Слутим да долазиш издалека,
с фењером у руци,
ријешен да понудиш ми
најслађе залогаје љубави.
А је ли то љубав?

Зар љубав је када дођеш ми вечерас,
а сјутра већ одеш без трага
и ко зна гдје друге усне
уз вино испијаш.
Можда некој другој мени?

И чему сва та упознавања,
изнова трагања и откривања,
као да све хоћеш, а нећеш ништа?
Желиш нешто као љубав,
а више не знаш, да ли љубав се
код тебе може настанити.

Још увијек на срцу држим
онај цвијет сасушени
што сјећа на тебе,
и на превару,
и на маску кловна,
невиност и прељубу у истом руху.
И како да те поново волим?

И кога да волим сад,
кад ни слутња новог слова
на потрганом парчету папира
тебе ми не доводи,
нити ми вјетар луталица
твоју пјесму свира?
Нешто као љубав тражиш,
а од ње као од ђавола бјежиш.
Хтио би да волиш,
али онако узгред,
као што кишу воли вјетар,
а тишина маглу паперјасту.

За тебе љубав није откриће,
али још увијек припадаш
сваком парчету моје слутње
стихом плахим изаткане.
Чини ми се да једино
у мојим римама још живиш,
осмијех ни у сан да ми спустиш,
али кад појавиш се,
у љубав кунеш се.

Е, па ружо из магазина,
није све што на истину личи
заиста истинска истина!
Оно што теби као љубав је,
мени непребол је.
Никада животом среће
да живиш нећеш моћи,
док не научиш стварно да волиш.
Зато, љубави, љубав изволи,
на топли длан узми је
или заувијек остави.

Фото: Фототека Србског Журнала