Месец на небу ноћас пуног сјаја
Зове зраке да му дотакнем
Уплићу се нити око прстију саме
И клупко меког сребра нараста
.
Нит свака заплиће по сан
Сан по сан, живот по живот, стваран
.
Звезде заћутале рашириле очи
Заборавиле на треперави сјај
Сестрице миле, запевајте
Гласове у предиво уткајте
.
Данице Сунца чуварко, чувај му сан
А ти другарице Зоренице најави раздан
.
Клупко сребра предиво је којим
Срцем душом својом плетем
Кошуљу на рођењу јутром Сунцу
Да дам и док снено још је
Од зрака његових златних
Вез љубавни на њој да осликам

Фото: Фототека Србског Журнала

Пустињски кактус. Мало воде.
Сув песак шиба ветром,
цијук, вриска демона. Жарка,
огањска врућина. Нема речи,
свака мисао може бити употребљена
против тебе. Надилажење
реалности, заправо,
надилажење заблудног погледа на стварност!
.
Отворене очи! Живо небо,
жив песак, жив кактус, жива вода,
цела пустиња бајковито жива!
Дан траје три дана. Страх ту,
а нема места за страх. Вишегласје
воденим огледалом додирује лудило!
Границе чула дубоко прекорачене,
или, коначно, у правом светлу употребљене?
.
Пресек логике, надумна играрија,
ослањање једино на здрав лет пчеле.
Небо пева под корацима, облак у
унутрашњости земље броји старе душе!
.
Восак. Огањ, мало воде. И напросто
на сред пустиње запаљена гори
неугасива свећа вечности!

Фото: Пустињски кактус; Википедија

Држи ме тачно тако
Како ме држиш сада
Ни преблизу ни предалеко
Намоташ ли уже ближе
Изгорећу
Размоташ ли га
У прах ћу се расути
.
Кажеш – проблем ти је давање
И кажеш – давање ти је жеља
.
Зашто ми онда крадеш дан?
Зашто ми крадеш сан?
Зашто ми корак бежиш?
Зашто ми косу мрсиш?
Зашто ми прсте ломиш?
Зашто ми очи вежеш?
.
И зашто ме тако лепом чиниш?

Фото: Фототека Србског Журнала

Слава да је печат оставила,

по ком лоза из камена расте!

Кад нарасте довољно велика ,

поче звезде да скида с небеса,

месецу се отраг замерила ,

јаче сија од сунчеве сенке

сребро сипа на Мидгард пропланке!

Слава јесте печат оставила,

печати се све што живо јесте!

Срби су небески народ. Знамо. Чули смо. Међутим које је право значење ове истине, ове максиме која стоји подржана Богом?

Нас уопште не занима шта мисле о нама други који не разумеју. Разум је Рас Ум. Раз као разина, посебно подручје, ниво, битисање душе сваког правог Србина. 

Ко се спрда са овим и не зна у својој муци шта чини.  Србина не занима ко хоће да му умањи звање. Ако ти је Небо дало печат и звање, ко може да ти то оспори?

Зар ће лажна елита моћи то?
Неуки духовни просјаци и кријумчари светла?

Не.

Небески народ то зна у свом срцу а оно је на небу код Бога. Изнад религије, нација, држава и којекаквих система знања. Највише знање је Божије. Оно ствара лако. Песма и стих. Наука је у повоју пред овом моћи. Наука оних који мисле да знају а нису свесни своје несвести.

Небески Срби имају само једног Цара – Бога. Сви остали су испод по важности и титулама. Србин одмах душом и духом непогрешиво препозна ко стоји испред њега са некаквом тврдњом. Ако је од Бога послан, Србин ће то препознати и примити срцу свом.
Ако ли није, Србин ће га одбацити јер се дрско ставља изнад Цара – Бога.

Сваки осветљени и освешћени Србин је по знању и титули и природи изнад сваког светског или Космичког Управитеља како год да се називао.

Небеско у Србину му то даје за право.
Ако ли нема небескога у себи, Србин пада. Њега развлачи свака будала, непријатељ и зликовац.

Када видиш Небеског Србина ти стани мирно. Испоштуј искру у њему и њој – знај да то Бог у њима светли.

Ни у црном лудилу се немој никад поспрдно према Србину Небеском јер Небо никада не заборавља. У милости или немилости биваш тада, кроз сва покољења. Ти и не знаш колико светова има и њихових нивоа, не знаш где све постојиш и биваш али ако на било ком нивоу покушаш да унизиш Небо у Србину, огњем ће се забележити у потку Времена. Све што дође у додир са тобом или је твоје ће страдати или бити додирнуто Светим Огњем.

Бог те једини може спасити.

Ако у себи пронађеш љубав и поштовање.

А Србин те неће казнити. Не. Само ће те погледати…а кроз њега Очи Божије севају.

Зато Србине, ако ниси осетио Небо у себи још, стани. Упитај своје срце зашто је то тако. Бога душом призови. Нека ти Огањ свети ватре духа распали. 

Стани и на страшном месту постоји.

Светло у нама пише своје песме 

стога ми стојимо и тамо где се не сме!

Извор-Звезда Род

Са­мо­по­што­ва­ње је основ сва­ког ва­ља­ног са­мо­по­у­зда­ња.

.

 Ми­сли и де­лај не­у­сло­вљив од прет­њи по­ра­за или обе­ћа­ња по­бе­де. Не­ма по­бе­де вред­ни­је од вер­но­сти се­би у по­ра­зу, ни­ти има ве­ћег по­ра­за од из­дај­ства се­бе због по­бе­де.

.

Под уда­ри­ма не­при­ја­тељ­ства, ка­да те об­у­зи­ма­ју те­ско­ба и ма­ло­ду­шност, осе­ћај без­на­ђа и уса­мље­но­сти — по­глед упу­ти ка зве­зда­ним ка­те­дра­ма ко­је нас на­дах­њу­ју лек­ци­ја­ма су­ве­ре­ног спо­кој­ства и не­бе­ске ве­дри­не. Та­мо је наш дом.

 .

Раз­ви­јај у се­би мо­ћи гип­ко­сти и чвр­сти­не би­ћа, као да је у пи­та­њу из­ра­да ван­ред­ног ма­ча у нај­ви­шим ра­ди­о­ни­ца­ма уме­ћа. Са­ма гип­кост је по­во­дљи­ва, а са­ма кру­тост ло­мљи­ва. Нео­п­ход­но је по­се­до­ва­ти обе осо­би­не: гип­кост ко­ја слу­жи чвр­сти­ни, оне­мо­гу­ћа­ва­ју­ћи пре­ло­ме — и чвр­сти­ну ко­ја слу­жи гип­ко­сти, су­зби­ја­ју­ћи под­ви­ја­ња.

По сред­стви­ма пре­по­знај и про­це­њуј ци­ље­ве. Са­мо сред­ства оправ­да­ва­ју ци­ље­ве.

  .

Не сле­ди пу­те­ве ак­ци­је због до­бит­ка ни­ти од­сту­пај од пу­те­ва ак­ци­је због гу­бит­ка: ако си ве­ран се­би, ако пот­пу­но је­си — ти ни­шта ви­ше не мо­жеш до­би­ти, ни­ти из­гу­би­ти.

 Извор: Србска деца царства-

Ја
раб Божји
Србин
са проседом брадом
изјављујем драговољно
кроз ланце и жицу
пред сведоцима
Силом, Муком и Неправдом
да сам крив и да признајем кривицу!
.
Крив сам што сам неко
а не нико и нетко
Крив сам што у доба општег србобрста
идем у православну цркву
додуше поретко
и што се крстим овако
с три прста!
.
Крив сам што јесам
а треба да нисам
Крив сам одавно
што стојим усправно
и гледам у небо, уместо у траву
Крив сам што се дрзнух против кривде
крив сам
што опет славим своју крсну славу!
.
Крив сам што пишем и читам ћирилицом
Крив сам што певам, смејем се и псујем
а понекад и лајем
Крив сам и признајем
да не знам што знам и да знам што не знам
.
Крив сам, и да завршим
с највећом кривицом
(пре него што се заценем од смеха),
крив сам тврдоглавац
што сам Православац
и Светосавац и што не верујем
у свети злочин и опроштај греха!
.
Крив сам и грешан
дакле
што постојим
и кад већ постојим и још дрско стојим
што бар не признам да не постојим!
.
Ако то признам
да сачувам главу
изгубићу часни крст и крсну славу
Ако не признам
црно ми се пише
цео свет ће на моју Земљу да кидише
.
Руље бивших људи
лопова и гоља
чопори робота и других монструма
кидисаће на моје воћњаке и поља
и на моју белу кућу поред друма
око које као најлепше одиве
цветају трешње, јабуке и шљиве.
.
Па ево
признајем и то
за спас рода
Ја више не постојим
скините ме с листе
Ја сам од сад само
ваздух, светлост и вода
три елемента која вам користе
А ово што пред вама говори и хода
то је оно што ви од мене створисте!
.
Моја ружна слика
озверена лика
коју умножавате у вечери и јутра
то је слика ваше свести и подсвести
то нисам ја, споља
то сте ви – изнутра!
.
Мој душманине са хиљаду руку
с хиљаду слугу и слушкиња лажи
убрао си ми сунце ко јабуку
и радост чисту ко булка у ражи
Моји ће потомци пити јед и чемер
а твоји већ пију горку медовину
за крвав новац којим пуниш ћемер
распродајући моју ђедовину
Усуд ће ти лудачку кошуљу обући
и тада ће се мало разданити
или ће планета од срамоте пући
и све нас у исти амбис сахранити!
.
Много сте важне
Земљо моја мила
Ти и Твоје сестре
Истина и Правда
чим се на вас дигла оволика сила
чим су на вас зинуле
кривда и неправда.
.
Руље бивших људи
убица и гоља
чопори робота и других монструма
палацају на твоје воћњаке и поља
и на моју белу кућу поред друма
око које као најлепше одиве
цветају липе, јабуке и шљиве.
–
Шта ће овде џихадлије
крсташи, фармери
који Ти черече синове и кћери
Мора да су чуле белосветске банде
да имају златна срца
па их ваде
да их пресаде у сопствене груди
не би ли и они тако били људи.
.
Господо тужиоци
суци и џелати
исписали сте ми своје заповести
по зеницама
најфинијем стаклу
што теже живим, лакше ћу умрети
Зашли сте много у ноћ поодмаклу
али узалуд ћете линчовати
најгостољубивији народ на планети
(због чега ћете горети у паклу)
јер Људско Срце
чудо над чудима
неће да се прими у вашим грудима!
.
Ми се не плашимо смрти
црне вуге
већ ропског живота и болести дуге
Смрт је честа појава међ нама Србима
као што су пролеће, лето, јесен, зима
И није страшнија
поготову дању
од суше, поплаве, земљотреса, мраза
кад је човек сретне на своме имању
окађене душе и светла образа.

Фото: Песник Добрица Ерић; Википедија

Извод из текста

Савременим Србима – говорим о већини успаваних и неосвешћених Срба – највише недостаје самосвести и самобитности, достојанства, поноса и дичности.

Огромна већина савремених Срба некако делује млако, скрушено и снисходљиво, снисходљиво скоро до несувисле и бесловесне понизности.

При сусрету са иним племенима и народима, поготову са иним племенима и народима у окружењу као и на Западу, Срби некако делују преплашено и ушуткано, као да се плаше (или стиде) да гласно, јасно и отресито говоре о себи, о свом пореклу, о свом бићу и суштаству.

Та преплашеност, снисходљивост и ушутканост Срба осећа се, штавише, и у самом срцу Србије, а поготову у Београду.

Свака атлантистичка невладина организација, и у самом Београду, може лагано да ушутка сваку родољубиву и патриотску србску организацију, тако да се стиче утисак, да савремени Срби више и не умеју (или не смеју) да се достојанствено, поносито и дично боре за своја праискона права, за свој опстанак, за свој живот сушти, за своје битне и суштаствене ствари.

Ако те заборавим,
почећу да се сјећам
само одјека старих корака
и трагова стопа твојих
на мом наивном срцу, тад бијесно
коријене твојих ријечи изговорених
из сјећања својег чупаћу.
И не знам како да живим
кад те другој на чување предам.
.
И онда ако питаш се
како се у заборав иде,
у ком смјеру, куда тај пут води,
рећи ћу ти – никуда баш.
Јер тебе већ има баш свуда,
по пољу и цвјетним ливадама
младости моје највише,
а у души мојој станујеш заувијек,
И не знам како да живим
кад те другој на чување предам.
.
Не дам те забораву,
не дам заинат баш,
јер једино у огледалу наше љубави
своју судбину гледам.
И учинићу све само да сачувам
одјек гласа твога, звоно смијеха твога,
.
из очију љепоту стиха о љубави.
Али не знам како да живим
кад те другој на чување предам.

Ја бих њему читала песме,
Песме које му пишем
док сам тужна и сама
Осмехом кријем таму,
Таму што ме разара.
У мору истих јефтиних мушкараца,
Мене неко воли,
Неко, а ја бих увек тебе бирала.
Нећемо о греху,
Биће он једном тачка пресудна.
У овом злом свету
Буди ми вечна робија.

Фото:Фототека Србског Журнала