Векови и године рађања пре доласка мог Предели многи, налик су лику Оца Трагом Сунца и врхунца, стварањем испеваног мноме на узлет у свет, кроз мис’о, и кроз слог. . Плаветним цвећем, печати многих дана и рана Прах су и пеп’о, материја сагорела под сводом Низ пркосни дивљи пут, што се у нама разграна када окајвасмо живот сопственим плодом. . Јер док дишемо, мирис времена удишемо Изворе многе дишемо И одјек нам телом зажубори И векови живота поскоче у неба плава. . На длану вертова, плава јава дамар је на којем све опстаје Град од снова И пупољ нас – мене Запет за уснули цвет. . И давног времена мирис У корењу цветова зачето лице преко којег наслеђе заљуја сећања Колевку света обличену бојом бола лепоте и цвета.
Кад највећа гордост слије се у мирне откуцаје срца који Бога зову, кад сва пркос љута у љубави дирне душу Србског рода клесану у кову; . светлосних небеса и космичке силе, најсветије земље и огањске воде, тада знај да нема анђела ни виле што на нашој страни с тамом се не боре!
Посвећено Њему Бежиш од мене, уназад кораком у јаму идеш. Ако учиним корак ка теби, хоће ли бити у празно? Позивам муње и громове на себе. Гнев Бога, а љубав ђавола. Предајеш ме сандуку који је управо довршен. Марија плаче над мојим телом. Ти бдиш над мојом патњом док мој лик пада у сјају твог ока.
Једна је птица пала на пут… друга је застала у лету свом ка висини и чекала… нестаде бат долазећих корака и рука једна нежно, сасвим нежно сићушно биће подиже, душом га својом загрли и Љубав му даде… . Длан раширен, неколико замаха крилима, два весела цвркута у један се стопише и одлетеше. . Радости сузе у очима и мирис Среће у ваздуху оста… Срећан вам пут, малене моје птице!
Има тренутака када се човеку причини да је над њим небо затворено; да је остао посве сам, напуштен од свих и од сваке божанске силе; да му ниоткуда и ни од кога помоћи нема; да је, попут испрепадане дивље звери, сатеран у ступицу; да за њега одвећ нема ни излаза нити тајног пролаза; да је заувек свршено с њим, те да му, следствено томе, спаса више не има! Али, као што рекох, то траје само трен један! Већ у следећем часу, јави се посве опречно осећање. Заиста, све је у нама, у језгру нашега божанског бића. Бог нас никада не напушта, и никада нас, ни на трептај један, не оставља самима! У таквим тренуцима, најважније је сачувати разборитост и прибраност, која брзином светлости происходи из вере и богопознања. Вера и богопознање – то јесте вечан живот у Живоме Богу! Ми нисмо никакав случај. Ми се нисмо тек случајно родили. Ми нисмо некаква правасељенска грешка. Ми смо са сврхом и смислом, не само у овоме, већ и у свим иним световима. Ко је створио нас? Ко је родио нас? Ко је родио све оне пре нас? И ко ће родити све оне после нас? На сва ова питања, одговор је само један – Бог! Чији смо ми? Ми смо Божји! Нама се ништа не може догодити мимо Воље Божје. Ми смо свом Родитељу веома драги и мили. Штавише, драги смо му и мили и онда кад грешимо, и кад му леђа окрећемо. Бог нас никада, ни на трен један, не напушта. Ако, у тренуцима малодушности, помислимо и кажемо, како нас је Бог напустио, то је само замена теза – будући да смо ми напустили Бога а не Бог нас! Зашто вам Песник све ово пише? Зато што нам у сретање долази време великих искушења. А шта су велика искушења? То су велики испити за душе наше живе. Како и у свим земаљским школама, тако и у Божјој школи, постоји време испита и пропитивања ученика. Да се види колико смо марљиво учили, и како смо савладали градива која смо од Бога добили. И не само то, већ да се види колико, и како, од оног што смо научили примењујемо у свагдањем животу. Све оно што смо вековима учили и научили, има само онда сврху и смисао ако живимо. Вера коју не живимо и није вера. Знање које не живимо и није знање. Ако истински живимо веру у Бога и знање о Богу, онда смо, уистини, на Путу Светлости! И није важно само да живимо, већ је још важније како живимо! Управо то како живимо, јесте наш лични душевни и духовни илити светлосни жиг! Наша личност у Божјој Личности! По томе како, сваки се песник, сваки уметник, и сваки Божји човек препознаје. А суштина свега овога јесте да будемо будни! Да вазда и увек себе снова будимо. Да нам живот не пролази у спавању без снова!
Пијаћу воду точим на Хајдучкој чесми Таласају ме болно шуме Кошутњака Места и дрвље памтим из оног времена У груду титре прагрлилице – миловалице . О храбра животдајна шумска лепоокојко! Лако је било мени да мачем опсене сечем Није лако харамбашу крити и чувати! Најмање најтеже је лако волети хајдука! . Јака водоцев – наточих све тестије своје Опрез – корак лак кроз шуму – као некад На шушањ скачем брже од пантера црног Крв није вода вода није крв крв није вода . Љубави моја знам овде си – певојка птица Држах те окамењен топлу крвцем овлажену Мрша злоћко – камом љубав у срце нам убо Пре него га самострела међу плећа стигла . Идем опијен цветом шумом и оновременом Слушам гавраницу моју –прати ме и пева… Враћам се у сада неста из ока праслика стара Около тркачи вежбачи мајке цвркућу деца
Уз пој литургијски помена светог док поп руке ка небу уздиже за упокојене се милости Бог. Мени се струјно жмарови множе. . Док ме жацка тај жар космички имена ближњих у мисли нижем. Љубим их тако кроз дом им небески. Жар им неугасле љубави шаљем. . Мишљу ми низ драги јутрос прође на размеђу мога сна и јаве. Времена људска ко нити пређе и кад се расплету сном се пројаве. . Биће да пређама личних времена њихово сада још увек траје док нашој јави видна је промена кад неко из нашег времена нестаје. . Плетеница времена у јави невидна што чулима нашим ко река тече у времену личном истнски вечна заувек стоји док живот промиче.
Корен бих да будем Да храну из земље упијам Да бистрину воде пијем . Стабло бих да будем Да љубав ка висинама осетим Да уметност раста научим . Грана бих да будем Као једна од многих У крошњу да себе утапам . Лист на грани бих да будем Да треперење на ветру осетим Да лакоћу постојања спознам . У дрво бих да се упијем Да земљу, воду, ваздух и сунце спајам Покрет живота да будем . Чекајући људе да се у групу скупе. Београд, 11.06.21.
О предивни храсте даноноћно стојећи учитељу Који својим стаблом сварожницом – усправницом Живиш – казујеш Правду Божију – највећу истину А са многим гранама лишћем цветовима и жиром Зрачиш обзорницу – водоравницу – Љубав Божију Сварожницом и обзорницом знаниш тајинство крста
У пресеку црвене сварожнице и плаве обзорнице Видим љубовно свезнајно и свевидеће око Божије Које даје вид Камену Биљци Зверци Човеку и иним А мени продорни благослов у свих двадесетдва ока Којима лако откривам и јасно видим живу мрежу Нашу вечну Мајку – Васељене повезницу – грлилицу
О наш Једини Боже храстолико пројављени у Тијанији Нека твоје снажно мирно стрпљиво и милосно биће Научи свеколика бића и мене дивотним врлинама храста Кореном – ослонцу снази чврстини поверењу стрпљењу Стаблом – раст ка Небу плодном и свактрено стремљење Теби Крошњом – напуни наша срца Свељубављу делатном
И нека нас сок који гради и храни сваки део твог тела Повеже најчвршће са свезнајним и најдубљим Суштом Које је Неизрециво и Вечно Безкрај и Љубав Извор и Ток Које ствара и даје Живот и покрет најмањем и највећем И које је распрострто као истост у свему видном и невидном И дај нам моћ стварања вечне складне и једнотне Лепоте
Најлепшу сам песму написао тада, Срео те априла, И о теби певао све до сада … Најлепшу сам песму, Теби поклонио, Ти је само читаш, Ја је јадан живим. Најлепшу сам песму написао тада, Слатка ми заблуда душу сладила, Да нам се заувек пише. Ма какве кише, Какво трње, Само сам ружу видео. Јер шта су четири кишна лета, Наспрам лепоте једног цвета.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 