Kадно бејах тек дете малено,
Девојчурак са сунцeм у коси,
Срце моје беше ко вретено,
Лице јутром умивах у рoси.
Скакућући веселим кораком
На врх брда изнад детелине,
Док се зора борила са мраком
Kао ратник за сјај домовине.
Хитронога за татом трчала,
Носећи му флашу свеже воде,
Kаменчиће ногама шутала,
Веселе су то ми биле згоде.
А када смо ковачници стигли:
Пали ватру, ме’ове покрећи
И понекад у вис би ме дигли,
дeсeт путa oд мeн бeху вeћи
На прозору дрвен капак беше,
Иза њега гнездо слепог миша,
Kрилнули би, кад се мрака реше,
Ја их плаших – права несташница.
Ђаволком ме стално прозивали,
Сто ђавола правила сам дневно,
Kћер ковача сви су добро знали,
А у мени беше срце нежно.
Дeчjoм рукoм чекић бих узела
Kао да је лутка нека права,
По гвожђу бих срчано оплела,
Kад промашим, од бола бих пала.
Руке мале хтеле су да буду
Kо очеве снажне и стамене,
Сви ме моји гледали у чуду,
„Татин мушки!“, тако зваху мене!
Тоцило се окретало ваздан
У рукама маленим и крхким,
Ген у мени био је оправдан:
Све на тату, прави мали зврки.
Године су журно пролазиле,
Звук чекића све се мање чуо,
Црне вране око њег се свиле,
И мој шишмиш њих се уплашио.
Једног дана болест се примакла,
Тата храбро борио се тада,
Ал ко може победити судбу,
Издахнула тад је моја нада.
Закрвави срце под ребрима,
Од болова се порушише сни,
Боли душа, јеца у недрима,
плaмeн гaсну, сaмa oстa Кћи.

Фото: Ковач; Википедија

Место Поглед изнад дома –Тијанија
Седим на Обали уске кружне капије
Пролаза за танке оностране светове
Испред мене дигао главу и гледа ме
Поскок – поглавица Радичевог дола
.
Разумем немушт – језик палацавих
Гласно му преносим Закон промене:
Тијанија је центар света и оносвета
Овде је остварено ново Златно доба
Моћан рад Витеза Праисконог Реда
Долазе и долазиће бића иних светова
И духовна – ненавикла на чврсти свет
.
Ми – рођени овде – смо једносуштни
Самоникли обезбељени и у безречју
Отварамо срца за безусловну љубав
Отварамо се за тајинство акаша записа
Дочекујемо сва бића раширених руку
.
Срцима нашим градимо високи храм
Препун дејства Аватара свих аватара
И стога молим – да не чујем за бруку
Да је нека вијугавка неког грицнула
У неразум пуцамо до последњег дима
Пренеси поздрав роду и роду шарених
Једно смо! Немојте ви нас нећемо ми вас!

(Необјављена збирка песама – Појео сам ја-буку)

Фото: Фототека Србског Журнала

Фото: Медитација; Википедија

…

Ево описа суштине медитативног искуства:

Када затвориш очи, пројекција твог спољашњег света нестаје, али је још увек можеш пројектовати „унутрашњост очних капака“.

Поента медитације је да се вољно потпуно укине пројекција физичке стварности и потражи базу=базу=средњу на којој сте и у коју сте пројектовали своју претходну перцепцију

Овај блок је ум.

Без пројекције информација, и сензуалне и интелигентне, сама позадина остаје ПРАЗНА.

Мисли су и пројектовани објекти у њој, а све док мисли постоје у твом уму, то је знак да си усредсређен на предмете а не на празнину.

Предмети су оно што чине „буку“ у тишини празнине.

Па шта би требало да урадиш?

Док затворених очију гледаш у половину разума, буди свестан својих мисли.

Када постанете свесни својих мисли и можете их јасно препознати у свом Уму, тек тада можете својевољно усмерити пажњу на размак (простор) између њих.

Када довољно дуго, у потпуном присуству, држиш фокус у празнини… мисли се разликују. Зашто то?

Јер да би се прилепили уз вас и окупирали вашу пажњу, морате да их поправите фокусом. И пошто је фокус фиксиран у празнини, мисли се шире, отпадају, а празнина постаје оно што ти заузима пажњу, постаје већа, док из ње не нестане.

То је када доживиш потпуни мир тишине.

У том миру сада твоја душа може несметано да утисне божанску искру. Од тада пратите искру, усредсредите се на њу и она ће вам донети незамислива открића, која ће ваш дух прихватити и када сте спремни за то, тумачите интелектом и пројектујте их у стварност.

Осећам како семе румено плаво клија у мени
у бразде дубоке бачено сред опролећале јесени
.
Поља ми беху од душе растресите
и хумусних сени.
.
У време сетве облак радосни коло поведе
и јужни заигра ветар што веселост буди.
.
На кори храста столетног у крошњи неба урезах
речи да трају.
.
Музиком понесена загрлих Дунав и Саву, лабуде све
Лепршаве семенке птичија лака крила.
.
Пролеће што тка ћилиме шарене
Згоди ме у око пупољка нежна стрела
Песма је извор вечни који сам негде срела
Песма је љубав којој се подадох и коју сам хтела.
Пробудих се једног јутра загрцнутог у гондоли
Плавој
Ко да се пролеће у цвету багрема са мном ојави.
.
Песма и ловци у шарене дуге ловљени смо били
За нама столећа исткана даљином-
Ко суза кад се ка небу уздигне
И траг даљином писан
Оста- у плавој трави.

Фото: Храст тијањски у јесен; Википедија

Распукло се небо као зрео нар.
Црвена од крви, низ лица, киша капље,
натапа боре, корита, усјеке старости.
Са неба глас нечујно вапи
о младости…
.
Гдје ли оде, моја пуста младости?
Румено ко булка срце грамзиво туче
вапаји живота из груди ко таласи хуче.
Још једном би живот о стијење да се разбије
у безброј пјенушавих капи што лице мије
и крене на починак, утом прије.
.
Далматинско моје небо, призиву душе усхићене,
крваве сузе просипаш на молитвено бдјење,
као лист са гране полетјех ка теби ласно,
док нар зри и пуца у јесен златну,
питам се, да ли је за опрост касно?
.
Крваве су ране завичаја док душа у туђини пати
крваве ко нар што ме у младост далматинску врати.
Како да затворим небо што боли наше ране,
како да вратим прохујалу младост,
безбрижне ноћи, тренутак среће што у сјећање стане?
.
Гласници неба шуте ко слутња у сумрак што се јави,
далека и страна огрезла у греху задоцнулог покајања,
крваво је небо о којем прогнаник у вјечности сања,
док миро Божије тече, из њега исконска љубав израња.

Фото: Планине Јужне Далмације; Википедија

Господе који јеси и који бдиш над пољем
над гором и над водом над сваким живим створом
Господе који можеш поведи Господе бољем
поспи Господе благост помилуј одговором

Господе који штитиш окрепи и оснажи
подај Господе вољу мудрости мало праха
одбрани Господе душу понешто бар уважи
црне одагнај мисли и ослободи страха

Господе који гледаш кроз свевидеће око
ослушни лелек звона ропац века по дану
отишло се далеко далеко и дубоко
усели Господе спокој живу зацели рану

Фото: Епифиза; Википедија

Зашто све је загонетка?
Зашто учимо кроз бол?
Зашто да би знао ко сам
Морам чути свога претка
Што у мени свира мол?
.
Волим што је тако
Али зашто је све тако?
.
Зашто сунце греје дању
А баш месец светли ноћу?
Желим да ми нико
Не дира самоћу,
Ко цвркут у грању
На њу сам се свико!
.
Одговор за све баш
Лежи у игри,
Што мораш да све знаш
Да би живота лепоту
Видео у чигри?
Мораш да даш
Сву своју доброту,
Љубављу што пири,

Људима!

Фото: Зашто; Википедија

Ноћ – звезде трепере на својим путевима
Кум распростро сламу по васцелом небу
Седим у лотосу на многомоћном месту
Зрикавци малени неуморни а гласногрли
Идеалан пев за дубоки мир и созерцање
Ни до Лире не стигох суштина ме тргла
У трену ме свест – пребрза и за вајтмане
Врати у родну Тијанију лепотом васкрслу
.
Месец срцаст – око њега вишебојни круг
Миришу цветови које ноћна сила отвара
Нарастају биљке у врту и трава око дома
Стидљиво се отвара и првоцвет бегоније
Сова са хуком прелеће кров – јури сеницу
Удаљени лавеж љутог гонича брзог зекана
Веверице орашарке развукле звучну мрежу
Шушкају по лишћу пауци и ситни инсекти
.
Зашто си ме Душо моја вратила са Пута?
Оностранство је наша завичајница права!
Поново зурим ка небу пратећи вековни зов
Напупила земља – испод себе осећам језеро
Његове воде напајају изворе и реке и људе
Преко хоризонта прелеће неорганско биће
Врви многолико Живот у свем Постојању
Како свеобујно Господе и танано трепериш!!!

Фото: Фототека Србског Журнала

На цести Петровачкој избјеглице
и триста дјеце у колини.
Над цестом круже грабљиве птице,
туђински авиони.
По камењару оснијеженом
челична киша звони…
У снијегу румена Марија,
мамина кћерка једина,
било јој седам година.

Три дана Грмеч газила
и посрнула стотину пута.
Сукњу је имала – ни кратку ни дугу,
а прслук мален, премален,
а поврх свега кабаница,
бескрајних рукава, широка, жута,
од старог очевог капута.

Понекад мала плакала,
некад се опет смијала
и весела била
кад би је мати тјешила:

„Још само мало, рођена,
па ћемо видјети Петровац,
а то је варош голема,
ту има ватре и хљеба
и кућа – до самог неба“.

Радовала се дјевојчица
и ватри, и граду невиђеном,
а сада лежи, сићушна као птица,
на цести Петровачкој,
на цести окрвављеној.

Очи гледају широм,
ал сјаја у њима нема,
са мртвих усана мале
оптужба тече нијема:

О, страшна птицо, ти си ме убила,
а шта сам крива била!
Седам сам година имала,
ни мрава нисам згазила.
Тако сам мало живјела,
и тако мало видјела,
а свему сам се дивила.
Била сам безбрижни лептир,
а ти ме покоси, птицо,
ти ми угаси зјене,
поломи ручице моје,
од глади отежале,
од зиме укочене.

Оптужбу вапије дијете,
стиснутих модрих пести,
у окрвављеном снијегу,
на Петровачкој цести.

Туђински људи крвави,
кућу су нашу спалили,
дјетињство су ми украли,
и много наших убили.

Туђинске птице, челичне немиле,
над планином су нашом летјеле.

Смрачи се, рођена горо,
и на све наше путе,
пошаљи синове своје,
пошаљи вукове љуте,
освети моје ноге израњене,
и јутра гладна расплакана,
и руке модре и смрзнуте.

Загрми, тата, из великог топа,
помлати туђе гадове,
забубњај, брацо, митраљезом,
мртва те сестра зове.

Освету вапије дијете,
стиснутих смрзнутих пести,
у крви и снијегу,
на Петровачкој цести…

Фото: Петровачка цеста, сећање; Википедија

Фото: Шипак, дивља ружа; Википедија

Израсла је на ливади сама.
Разгранала се у жбун,
расцветан,
густ.
.
Од ветра је не штити ништа.
Киша кваси латице,
мирисне,
нежне.
.
Сунце је чини ведром и сјајном.
Снег навеје у грм чаробни,
бео,
чист.
.
Кад олуја дође
нема заклона да се склони.
Стоји и немо чека,
дивља ружа
сама.
.
Израшће други жбун
да укрсте прах цветни,
да замиришу,
залелујају
заједно.
.
Стоји на ливади сама.
.
Поглед на равницу, грм дивље руже, 19.мај 2010