живот ми се мери
растанцима
сваки је тежи
од оног прошлог
и руке закључане
катанцима
у крило клонуше,
од бола надошлог
глава наслоњена
на пукотину зида
будна сања
а три ране
на срцу живе
ослушкују
шапат камена
будна сањам
очи невине
а твоја тишина
мислиш да је
прикладно признање
можда сам раније погрешила
више ил мање
и можда твоје ћутање
не ужасава,
као мене
о, дај ми те руке
снажне и беле
руке лепе
можда би
то за мене била нада
довољно дуго сам чекала
и ти си усамљено дете.

Фото: Стена; Википедија