Руши се стари свет!

Усправите се, што више се усправите!

Што се више усправите, све ћете мање бити подложни утицајима тамних сила света.

Није довољно само да говорите србски, већ и размишљајте србски!

Али, не само ни да говорите и размишљате србски, но и да осећате, сневате и маштате србски.

Кад кажем србски, тада мислим – божански!

А када кажем БелоСрбство, тада мислим на Бело Божство, на Заједништво Богова и Богиња Белих, на оно што јесте и бива у Времену и Вечности.

Усправите се, и пратите кретања звезда и сунаца!

Није мала ствар бити Бели Србин или Бела Србкиња!

То је велико позвање и још већа одговорност пред Творцем и Васељеном, пред Белим Боговима нашим.

Гледајте посве смирено како се таласа, повија, тресе и руши Стари Свет.

И нека се таласа, повија и тресе, и нека се руши – и треба да се руши!

Ми у овоме трену вечности стварамо Нови Свет.

Нови Свет не на Мидгард-земљи, већ у Етру Мидгарда, у Вишњим световима светлих суштастава.

Ми смо синови и кћери Богова и Богиња Белих и, ми нисмо од Старога Света који се пред нашим очињим видом руши.

Усправите се, и држите се чврсто Сварогове Осе Усправнице која се Божјом Вертикалом зове!

Руке Твоје, спасење моје
.
У овом лирском мраку
још само кедрове чујем,
шумором се огласе
када се вјетар
под испуцалу кору
завуче, попут студи,
к’о под кожу
каквог страдалника.
.
Нема тог мелема
што би се привио
и залијечио ране,
мучним распињањем
загнојене,
те ‘мјесто јауком,
ћутањем проговарају.
.
Њега, њега
пијте и једите,
наситите своју утробу
каменом маном
са небеске трпезе.
Испостила се душа,
али не довољно
јер још има хљеба да једе.
.
У црно мастило
зарањам слова
не би ли се душа
живом ријечју описменила
и озарила коријен
запретен под небом
што у мени проговара
чудом новог васкрсења.
.
Ожедњеле су ове ране
осољене новим мукама.
На рукама Твојим,
сунце,
канда се нигда
помрачило није.

Фото: Христос васкрсе; Википедија

Зелено лишће,
трава,
ред сунца,
ред кише.
Стигло је.
.
Галаме птице,
галаме деца,
шкрипе љуљашке,
цегери на точкићима.
Стигло је.
.
Ћошкови придржавају
заљубљене.
Отворени прозори
посматрају.
Стигло је.
.
Лепршају сукњице,
одзвањају штиклице,
трче шарене патике,
веселе се улице.
Стигло је.
.
Осећа се у ваздуху,
види се на небу,
загрева се бетон,
асфалт.
Стигло је.
.
Радују се очи,
буди се срце,
трепери душа,
неизвесност.
Пролеће.

Фото: Пролеће; Википедија

Убијамо још нерођене тренутке
размишљањем о њима.
Убијамо прошле тренутке
Заборавом.
Размишљајући и заборављајући
убијамо садашњост.
Не живимо у стварности.
Живимо не-стварност.
.
Предумишљај је болест.
Заборав је смрт.
Живот је удах
Између мисли
и заборава.
Удахни.

Фото: Фототека Србског Журнала

Моје рођење нико није славио.
Моје рођење само је мајка
и болно и срећно
ћутке у срцу понела.
Са њом се нико није радовао
осим марта са првим цветовима.
Март је планином шетао
са сунцем у очима,
благим у коси ветровима.
Шума ме птицама огласила,
Планина ме песмом објавила.

Фото: Златибор; Википедија

У врху старог храста,
гавран. Гракће.
И врана, белоглава
осматрач голих поља
главу криви.
Надгледа труд ратара,
што журно отима дан.
Свакоме, зрно храна.
Сваком интерес свој.
.
А јесен , безмилосна.
Секу жилети ветра
крик птице, самотнице.
Застали листић жут.
Небо сузи.
Њиве му марамица.
Све више. Неутешно.
Рида суморни дан.

Фото: Гавран; Википедија

Тијање – пролеће у пуном замаху
Распевале се све птице певалице –
Славуји штиглићи креје славуји
Гаврани вране кукавице косовке
Фазани орлови јастреби кобци сове
.
Расцветале се биљке цветалице –
Маслачци беле раде јагорчевине
Перунике зумбули каћуни кукуреци
Јабуке шљиве крушке оскоруше
Трешње вишње дудови јорговани
.
У посету моме дому у селу Тијању
Долепршале две веселе вилице
Ведрооке Ирина Вујовић и Мила Раам
Сликају пејзаже вежбају кичме
Мени донеле пуне прегршти радости
Ширим руке – делим свима и свему

Фото: Снимак В. Пантелић

Пробудило ме јутро, па испод перја топлог
животу и новом дану смисла тражим.
Пробудило ме јутро да срце жељи предам,
пробудило да пјесми мријети не дам.
.
Пјесму њежну, љубавну опет пишем ти
у бистрим очима плавог небеског мора.
Љубавну пјесму опет ја пишем ти
у топлом јутру без облака бора.
.
Вагам злато у субјекту лирском,
пишем о доказима љубави.
Све приче кроз пјесму о теби почињем,
Гризем небо да што прије пољубим сунце
испод којег кријеш ми се ти.

Фото: Фототека Србског Журнала

Чуј како јауче ветар кроз пусте пољане наше,
И густе слојеве магле у влажни ваља дô…
Са криком узлеће гавран и крŷжи над мојом главом,
Мутно је небо сво.

Фркће окисô коњиц И журно у село граби,
И већ пред собом видим убог и стари дом:
На прагу старица стоји и мокру живину ваби,
И с репом косматим својим огроман зељов с њом
А ветар суморно звижди кроз црна и пуста поља,
И густе слојеве магле у влажни вала дô…
Са криком узлеће гавран и кружи над мојом главом,
Мутно је небо сво.

Фото: Мутно небо; Википедија

Пишем ти јер си део ветра који ми пркоси
Пишем ти јер сам одувек желео да ме само љубав
Љубав кроз живот носи
Пишем о ружи ,
Твојој коси
И очима боје кестена
Нисам романтик
Ни злопамтило
Пушташ ме да се надам
Док ничија корачаш овим светом
И после свих ових година
Све је наизглед исто као некад
Али мој дневник одавно
Одавно није више црвене боје

Фото: Фототека Србског Журнала