Сањам ноћ сребрну
у којој дрхти месечина,
у којој трепере влати и светло лишће
и стрепи бреза међу длановима.
Ноћ сребрна ћути без даха,
и ћути реч, и глас, и песма,
и бије само заробљено срце земље.
Нема је рука пред лицем Анђела.
Све је на крају света
и све на крају времена.
Учини се да Бог опрости грех
и рече – нек се деси лепота.
И догоди се лепота у ноћи сребрној.
Пуче светлост небеска
и просу се месечина,
узнеше се траве и лишће светло
и споји се жудња неба и земље.
У ноћи сребрној
заплака ми рука на лицу Анђела,
и твоја душа прими моју,
и примих те ко божју светлост
после Голготе и рана.
У ноћи сребрној деси се лепота
која никад није и никад неће.
Усних само ноћ сребрну,
а руком не дирнух лице Анђела.
Усних ноћ сребрну
што се не да животу,
а могла је бити, бар једном,
на крају света или на крају времена.

Фото: Бреза; Википедија

Некада давно, у времена стара
у земљи малој, мирисној и цветној
живео је принц чудеснога дара
да воли и бубу у земљи врлетној.
.
Да осети пламен догореле свеће,
да чује зрикавца у гају док плаче,
уздрхти док шумар стамен стабло сече
и милује мало, изгубљено маче.
.
Било је то дете ко ни једно друго
косице свилене и очију драги’
гледао је звезде, молио се дуго
све док не угледа лик на небу благи.
.
И није знао зашто се указа
пут у васиони пун злаћаног праха
ал’ наједном схвати, његова је стаза
њоме ићи мора без суза и страха.
.
Из двора земаљског искорачи тада
запеваше птице, родитељи срећни,
обуче одоре небескога слада
и одшкрину врата векова му вечни’.
.
Примише га браћа сазвежђа блиставог
да међ’ њима расте и цвета и клија
да корене пушта народа исконског
и са њим до сунца руке да пробија.
.
И сваким је даном сијао све јаче
благост је светлео а сипао знање
мудрост даривао делима што зраче
љубављу их плео, до неба му ткање.
.
Свуда где је стао он је био светлост
путоказ и прамац, храброст и миритељ
народу сазнање, вере, ума крепкост
владарима мудрост, смиреност, кротитељ.
.
Благошћу је својом зауздао силе,
осмехом бранио земљу и олтаре
посветио мртве, охристио живе
и свој српски народ ваздиго до славе.
.
Све док једног дана, у смирају ноћном
утихнуше вали, застадоше птице
зачуше се звона у удару моћном
и монаху Сави засветле сво лице.
.
Пресели се частан у престоле славне
међ’друге му свете које до тад моли
он са земље неста ал’ започе дане
који и сад трају, одакле нас воли.
.
Некад принц престола на земљи му датог
узлете до двора најчистијег, светог
Србијица мала и сав његов народ
добише владара крај Бога нам светлог.
.
И зато Србине, погледај у небо
Видећеш ту стазу што сав свод пробија
то је пут вечности који Саву води,
То је српском роду светац, небом сија.

Фото: Свети Сава ; Википедија

Ариани Свезнајој која ме је подсетила…

Изнад врха велике и врло моћне планине
Сачињеног од Рудника и Ртња и Радана
Који је зароњен у језгро срца Срца Сунца
Дугопрсто танано свира на харфи муза Звука
Онда се једна жица уз цијук-плач откинула…
.
Дајбог – Планинар лебди у лотосу златном
Он – велики мудрац ратник песник и чувар
Муза вилана играча свирача сврхолуталица
Првозаштитник ледених вила са руба света
Увек је ту када из Потке Стварање извире
.
И ја вечнопутујући трагач и сневач лебдим
Дајбогом охрабрен и живом водом напојен
Када опојна свирка утихне вратићу се кући
Сакупићу-одабраћу свирце планете Гандарве
И дати им лиру трубу харфу гусле и свирале
.
Тиховаћу у Тијанији – магичној кући без прозора
Из жуте нотаре одабраћу песме – благослове
Када Месец свој круг богатим благом напуни
Наша Свирка Песма Игра оросиће и зору и цвеће
И неће више бити границе сјаја сунчаног краја

* * *
О харфо харфо!!! Која је твоја права природа?
Десетжицна или деветжицна или десетжицна?

Фото: Харфа; Википедија

Објасни ми на почетку да би ми било јасније
јер то је за успех веома битно
ако не послушам реци ми то исто само гласније
јер много је хитно касно ће бити касније

Објасни ми да на послетку би ми било мило
јер ради се о душе здравља иметку зашто би се крило
Посвети се потомку обрати се претку

Објасни ми претачемо крв веома ретку
Пољуби мајку баку ујну стрину тетку
Загрли чувај своју секу
Поштуј благо словену утробу меку
Девојку сваку а не само неку

Објасни са тобом сам хтео све
али не вреди не срушила си ми сне
будила мисли зле и шта смо добили гле
тужне и не радосне дне
а добро знаш да то се не сме
да живот треба да је попут песме

Фото: Фототека Србског Журнала

(Миливоју)

Да ли си, можда, гледао икад
свитање у сплету хајдучких трава,
ил’ можда нећеш заборавити никад
детелину дивљу, мирисних глава?
.
Кад ветар збуни пркосне траве
и њихов полен кроз њиве разнесе,
окреће ка сунцу сунцокрета главе
и песму цврчка до реке пренесе.
.
Да ли Те, с вечери, занео некад
модрих латица различак плав?
Можда Ти није пресекао никад
Твој пут кроз траве млади мрав?
.
Како ти нису рекли из трава
крилати коњици што љубе нит
док трепте крилима заборава
да си морао понети штит?
.
Па да се одбраниш од љутог роја
кад кораком својим полен скидаш
са глава сунчевих, златних боја
и пауку, на стражи, мрежу кидаш.
.
Зашто ме ништа питао ниси?
Па, ја сам то, још давно знала
да у мој живот дошао Ти си,
и ја Те вилинским коњицем звала!

Фото: Вилин коњиц; Википедија

Где нестаје све
Кад се предам сну
Где сам ја када заборавим на себе
Има ли заборав место
Питам се често
Или све само престане да буде
Део ове игре луде
Оно што постоји
Заборава се боји
А љубав као да се плаши постојања
Јер ту бива све мања
Када би имала избор
Вратила би се у извор
Овде мора често да се скрива
Јер тако је човек открива
Мене када напусти
Свуда је тражим
А чим сам је заборавила
Већ се опет створила
Па где је љубав када није ту?

Фото: Фототека Србског Журнала

Фото: Човек звер; Википедија

Постоје људи који увек и изнова траже од вас доказе оданости, привржености, љубави, шта год.

Такав однос може трајати читав живот. Кад упаднете у то коло, тешко излазите.
Довољно је да им једном не учините, не само што се наљуте, већ су у стању, што зависи од њиховог положаја у друштву и њиховог интелекта, да вас униште.

У модерној психологији именују их “нападачима”, а у алтетнативи их зову “енергетским вампирима”. А та врста незахвалних људи, су заправо лоши људи – нељуди.
Не знам зашто се бежи од употребе правих речи за одређене појаве, стања, радње.
Песник би вероватно рекао да су то људи звери. Увек незасити. И кад спавају, они преже, чекају, лове.

Кренула сам далеко
Миришем на хладно лишће
и сочну необрану крушку.
Живот је стар
и у троскоку орикса преко пустиње
и у шуњању тигра поред багрема.
Слон посадио сурлу у своју реку.
Ужива док га сунце греје,
А она хлади док му слећу глодалице.
Часте се гозбом крпеља са главе.
Обешено уво му ко стена
ко вода кад тече.
Слива се у своје корито након водопада
довољно је природи .
Доста је лептиру један дан.
Довољна је мајмуну украдена банана туристе.
Птицама да гракћу супарничком тиму
И све пролазило је и опет једанко ко велики сан.

Фото: Мајмун једе банану; Википедија

Кад сутон ме узме – немој да ме тражиш,
Јер можеш ми поглед озарјем завести –
А не желим више да га надом дражиш:
Да вече и јутро негде ће се срести.
.
Кад сутон ме узме – једноставно, ћути;
У осмеху немом вратиће се сање
Да су некад могли срести нам се пути,
Само да смо знали желети се мање.
.
Кад сутон ме узме – певаће славуји,
Јер ту песму само ноћ уме да слуша,
У души кад јава престане да бруји –
И роса кад срце престане да куша.
.
Кад сутон ме узме – а већ је узео
Уморне ми усне негдашње врелине;
Жудњу коју скрива један тамни вео;
У мислима само магле и белине.
.
Кад сутон ме узме – немој да ме тражиш,
Јер можеш ми поглед озарјем завести –
А не желим више да га надом дражиш:
Да вече и јутро негде ће се срести.

Фото: Сутон; Википедија

Кад поноћ се звезданим шаром ојави
кад сећања бљесну ликом мајке
и небо се пупом љубави рацвета
животи многи у плаве сени мину
Пред разбојем празним
ту сневана је јава
и варка ткања
сплетена од влати минулих трава
С годинама које трагом нашим цвату
ветрови су развејали загрљаје
и руке празне што у плавет роне
и у кише плаве што се оком неба јаве
А јесени шуморе
шуморе
Јер проси, мајко
Просјакиња која верује
у пурпурне снове
у напор љубави
у реч која се љубав зове
Да године залече
тугу што се маховином дана
оплодила
у капи свемира
И да душом птице
кроз тишину облака
у лет се к светлости вине
и заметке плаве разбокора
И капљу месечевог сјаја
јоште да капне
блаженим сном
на очи своје

Фото: Фототека Србског Журнала