Фото: Париз, Ајфелова кула; Википедија
Мали удобни кафе у старом центру с округлим практички париским сточићима на танким ножицама, који подсећају на фламинга. Црно – бели портрети из 60-х прошлог столећа. Мирис кафе и парфема. Предусретљиве младе конобарице у ланеним кецељама боје коже, да не би одвлачиле посетиоце од проматрања и стапања у атмосферу. За сточићима су млади парови и неколико компанија модних дамица „за балзаковског“.
Петком је такво вече овде увек. И ево посластичарнице
“ Будимпешта“ већ завршиле су, ликера је остајало све мање: они снижавају улогу алкохола за врућу чоколаду. Естете и гурмани не пију ликер овде без вруће чоколаде. Лака клонулост напудрана је елеганцијом посластичарнице. Тако изгледа крај радног дана петком. Париз у не Паризу. Она је пила јаку кафу по источњачком не зато што је волела, него зато што јој се свиђао елегантан спој црног ароматичног напитка и прозрачост
чистоће воде у чаши. И … она је била у Паризу, наравно не сама.
Наравно била је на Ајфеловој кули. И чак је викала “ Гол“ с врха куле дечачићима који су у једном од дворишта играли фудбал. Видела је Сабор Париске Богомајке много пре пожара. По визи, формираној за њу, као јединственог мецо – сопрана кроз Савез композитора. Совјетског Савеза у то време већ није било, а визу добити као и раније било је тешко. Она је к њему долетела, слушала је његове концетре. Шетали су много по граду. Дуго су се наслађивали узајамно у месним хотелима. Затим је она дуго и горко плакала у једном од хотела тога града. Није имала за шта да купи карту ка кући. Тамо у разбијеној тужној држави чекао ју је рад, стан и… усамљеност. Овде је
нико није задржавао.
И он је слегао раменима, покушавајући да је умири, говорио је да ће нешто смислити. Она је позајмила новац од његовог
пријатеља и отпутовала. Није је пратио до станице. Није упамтила шта је он за следећи изговор смислио. Плакала је у возу, топећи се у жалости о самој себи.Као гумицом брисала је овим сузама сећања о бившој лажи. Сунце је скакало у прозору и воз је јурио за њим. Само по некад сунце је измицало, а воз није могао да се одвоји од релеја и растајали су се. Све је као у њеном животу. Замолила је од конобарице рачун и изашла је у кишно вече петка.
Зазвонио је телефон и она је нежно загугутала у слушалицу: „Кћери, ускоро ћу допутовати, мила.“
Превела са руског на српски језик: Радислава С.Бокшан, Србија
СРБСКИ ЖУРНАЛ 