Увек умеш да изненадиш
Одмах си заронио!
И оставио ме да ловим
Месечев лик у мехурима…

Тако ми и треба
Када не разумеш моје шале…

Приредио си ми дивно топло вече
Послао си ми фотос милог дечака
Са посебном поруком
Ах да! И сањала сам те…

Фото: Језеро; Википедија

Тамо амо, с двојке на четворку,
варакаш се, а детињство мине,
превари те Уна чобаница,
однесе ти четири године.
Опраштај се с пустопашном браћом,
поздрављај се заувек с Бихаћом.

Замукоше собе интерната
и у њима смицалице ђачке,
оста пуста цеста за Притоку
где смо крали орахе сељачке.
Оста Мурат, посластичар стари
и његови колачи „брдари“.

А другови! Коме прво прићи,
док около споменари круже?
Тихим гласом једва прогргућеш:
– Дај ми шапу. Довиђења, друже!
Окренеш се, док сузе умину,
старији се чиниш за годину.

А са ким се поздравити нећу?
Зашто ми се очи росом пуне?
Оста Зора, моја љубав тајна,
у кућици с друге стране Уне.
И тамо сам луњао, опрезан,
збуњен, трапав, као да сам везан.

Често сам јој писао задатке,
шапутао таблицу множења,
а кад би ме мило погледала,
осјећах се као младожења.
Сањао сам о њеноме лику
покрај Уне, скривен у врбику.

Одох кроз ноћ пуну крекетања
(жабе су ме пратиле у хору!)
и на зиду, близу куће њене,
записо сам „Бранко воли Зору …“
И данас ме увијек боли душа,
кад се гдјегод јави Крекетуша.

Фото: Жаба крекетуша; Википедија

Врло вешто Саси рударили
а у најму за рашке владаре.
Немањића силу су моћали.
Богатили своје господаре.
.
Добар слуга зли господар буде
коло среће када се обрне.
Сујете се онда њему буде.
Прошлост своју тежи да укине.
.
Да обрише своју родну нискост
сој господски мора да уклони.
Болна њему рашка племенитост
јер га сећа да је нискородни.
.
Племенитих све мање и мање
ал’ су они к’о со шару земном.
Што им веће земаљско страдање
већим сјајем свет племене собом.
.
Опет Саси хоће да копају.
Под земљу би Рашане да шаљу.
Еко планом намере свештају
и навлаче аријевску хаљу.

Фото: Немањићи; Википедија

живот ми се мери
растанцима
сваки је тежи
од оног прошлог
и руке закључане
катанцима
у крило клонуше,
од бола надошлог
глава наслоњена
на пукотину зида
будна сања
а три ране
на срцу живе
ослушкују
шапат камена
будна сањам
очи невине
а твоја тишина
мислиш да је
прикладно признање
можда сам раније погрешила
више ил мање
и можда твоје ћутање
не ужасава,
као мене
о, дај ми те руке
снажне и беле
руке лепе
можда би
то за мене била нада
довољно дуго сам чекала
и ти си усамљено дете.

Фото: Стена; Википедија

Да ли икад рекох, тешки су ми капци,
Или те упитах где одлећу ласте,
Док на киши дрхте већ промрзли врапци,
А у мени јесен полагано расте?
.
Да ли кад посустах пред твојим страстима,
Или сам занесен, снажан као река,
Бујао са тобом у слатким сатима
Тражећи у теби чежњу из далека.
.
О како ме опи лепота пролећа;
Мирис мајских ружа у твојим недрима;
И пијан се кунем да знам шта је срећа,
Док те обузимам јесењим чарима.
.
И зашто да онда плашимо се зиме,
Кад јесење сунце умилно те греје;
А дах твог пролећа шапуће ми име
И не да да душу хладан снег завеје.
.
Зато забранићу болу да се сећа,
А ти црне слутње баци међу стење,
Јер са тобом расту у мени пролећа,
А тебе радује плодовље јесење.

Фото: Мајске руже; Википедија

Девојчица, драга и мила, на јутарњој роси
пева „Тамо далеко“ и осмех проси.
Пољубих је у косе, драгост јој пружих
узврати весело, ја срце стужих.
.
Сакрих кнедлу у грлу
стиском руке за девојчицу, врлу.
Саградисмо свет, велик као кућа
окачих сат да за њу куца.
.
У Врњачкој Бањи кад буде време и пут ме нанесе
стајаће преда мном али не на улици дете
већ девојка косе, дуге, вила на сцени
певаће опет „Тамо далеко…“ мени.

Фото: Фототека Србског Журнала

Ја, Ђакон Авакум, хоћу да сви знате:
На турчење нећу никад пристати.
Знам да сам некад Љепоје био,
Син Гаврила и Божане, из Кежпоља,
А сада Авакум у мени и са мном,
Сутра пред вама и с вама биће – Крстоје!
И запамтите: боље је и с коца лајати
Но с Турцима Алаху клањати.
.
И још си рекао
Оној
која те божанским млеком задојила:
Смрт је вијечност моја…
.
Вечношћу си озарен у души Србиновој.
.
И још си рекао
обесном
везиру
да памти:
Не бих ти се јунак потурчио:
потурчио Христа нагрдио,
да ми дадеш три товара блага,
да ми дадеш над Босном везирство.
Не бих ти се јунак потурчио
да бих знао да ћу погинути,
да ћеш моју главу погубити!
Срб је Христов,
Радује се смрти…
.
Сви смо Срби Христови, мој Авакуме.
.
И још си рекао
Мени, Радовану М. Маринковићу:
Убиће ме да вијечно живим,
јер нас тако учи вјера православна…
.
И живиш, мој свети Авакуме.

.
Браним те,
Свети,
данас,
на Крстовдан,
у Трнави,
на Илијаку,
где си освештао устанички барјак.
И моја те молитва светитељском светлошћу слави,
јер чујем у трнавском храму
и у бујању ветра са зелене горе Јелице
твоје речи чудеснице
да
нема
боље вере од хришћанске.

Фото: Свети Ђакон Авакум; Википедија

…
У чистом Огледалу Свести
нема никаквих одраза.
Мир је једина Истина.
Тишина је коначна Истина.
Мисао раздваја.
Реч раздваја.
Покрет раздваја.
Тишина лечи и спаја.
Иза граница мисли
иза граница речи
иза граница дела –
пружа се Тишина
Без краја
…

Фото: Огледало свести; Википедија

Ноћу кад склопим очи, уморан
Често чујем из густе таме
Како ме пале, зову ме са неба
Гласови погинулих, српских јунака

И синоћ овде у касне сате
Из таме речи ћутим
“ Можда можеш, песниче, брате
А за мене пола напише песму „

Отворио сам очи, погледао горе
Где месец сија у тами
Ево видех младог витеза
А он настави, ако ће да се окупи

“ И ја имам њиве, шетао сам по смрти
Ђе младост косе, душмански кадрови
И са твојим пером, две речи
У песми, да кажем за мене

Иване моје име, било је крштење
И једног дана, где гори битка
Брзо сам пао на браник Србије
Али да се данас мало ко сећа „

За њега ће ми други дати глас
“ А за мене песник, реч, две кажу
И ја сам на борбеном пољу
Српска слобода, жртве где траже

У земљи Босни, служи својој врсти
Пао сам у хладној зими
Ни пет лета, нисам ту
Споменко Гостић, тако се зовем

Био сам сиров, без иједног свог
И пиштољ је био виши од мене
Али ја сам ипак, с вером у Бога
У свакој бици, међу првима „

Онда трећи глас, пун туге
Дође ми из густе таме
“ Епски песниче, даћу ти БОГА
Дај ми реч, реци за мене

Са својима, у песми
Искусите ме вечно злато
Јер мало ко памти, сад брате
Ми да смо били јунаци рата „

„Како се зовеш“, Питам га,
“ У каквом страшном си пао рат
Да ли сте стали против
Шиптару са кавезом или хрватским

Где су ти груди, разнели метак
На који начин, пао си битка
Да ли је чувени човек на бранику, чувен по Србији
На хладној реци, или љутом погледу

“ Био сам тамо, где гину храбри
Деца су била верна Србији, била су верна
Корпе су, са крвљу на стању
А моје име, тигар је био „

Постоји лоша душа, престаје да боли
И горке сузе из ока кану
Као да ме неко, грумен соли
Ставите на свеже, рањене ране

Туга срце моје, на леду
Док се клањам, његовој сенци
Све док из мрака, опет сам чуо
“ Песниче, брате, значи и ми

И животе смо дали
Где је боја, поља и клан
Сви су били наше име
Српски војници, браћа близанци

А наш брат је трећи, сад спава са нама
Плаво небо, где дугине боје
Ми кад смо душу предали Богу
Био је иза нас, умро од туге

Ни отац није дуго издржао
Смрт је била наша, повукла га иза себе
Остала је само стара мајка
Да вечно плачемо над нашим гробом „

Реч моје душе, овај залогај
Јак, као гладан вук
У мојој машти, видео сам старца
Изнад Његових мртвих, деца где кувају

И у то време, као морски ветар
Нека моја туга тече у мом телу
Иза тебе сине, какве српске земље
Својом крвљу, узми врућину

Целу ноћ сам сам,понестаје бола
У мом срцу песник јецо
Жао ми је свих вас, нисам могао
Деца се помињу у својим песмама

Жалећ шта лајк, оштрица мача
Нисам оштар, песничка маса
Штета што немам, хиљаду перја
Којим бих описао сваког, од вас

Фото: Јунаци слунског фронта; Википедија

Керозински ротор
Обликује
Семе клија
Сва нада сам ја
Пустиња је громогласна
Сунце је мој спас
Постао сам широк
Израстао сам у такту
И као бршљен
Запечаћен, отрован
Грубо је лепо