Руке Твоје, спасење моје
.
У овом лирском мраку
још само кедрове чујем,
шумором се огласе
када се вјетар
под испуцалу кору
завуче, попут студи,
к’о под кожу
каквог страдалника.
.
Нема тог мелема
што би се привио
и залијечио ране,
мучним распињањем
загнојене,
те ‘мјесто јауком,
ћутањем проговарају.
.
Њега, њега
пијте и једите,
наситите своју утробу
каменом маном
са небеске трпезе.
Испостила се душа,
али не довољно
јер још има хљеба да једе.
.
У црно мастило
зарањам слова
не би ли се душа
живом ријечју описменила
и озарила коријен
запретен под небом
што у мени проговара
чудом новог васкрсења.
.
Ожедњеле су ове ране
осољене новим мукама.
На рукама Твојим,
сунце,
канда се нигда
помрачило није.

Фото: Христос васкрсе; Википедија