15 фебруара, 2025

Снежана Миладиновић Лекан: Слутња

Дал’ слутим те
само,
ил’ постојиш збиља?
.
Од чега си
саткан?
Камена, ил’ смиља?
.
Да ли је то
Љубав?
Или варка само?
.
И колико вере
Љубави да дамо?
.
Желим да верујем
да постојиш збиља!
Никако од камена,
Већ од вечног смиља!
.
Да живиш у
мени,
да те срце
сања…
.
И да срце
твоје,
у вечности,
Љубав ми поклања.

Фото: Смиље; Википедија

15 фебруара, 2025

Симо Новаковић: Стварност не постоји без посматрача, без свједока који јој свједочи

Ко је посматрач?
Ко је свједок стварању?
А Творац, ко је Творац?
Ко манифестује оно што Творац ствара?

У свим овим подијељеним улогама само једно је исто; тај „КО“.
*Улога посматрача је да посматра. Одакле посматра одатле и доноси закључке о ономе што посматра. Идеална позиција посматрача је неутрална позиција. Одатле посматрач посматра непристрасно. Тада је он НЕУТРАЛНИ ПОСМАТРАЧ. Из те позиције он види све онакво какво јесте.

Али чим смо схватили да постоји ‘неутрални посматрач’ то нам сугерише да постоји и пристрасни посматрач, тј. онај који посматра из позиције с којом се сјединио и поистовијетио а стварност одатле посматра кроз поларитет (добро-зло).
Сврха посматрања је да се извучемо из поларизоване позиције и уздигнемо се у неутралну позицију гдје се аутоматски анулира набој поларитета а остаје истина о посматраном субјекат-објекат односу. У неутралној позицији оба чиниоца стварности су истовремено субјекти али и један другом објекти. У њиховом односу неутрални посматрач види суштину односа-ИГРУ. Једном када схвати циљ игре он се враћа у субјекат из којега се уздигао у неутралну позицију и сад из субјекта дјелује с циљем да оствари највећи потенцијал игре-душу, коју је у неутралниј позицији видио и схватио. То виђење, схватање и практична примјена посматрачевог сазнања фундаментално мијења исход манифестације стварности тог субјекта.

КО је тај посматрач?

Посматрач је биће-апсолут=постојање, које/који је присутан у процесу стварања. Без његовог присуства НЕМА нити процеса нити исхода, нема посматрача нити оног што се посматра.
*Свједок… свједочи. То је уистину други облик посматрача. У улози свједока посматрач не суди, он само потврђује чињенице. Његова улога је стога за толико различита од улоге неутралног посматрача, јер он нема потребу да мисли да ли је нешто онакво какво јесте или се пак, као из поларизоване позиције субјекта чини да јесте. То није његова улога. Његова улога је да освједочи да нешто постоји, било да је истинито или лажно, било да је ‘stvarnost’ или илузија, за свједока то не мијења ништа, за њега то постоји-јесте.

КО је свједок?

Свједок је биће-апсолут који је присутан у тренутку манифестације и својим присуством потврђује чињенично стање; да је оно у том тренутку такво какво је. Без присуства апсолута у улози свједока нема нити свједока нити онога чему свједочи.

*Творац, као што и сама ријеч каже, је онај који ствара. Шта је то што Творац ствара?

Творац ствара Ствари као и њихов поредак, перцепцију тог реда. Без Творца НЕМА Творевине, као што без Творевине НЕМА ни Творца. Уистину, Творац и стога и Творевина, су стање дуалности воље и будне пажње бића-апсолута. Апсолут (постојање) мора бити присутан у Творцу и у Творевини како би се и Творац и Творевина могли посматрати и освједочити да постоје. Без апсолута НЕМА нити Творца нити Творевине.
*Све што Творац ствара не би имало никаквог смисла да се то што је створено не манифестује у стварност. Дакле, да би се нешто манифестовало мора постојати и МАНИФЕСТАТОР. Манифестатор је Бог, Једнота апсолута из чије се Свијести порађају и Творац и Творевина, и посматрач и свједок. Бог је биће-апсолут који има Свијест-о-себи-апсолуту. Без апсолута (постојања) НЕМА Бога и консеквентно НЕМА Творца, Творевине (Створења), посматрача нити свједока.

КО је онда апсолут?

ЈА ЈЕСАМ.

ЈА сам биће=ПОСТОЈАЊЕ које је свептисутно, нествориво, неродиво и неуништиво. Ја свим својим аспектима дајем вриједност нечег постојећег. ЈА сам у свима и свему оно исто, непромјењиво ЈЕДНО. Ја сам Једнота која из себе порађа Јединке и од њих ствара илузије цјелина.

Ето, то сам ЈА, и у теби који ово сад читаш (свједочиш). Ти си ЈА (другог нема), те стога треба да схватиш да си ОДГОВОРАН за сопствену стварност коју из те позиције ствараш и да треба да се сјетиш КО СИ (БОГ) како би ту одговорност коначно могао и прихватити. Кад се свега тога сјетиш ЉУБАВ ће те обузети и нећеш више тражити кривца за своју жртву већ ћеш добро посматрати шта ствараш, како ствараш, гдје си позициониран и да ли си се поистовијетио са било којом улогом. То ће ти дати слободу али и одговорност за све што ћеш од тада искусити. Ти, уистину и не постојиш. Постојим само ЈА-апсолут који сам своју вољу и пажњу издијелио у улоге које играм и сад ето, причам сам са собом.

Фото: Фб страница – The gardens of the soul

14 фебруара, 2025

Ана Ахматова: Љубав

Час, као змија, до клупка
Савивши се крај срца – баје.
Час да гуче ко гугутка,
Са белога окна не стаје.

Час блесне кроз иње сјајно
Ил личи на уснуло цвеће…
Али сигурно и тајно
Одводи од мира и среће.

Уме да рида – у сети
С виолинском молитвом меком.
Страшно је кад се осети
У незнаном осмеху неком.

Фото; “Љубав као змија“; Википедија

14 фебруара, 2025

Ана Милић: Вода спаја

Не хватај ме у жижу
Суштина је код тебе
А ја ћу те наћи
Као што сам те већ нашла…

Твој је задатак велики
Бодриш и бориш се
За све нас
Пусти мене!
Пусти ме низ воду

Вода ће ме вратити
Сваки пут када
Киша падне
Да те умије…

Фото: Лепе реке Србије; Википедија

14 фебруара, 2025

Ана Миливојевић: Уметничко дело

Уметничко дело,
Крваво срце
на платну,
Посуто ружама
да би деловалало
срећно,
Сва твоја лепота,
Једнака злато,
Због ње бих жив
изгорео,
Уметничко дело,
Осмех у рату,
Све сам изгубио,
Због тебе свесно
газим по блату,
Да бих ти усне љубио

Фото: Фб страница – 𝐍𝐐𝐄李

13 фебруара, 2025

Тијана Василијевић: Нешто као љубав

Слутим да долазиш издалека,
с фењером у руци,
ријешен да понудиш ми
најслађе залогаје љубави.
А је ли то љубав?

Зар љубав је када дођеш ми вечерас,
а сјутра већ одеш без трага
и ко зна гдје друге усне
уз вино испијаш.
Можда некој другој мени?

И чему сва та упознавања,
изнова трагања и откривања,
као да све хоћеш, а нећеш ништа?
Желиш нешто као љубав,
а више не знаш, да ли љубав се
код тебе може настанити.

Још увијек на срцу држим
онај цвијет сасушени
што сјећа на тебе,
и на превару,
и на маску кловна,
невиност и прељубу у истом руху.
И како да те поново волим?

И кога да волим сад,
кад ни слутња новог слова
на потрганом парчету папира
тебе ми не доводи,
нити ми вјетар луталица
твоју пјесму свира?
Нешто као љубав тражиш,
а од ње као од ђавола бјежиш.
Хтио би да волиш,
али онако узгред,
као што кишу воли вјетар,
а тишина маглу паперјасту.

За тебе љубав није откриће,
али још увијек припадаш
сваком парчету моје слутње
стихом плахим изаткане.
Чини ми се да једино
у мојим римама још живиш,
осмијех ни у сан да ми спустиш,
али кад појавиш се,
у љубав кунеш се.

Е, па ружо из магазина,
није све што на истину личи
заиста истинска истина!
Оно што теби као љубав је,
мени непребол је.
Никада животом среће
да живиш нећеш моћи,
док не научиш стварно да волиш.
Зато, љубави, љубав изволи,
на топли длан узми је
или заувијек остави.