Великодушни сте, када знате и да узмете, и да дате!

Скромни сте, када сте природни, захвални за све и када имате меру!

Пажљиви сте, када у другоме видите себе и третирате као себе!

Часни сте, када вам је част других важна као и ваша!

Милостиви сте, када не осуђујете, и опраштате другиима и себи!

Богати сте, када вам не треба више од онога што имате!

Лепи сте, када вам није потребно огледало да вам то каже!

Љубав сте, када вас бол не заслепљује, и у вама има емоција за све!

Ви сте ви, када сте у миру са собом!

Фото: Фб страница – I love Nature

Човек је потпун

тек кад се с неким дели.

Кад се даје,

тад се највише и прима.

Човек без човечице

никад цео није,

нити ће без ње

до Ирија стићи.

Свака љубав удвоје

двапут већа бива;

удвојена љубав

до звезда нараста.

Слушају стари богови словенски

и свеци хришћански

како сви ти дошли из далеке Војке,

ухваћени у коштац судбински

небо истом речи именују

и све од звезда па до ситна песка,

како истим речима запомажу

да им се сила смилује небеска.

Како сви ти дошли са далеке Војке,

са њених појата,

ти досељени с падина Карпата,

у смртном часу

истим именом призивају мајку,

и заклињу сина,

истим именом призивају правду,

и како сви кривду зову кривдом,

а стид стидом.

И ниједан од богова, у првоме трену,

не могаде да разазна

ко је нападач, а ко нападнути,

и на које треба да се обори

Перунова

или Исусова казна.

Фото –Србија за младе-

Приредила Верица Стојиљковић

Тако ти треба!
Тек треће такмичење,
ти, трећеразредни тенисер,
тврдиш,
тежак турнир.
Твој тренер тренира тигрове,
тлачи те, трепери, тужи те,
толико тога тражи,
тако ти тежину твори,
тестира те, тупи, транжира, тепа ти:
Тантале , Тантале, терај тугу,
тамбурај тетиве,
траг твој трајаће травнатим теренима,
трофејима твојим троструким
трговаће твртке тендерски.
Трасирам ти тако тао:
Трпи, трчи, тренирај тешко,
таламус титра,
товари ти течност,
требаш таблете тромбоцитне,
терапију тиамин таблетама,
троши тиквице,телетину, трипице, тесто,
трешње, туњевину, трапист тамани,
Твоја ткива траже тестостерон.
Туширање трипут троминутно,
трљај табане турпијом,
троскоке тренирај,
три тоне тегли,
трљај трбух тврђим текстилом,
тимари торзо, телесну текстуру трансформиши,
треба ти тутнути технику тоталног тоталитаризма,
такозвани тероризам тела.
Тако то треба Тантале,
типчино тешка,
ти турбо тенисеру,
та твоја томбола трону трчи,
такмичењу, телевизији,
тип топ тренду,
техничкој тачности,
трошењу тела, тетива, тестиса.
тако таманиш тиране.
Тутанкамон, Тиберије, Тито, Трамп
тај тулум такмичара
тисућљећима толерантно трпе.

Фото: Тениски рекет; Википедија

Kроз српске шуме протиче море,
уздиже гранит да народ брани.
Земљина кора у њему гори,
црвенa мaгмa, живе ране.
.
Талас векова сеже ка небу,
сa облацима арије ствара.
Kраси га наших бораца слава…
Пева јунаштву, клања се хлебу!
.
Kида планине паклом створене,
челичне ланце што робље ишту.
С урликом силним на бојилишту,
Вукови наши – морске су стене!
.
Бродови туђи кад к њему крену,
бура с’ уздиже, потапа злога.
Ореол Свети доби од Бога,
писајућ’ златне руне кроз пену.
.
И сваки знак печат је истине,
слово живота, књига од части.
С рамена наших и главе пасти,
море борбено – наше судбине.
.
Замахни руком плима те зове,
са осеком су придошле хорде.
То нису сузе већ Свете воде,
кропљене међе крвљу слободе!

Фото: Мртво море поцрвенело; Википедија

(М о л и т в е н а)

Господе, помилуј мене јер сам сан
међ сновима и у речи живота док
ме носи, мутна.
Три пута Ти се молим
да тајну љубави спознам
и снагу што сунчана стада сабира
и по харфи небеској звони
и да чујем сат тај што у провалији
откуцава
док космичка симфонија срце моје
у свилокос и мирту преобраћа
.
Господе, помилуј ме, срна сам са очима
кротким, јер сам дете успавано.
Три пута Тебе љубављу позивам
као жедник у пустињи, као клас росу
Твоје сунчано класје на рукама ми ниче
и светлост од светости к’о зрење живим,
јер зов су Твог гласа да све ниче
Господе, помилуј мене, грлицу на грани,
к’о лист треперим, с воћем сам зачета.
Три пута с три прста као три зраке
сунчане Теби се посвећујем и све је
вода крститељска, све је хлеб насушни,
све цвет као око анђела Твог
.
Господе, помилуј мене у плавој ризи
с миртином граном у обе руке,
с босиљком и тамјаном с Твог стабла,
са житом и просом из благословених њива
Твојих, из винограда који узру на души
и опојних кондира слатког православља.
Твоје миро истачу посвећеници,
из ледника бистре сузе анђела теку,
Псалми из грла птица и песме ветра ничу;
заветујем Ти се небом што си ми очи
свевидом населио, што си ме очовечио
Човек у човеку да бивам, Оче наш на
небесима
Плаштаницу Светомајке да ткам
Скуте да вечно док трајем земно љубим
Твог Богосина
.
Молим Ти се, молим Ти се стопуто,
усне су ми затрептало јеванђељско лишће,
Руке к Теби кад пружам, јер си истовремено
ја у мени,
Боже, само срцем досегнута си Висина

Фото: Манастир Раковица; Википедија