Нека сва тежина остане, тамо… У дубини најдубљој, што јој место знам ја, само. Нека остане, где јој је и место … у тишини најтишој… У тачки погледа на свет, оној највишој .. А , човек нека иде напред. У сопствени недоглед … Како уме и зна… Док корача путем, путем неоствареног сна… Испуниће му душу и заокупити мисли стаза та, тајанствена, тајном постојања проткана… Огреховљена, али нитима неба откана … Дааа…мир човеку, у немиру да, тишина умилна, та … Од тишине, тиша, најтиша … Од мира песма саткана, сва…
О, пусти косе низ груди голе, међу усне удени сан луди! Твоје ме жудње маме и боле, на твом ми струку поглед блуди. . О, дочекај ме устрептала сва! Кад такнем ти пут, задрхти јаче и уснама спојимо света два – док сапета страст у теби плаче . раскрили двери! Дотакнем ли жар у теби – ево, већ сасвим горим. С тела скини и последњи зар да голу, путену дивље те волим. . Разуздај чари, жудње тајне, врисни мисли заумно рођене. Љубав увек има очи жарне, и прсте лудилом вођене. . Од искона ватра је у жени. Стид су измислили људи, људи празни, покорни и сени, да се лакше врелој крви суди. . Зато пусти нек бујају груди у заносу кад се тела споје. Сваки дамар до краја нек луди, ум замраче најсветлије боје. . Али памти – жуд се душом пије, душом пије, а срцем се даје. Све друго је додир илузије, илузије из празне одаје.
Ако се икада заљубим поново, нека то буде ратник. ЧОВЕК са копљем, онај што реже, што диже главу и боде, што се бори, што гледа смрти у очи и воли. Онај што зна, хоће и уме. Што нема страх. Онај који је од грома створен. Што дрхтала је земља кад га је рађала мајка а ветар сејао семење храбрости а не корење, парлог и прах. Ако се икада заљубим поново, нека то буде борац. ЧОВЕК, горд, велик и прав. Онај што увек храбро стоји, што правдом своје дане боји, што никд никоме се не покори Осим… У тихој ноћи, кад стане, оружје скине, оклоп крај кревета мог стави и плови нежним и топлим уздасима мојим. Да, тај што руке има од ватре, што очи има од жучи, што срце има од стакла премазано крвљу браће војника, што душу своју једном сатка у боју кад пред вратима ада плака. Да, тај што реч му дата је крв јуначка, што гине за брата, што за сестрицу, мајку, оца и претке сме да иде до пакла. Тог хоћу! Јунака! Из пепела дизаног вука, урлик да ми да. Да ме од борби својих, од метака и праскања сву изатка, да будем ратник, борац и ја! Ако се икада заљубим поново дај ми Боже ЧОВЕКА који ће самном право да стоји са срцем што крв капље, душом што ровове ори, трси путе муке и боли. Да ме за руку води и светли ми дан. Ако се икада заљубим поново, БОЖЕ ЧОВЕКА, РАТНИКА МИ ДАЈ!
Уснула бих на пољу твоме Да сним са твојим цветовима Дане сунчане пуне мириса Да летим са твојим птицама У врхове исцветалих трешања Да умивам се водом твојих потока И пијем са твојих извора . Уснула бих на пољу твоме Срцем и телом ти приљубљена Очима у твој свет загледана Набреклих груди као извори планина У пољубу вечнога трајања Снагом свих округлих муња загрљена Руку преплетених, нераскидно спојених!
Како је то у безкрају плавом гдје анђели живе дал седефна јутра миришу на јасмин дал опија укус меда и звјезданог вина гдје умјетност се твори у славу нашег Оца величанственошћу њеном вјечности се диве
Како је то међ бисерне шуме гдје ловорике плету виле од шар дуге и спајају вјенац да у коло носе скупљају росу са сафирног цвијећа трчкарају шумом дјечије ноге босе
И радују се , плешу, и смију и воле необичним плесом кише златне зову пред олтаром ватре свете зором раном моле и сликају будућност величанствену и нову
Хтела бих да те волим више него што могу Окренута од света – без времена и простора – бити урезана у твом одразу. У тескоби постојања, хтела бих да свест уроним у твоје спокојство ослобађајући се сваке сузе коју ипак морам исплакати на страшној граници измишљеног односа.
Не знам ја више да ослушкујем ливаде, ни да гледам кроз кристале времена, а срце само тражи и не зна докад ћу моћи да корачам сам, ослушкујући време вечности, да ли ће проговорити усне мени недирнуте.
Сама си у сну, моје очи те виде. Птице излазе из мог ћутања. Камено време чека крик да прође. Хтео бих да ти кажем, али твој воз празнине загрљај ми руши.
Не, не знаш ти како пече хладна стена на вратима наде и како звони легло празнине што се скупља око срца и зашто боли заборав што кида и растеже вене кроз ноћ.
Не знаш ти како пати одјек хоризонта што те лењо увлачи у трепавице и како је хладно кад ветар кида цвеће са заспале дојке.
Ти не знаш малу уснулу чежњу за тобом, кад се тражи време нежности у неком углу пролећа и како тишину ову ниједна музика не може да угаси.
Не знаш ти да у том трагању пролази Месец поред нашег узглавља, а кап нежности јутра
хтела би да проговори и покаже свој сјај. Докад твој загрљај ћутања да носим? Зашто ми твој осмех не каже стало је време тишине?
Ако проговориш, жедан љубави и жедан тебе, напићу те се једног јутра. Видећеш једном, кад седнеш на дно Океана, да дубље тајне од љубави нема.
Путеви спаса мноштва су врлети, Где кости остављају браћа чизмаши, Погледа упртог у разјарено небо, Ту облаци црвени кораци су наши. . У колони боси не стижу далеко, Из црних им прстију истекао гној, У усахле им очи, под смрзнуте веђе Селе се ветрови и згаслих звезда рој. . Лешеви посвуда, од коњице гробља, Без раке и крста, опела последњег, Румене им крви реке у увирању, Ушћа им брегови, а гробнице снег. . Чека ли ме стара мати крај огњишта, Док коса јој мирише на чађ и пепео? У рукама држи задњи комад хлеба, Не куша га, брине, јесам ли ја јео. . Кад би знала за постељу од пртине, За обед што је саздан од шаке пахуља, Кад би само знала за људске звери, Како је крволочна та планинска руља. . Покаже бунар, ал’ нам не да кофу, Па дадне нам кофу, а она нема уже, И очи нам пуне, али уста жедна, Та руља бедна, зар ђаволу служе!? . У рекама мрзлим многи се подавише, Коњи и волови ко брвна плутаху, А они им с тела мокру кожу одраше, Док вирови голе низ воду их гутаху. . Мало је папира да мајци све кажем, Мало је грлу за речи снаге остало, Мало је и вечност отети времену, За несрећу нашу и песма је мало. . Плави се Јадран у луци Валона, Кршеви за видик с таласима залазе, Нема нас више у снежним сметовима, Само смрзле кости вукови сад налазе. . Мати моја већ седа крај огњишта, Крши болна мршаве и пегаве прсте, Само каткад уздах с усана јој клизне, Кад ветар и снег силно се укрсте. . Негде на том Острву, у пар речи, Уз покоју сузу и смирајног смеја, Написах јој горку војничку судбину: -Крвава и снежна беше Одисеја! . (Посвећено нашим прецима који су осетили страшну албанску Голготу)
Лабудови имају једног партнера за цео живот, али непрестано заводе једно друго. И ако један од њих умре, овај други врло брзо умире за њим од туге и сломљеног срца.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 