Ој Калино, дудињо
И опора трњино,
Са дрвета крушко
Виноградска кајсијо
Малине сам донела
Дуњо мирисна
Трешњом окићена
Јабуко румена
Сочна вишњо за сва времена.
.
Жедна сам ти,жедна, воде студене
и сокова воћних горком травком зачињене.
Носим венчиће
и певам ти песмице
да ми лице не срдиш,
да ми воду не мутиш.
Чар ме длаком косе, црвенице.
Миј ми лице бистром водом, Калиновице
Дар ми знање Мокошина, девојчице.

Фото: Kalina (Ligustrum vulgare) –; Википедија

Гледао сам те обучену и голу,
И веруј ми да не знам коју сам више волео.
Пре мене никад ниси упознала страст,
То ми још више прија,
Тако си чиста,
Нежна и ватрена,
Ватру само мени дајеш,
Плашећи се да и тебе саму не уништи.
А волео сам те знаш,
И знам да ме још волиш.
Гледао сам те обучену и голу,
И веруј ми да не знам коју сам више волео.
Врелина јула,
Сећаш се, касни сати,
Чувени хотел на почетку града,
А сада,
Сада чини ми се да сам заљубљен поново,
Поново љубав,
Поново ти.

Фото: Кинеска статуа; Википедија

Дечаче, признајем ти, ни за мене нема
у свету ствари ни мртве ни неме,
камење хода и певају траве;
Све ствари су у свету живе, и големе,
све говоре и имају људске очи праве.
.
И мени свет се чини пун створења,
пун створења о којима говоре приче.
И ја у правду имам поверења
и волим оног који је прориче.
.
И ја верујем, победити мора
добри што крете са злим да се туче.
Победиће добри, нема разговора,
не мора имати ни прут чудотворни,
ни чизме крилате, нити златне кључе.
.
Кад добри само стигне у царство мрака,
све ће почети тамо да се сија,
излетеће птице свуд из крлетака.
Царства мрака нестаће свакако,
одувек сам веровала и ја.
.
Не преврћи унапред листове, читај мирно:
добри ће стићи на време, како не би,
и ослободиће три сужња нејака.
Кад сви помисле: победи цар мрака,
смождиће га добри, а за љубав теби.
.
За љубав теби неће бити скоро
нигде у свету човека опака,
ни злога дела гдегод започета.
За љубав теби биће срећна свака
земља, одавде – па до на крај света.

Фото: Фототека Србског Журнала

Вечерас ми млађан мјесец
пресјекао пут
чинило се да га помиловат могу
застала је и ноћ тамна
да га пусти да ми шапне
због чега је љут
китили га звјездицама
штитили га совицама
ал он тражи један сан
у ком свилен јастук везе
дјевојче са златном косом
вретеном и цвјетном росом
тражио га по шумама
пећинама и шкриљама
на дну мора
на врх неба
и у гнијезду љутог змаја
уморан је одебљао
току злата изњедрио
рекли су му наћи ће га
тамо гдје ће нестат сам
ал за љубав отићи ће
и код Сунца да га тражи
само једном још да види
златне косе
рујне усне
плаво море у очима
да се само још једаред
огледне и истопи
у вилинским чарима.

Фото: Млад месец; Википадија

Предвечерје. У крошњи липе
самује златни дах јесени.
Насукан, као брод на хриди
дан се опире мрачној смени.
.
Сунце, опало с врха тополе
крије се иза стога сламе.
Понос шљивика пуни тегле
уз вредне руке моје маме.
.
Румен је запад, румене бразде
док вредно млазњак небо оре
сутон увлачи прсте у собу,
краде је кроз прозоре.
.
Јагањци блеје, шаров лаје,
шкрипућу врата појате старе,
жабе почињу надметање,
сова поздравља први глас баре.

Фото: Јесење предвечерје; Википедија

Кад будем дошла
а доћи ћу
просућу све своје очи
по бескрају пољане своје.
Пронећу све ведре гласе
по оси земаљској светој
Подигнућу кровове
нек птица слободно поје
а јата ће да долете
у мир
у врт
у све шуме моје.
Кад будем дошла
а доћи ћу
тисуће мојих руку
ка небу мом ће да лети,
ту ће да се споје
са сунцем
на коме стоји крст
а заставе ће да вијоре
ко моја крила,
мој пут,
мој проказ и помирење,
моје судбине прст.
Кад будем дошла
а доћи ћу
поново ћу да певам
баш онако, ко некад,
сред горе,
као кад узлетех лако
у цркви при крштењу
кад ме је дух свети тако
и рекао:
-Ти си дете рођено само за груде ове
само овде си цела,
само си своје земље умилна, смерна дева.

Фото: Звечан; Википедија

Наизглед спавам сањам
жмурим одмарам
нити светла плетем
одмарам се као дете
.
Варка је то права
Мислиш спавам сањам
Ех, а ја се у Знању
Затворених очију бањам
.
Нит сам будна
Нити сањам
У знању се купам бањам
.
Сви одговори на питања
Ту су за час, на један, на два
Тад сам мирна тиха
Тад сам цела сва
.
И ту питања нестају сва
До у висине душе своје
Летим тада ја

Фото: Зои Нирвана; Википедија

Фото: Маслина; Википедија

С задовољством је гледао грађевину која је надвисила све у окружењу па и шире. Доминирала је простором, велелепна, као да је грађена за краља. Зидови су се белели и бљештали. Саградио је себи кућу какву немају владари. Сети се како је као младић, више у немању него у имању почео. Намучио се. Али, кад је схватио како систем функционише, он крену да зарађује не обазирући се на земаљске и божије законе. Вешто је користио све пролазе и могућности. Ето, докле је стигао! Изградио је империју. Многи су се дивили његовом богатству. Баци поглед на парк, који је окруживао грађевину. Зеленио се и уједно изгледао гламурозно. Засадио је ретке врсте биља и дрвећа. Његов парк је пристајао уз замак. Да, направио је замак. То је његов дом! Тело му обли осећај среће, налик егу који расте пут неба. Онда му прође кроз главу мисао да и други богаташи имају прелепе паркове. Шта да уради да баш његов парк буде посебан? Сетио се! Наћи ће најстарије дрво на свету и засадиће га.
Брже боље даде задатак!
-„Нађите најстарије дрво на свету! Желим да расте у мом парку! Нека кошта, колико кошта!“
Није прошло много, нађоше му у оближњој земљи маслину, стару миленијум и још нешто преко.
Маслина је расла на врху брежуљка, квргавог, задебљалог стабла, огрубелог од зуба времена. Беше старија од оближње црквице и многих светиња и свега што ју је окруживало. Гране су биле изувијане, као да су придржавале једна другу и правиле су крошњу веома необичног облика. Мештани су долазиле да се у њеном хладу одморе, чак помоле Богу или да са њом попричају. Веровали су да се у шуму њене крошње може чути прича, порука намењена особи која се у том часу налази поред ње. Стара маслина је испратила и дочекала бројне владаре, нараштаје, ратове и благостања. Одолевала је и пркосила времену, као да ће ту остати вечно. Постала је позната, али не и заштићена од државе као реткост, чудо природе, светиња. Обилазили су је туристи, гледали са дивљењем, грлили њено стабло, миловали гране. А што је било најзанимљивије, она је још увек рађала. Колико је чељади нахранила! Да је бројала, већ би се забројала. Било је и оних који су веровали да ако поједеш само и један њен плод, продужаваш себи живот и младоликост.
На дан кад дођоше стручњаци са огромном механизацијом да ископају маслину, сељак оде да се поздрави са њом. Беше му жао дрвета, али новац који је добио решиће га великих новчаних недаћа у које је упао. Стари отац је плакао и молио га да то не ради. Говорио му је да је то грех, да је свако дрво дар од Бога, да је ова прастара маслина светиња, да је отхранила њихове претке, да заслужује да умре ту, где је и засађена, рођена.
Путовала је маслина, брижљиво ушушкана да јој се нешто не догоди, кроз многе регије, док није стигла до новог власника.
Прво што је маслина приметила беше ново небо и сунце, који су изгледали другачије. Мора, тог великог пространства, није било нигде. Поглед је био скучен. Ваздух је мирисао другачије.Онда, кад су је убацивали у нову, брижљиво припремљену земљу, осети да је и земља другачија. Корење се опирало, али било је узалуд. Напокон, кад је засадише, угледа богаташа, који је радосно ширио руке и узбуђено говорио:
-„Добродошла! Добродошла!“
Он јој приђе, загледа се у њу. Призор је био величанствен. Њено столетно стабло изгледало је као најлепша скулптура. Изувијано, квргаво, површином рупичасто, дебело и помало неправилно, држало је гране које су подсећале на сплет потока и река, чија је кора патинирала и преливала се у милион боја. Листићи су били најразличитијих величина. Од најмањих до веома крупних, необично великих за једну маслину. Богаташ, опчињен својим новим власништвом, приђе и загрли је. У том тренутку, ветар дуну, крошња се узмешкољи, он зачу речи, споре, храпаве и обојене тугом:
-„Зашто си ми ово урадио? Зар није грех, мене овако стару, ишчупати из корена, убацити под стаклену куполу? Ја сам тамо била срећна. Волела сам ону танку земљу, мало воде што ми је давала, сунце, ветар и море. Тамо сам векове провела. Гледала сам како се мештани рађају и умиру, веселе и тугују. Хранила сам их својим плодовима, грлила хладовином. У топлим ноћима слушала љубавне уздисаје и у крошњи хватала снове.
Где су оне звезде са којима сам друговала у дугим ноћима? Где су виногради, маслине, моје друштво старо? Са ким ћу јутром да јутрујем? Чују ли се довде звона са оне моје црквице? Не, ти си мени направио затвор, леп затвор у којем ћу туговати. Ја сам твој заробљеник, заточеник. Узео си ми слободу! Узео си ми све!“
Богаташ се трже, нека језа га прође, онда помисли да му се све учинило.
А дрво, ако је нешто и причало, мислиће о томе неки други пут!

Један Јамајчанин једри,
једанаест Јужноафриканаца јахтари,
Јеџуџи јуришају Јадраном,
Јеховини јашу Југословене,
Језуити јамче јединство јадницима јеванђељем.
Јеж јежицу једи,
јеленак јелена,
један јак Јеврејин јури Јорданце, Јеменце,
јапији јаде јагњад, јаребице, јагуаре, јегуље.
Јад, језа, јефтика
јеже јужњаке,
јецају јасмин, јагода, јагорчевина,
јабука јашта јадикује
јер је јабуковача.
Јадан ја , једем 11 јаја,
јаштарица језик јари.

Јануарска јелка је јогин,
јапанка је јапанска,
јамб је језик Jelena&Jelade
ја, jugonostalgičar& Јерменин,
Јер Јерусалим је јеврејски,
јарам јудејски.
Јалове јужнословенске јахачице
јуре јаке јуначине,
јогунасте јапајајковићке
језиво јутром јадикују,
једре, jebozove&jalove
Јел јела једи јавора јадајуци се?
Јада јади јадикује
Јаој! Ју, ју!
Јеботе!
Јербо је језик једноставан,
јасан,јединствен.
Јаз ја-јаство
Јасперсово је јасновиђење.
Јогунаст је јуноша,
јагма је јефтина,
јањицар је јединац,
Југославија је Јевропа,
јин је јанг,
јер је јао јој.

Фото: Јамајчанин; Википедија

Сунце сија, пламен у трави,
светлост се тихо игра кроз гране,
славуј пева само да се јави,
срце је моје власништво.

Бојим се таласа реке,
плаве висине зову птице,
успут неке жеље су далеко,
сузе теку моје лице.

Фијуче ветар са јаким бакаларом,
Залупи вратима душе о камен,
Корачам ти стазом небеском,
јер ти си моје обожавање.

Ако је грех сва ова љубав,
зашто ми је Господ доделио,
кроз цветна поља нижу слова,
стварам стих несрећни мој.

За сва моја јутра без тебе,
склапам руке док се молим Богу,
пун риме хладноће и нервозе…
У свим песмама… Волим те, волим те!