Зар може песник песму да недри
ако му душу црв не рије?
Реч салива као олово на живе ране,
прућем плете од жалосне врбе плот
око сопствене гране.
Хапси себе унутар коре, мрави га пију из сваке поре.
Да ли што га неко речима уби или неког губи?
Песмом га снева, у песми љуби.
Само му она душу кроти
и тај часак док страсно пева.
Песма га вида уједно и задева.

Фото: Јаблан; Википедија

Спали сумрак што се вазда сјаши
сваки смртник за њега да зна
па се спусти под бледилом меким
ко да шапат мртвима се да.
.
Хуји ноћи где се немир тера
да нам даде изливени глас
па нек плачем мајка сина буди
када заспи у последњи сан.
.
Узвиси ми тело ниско
што под земљом хуји глад
када гробар на звоно сиђе
песми мојој одузмите дах.
.
Нек се мени у славу засија
свећа мога родног априла
кад ми спокој под костима легне
тада мртве под јабланом сретнем.

Фото: Жар -птица – Феникс; Википедија

Знам да си сред страве и ужаса био
и видео крв из многобројних рана,
у студеној зори плам огњишта снио
док те је будила бука ратна – знана.
.
Горки тешки плач под ребрима носио,
јецај сиротица због пакла и таме,
за спас свог народа Богу се молио
док је шаржер један красио ти раме.
.
Пред тобом у трену нестаје све живо
и црвеном бојом прекрију се поља,
где је младост, радост о којој си сниво
док се прах барута лепи за кап зноја.
.
Преминула нада да ће бити боље,
триста мука ти је прешло преко главе,
а мисли ко студен стежу, све је горе,
спознао си чемер и невоље праве.
.
Осећам ти тугу из дубине душе,
оивичен камен стрмених врлeти,
дах који се губи, завесе што гуше,
а опет ти рука к обарачу лети…
.
Јер бранити мораш, залуд потапања
у дубокој води, свег прљавог муља,
ако л’ станеш на трен, биће чин страдања,
Tи, стражар свих српских утврђења – кула.
.
Жега, ни кап воде. Зиме без топлине,
ком реч говорити, коме се јадати,
кадa свако од вас носи своје бреме,
један другом неће ни грам бола дати.
.
Иза дом још чека, испред род што пати,
фијучу зрневља, грме ратне мине…
Напред, само напред… Не, не можеш стати,
јер невин не може, не сме да погине.
.
Спасоносног дана нема на видику,
крај се у безнађу не може чекати,
стежеш у капуту пожутелу слику…
Напред, само напред… Жар – птица у ватри!

Наш стари доме, како си оронô!…
Капије твоје нико не отвара,
По њима мирно црв дубе и шара –
Гризе, ко чежња једно срце болно…
.
Ево ми собе. О дувару јоште
Икона виси, прашљива и сама,
И у ме гледа и шапће из рама
О добу среће, детињства, милоште…
.
Овдје сам прве стихове написô –
Овдје је с душом полетила мисô
Високо, тамо гдје се исток жари…
.
Овдје ми некад бјеше рај… А сада?…
По мени кô да гробна земља пада,
И ја се рушим кô ти, доме стари…

Фото: Фототека Србског Журнала

Ризничи
ћутање,
тишину,
молитву…
Тајна
Бога
открива
се
у
тиховању.
Тада
креће
најречитија
беседа
и
отвара
пут
за
стицање
врлине…

Фото: Жена са мачем; Википедија

Трагови…
готово свуда.
Магла их сакрити не може
Урезани да вечно постоје,
а постоје јер стварају од искона
из љубави!
Љубав их је створила ,
а све што се из љубави ствара
остаје у срцима ,
живо и сјајно!

На месту где сам била,
отвара се књига ..
Златним сунцем пише
„Обелодани се тајно!“

Фото: Жива вода; Википедија

Ноћас сам био весело дете у Индији
Качио се за Месец са другом децом
Бројао и гуркао мале беле кумулусе
Који лакашно мирно пловљаху небом
И јуркао лептире велике као папагаји
.
Посматрах садуе у белим хаљинама
Што се лако у лепе птице претварају
Јогин у пећини косе сплетене у пунђу
Тамнопут жилав врло снажних мишића
Гледао ме дуго продорно мојим очима
.
Друга пећина – дугачка стара кундалини
Упиљи ме и палацну двокраким језиком
У трену ми избуди свих девет жив-вира
Хладном водом са извора угасих ватру
Из уста љутог ричућег локалног змаја
.
Од воде се пробудих потпуно мокар
Мокри су били и кревет и постељина
И сви бочни зидови и под и таваница
Пробудих се натопљен Водом Живота
Што животворно тече и јавом и сном

Фото: Незнање је смрт; Википедија

НЕЗНАЊЕ ЈЕ ТАМА И
СМРТ

Узрок свеколике наше патње
јесте незнање.
У незнању се рађамо, у незнању
живимо и, у незнању умиремо и
одлазимо са овога света.

Незнање је тама.
Све наше грешке јесу последица
нашега незнања.
И наша судбина је обликована
нашим незнањем.

Сад, када сам дошао у неке године,
јасно видим све своје грешке на
свом животном путу.
Толико сам грешака починио у
овом животном току, да ће ми
требати три живота да их све
исправим и поништим.

У младости нисам
сагледавао своје грешке.
Живео сам у незнању, па нисам
могао ни да будем свестан
својих грешака.
Грешиo сам, а мислио
сам да не грешим!

То је највећа илузија, омаја и
опсена незнања.
Замађија те и, ти имаш илузију да
си безгрешан, а уствари, грешиш на
сваком кораку.
Толико си дубоко у грешкама, да
више и ниси кадар да видиш своје
грешке.

Са ове тачке становишта, на овом
ступњу свог животном и духовног
развоја, јасно видим све своје
грешке, а убеђен сам, да их има
још и више, негде дубоко
прикривених само што у овом
трену нисам способан да их све
видим и разјасним.

И болест и старост и смрт јесу
последице незнања.
Смрт је незнање.
Умиремо зато што
живимо у незнању.
Најстрашније је то, што живимо у
незнању, а умишљамо да све знамо!
Незнање је црна магија.
Од незнања нема црње магије!
Када би требало поново да се
родим у овом свету а у овом
животном току, трудио бих се да не
поновим ни једну једину грешку.

Грешке које сам починио заувек ће
остати негде записане.
Не тражим – попут мојих
пријатеља хришћана – ни од
Створитеља, ни од Васељене, ни од
Извора Живота да ми опросте
грехе-грешке које сам било када и
било где починио.
Моје грешке морају да сагоре
мноме и у мени, те да се заувек
пониште у Стварању, у Васељени.
Не мора нико и ништа
да ми опрости.
Грешке су моје и само моје.

А то што сам рођен и растао у
незнању – и то је, опет,
моја грешка!
Незнање је грешка свих грешака.
Незнање је мајка свих прошлих и
будућих грешака.
Све док ја сам не будем опростио
себи, нико ми
ништа опростити неће.
А опростићу себи онога тренутка
када будем поништио све своје
грешке из свих животних токова.

Фото: О праоцима и Г. Исусу Христу; Википедија

И све моје узбране самоће
кришом завире у окна бескраја,
тамо гдје тугу крије срце што искраја
и гријех и опрост на вратима раја.

А шкуре душе шкрипе мукло,
само се вјетар цвилећи кроз резу провуче.
Припекло сјећање, рђаво к’о тупо сјечиво,
искрзано зубљом пролазности, кутри неизрециво.

Када изгоре вијекови,
да ли и сјећање изгори са њима,
или је вјечност шенично поље
на коме сјеме живота уз благослов тиња?

Свјетлости моја,
зракама стрељаш кроз свепростор бескраја,
воштанице моја,
гдје ли се крије свечовјек у нама,
није ли вријеме да заискри твоје лучезарно лице,
искро из вјечности рођена, наша узданице.

Фото: Божић; Википедија

Освану зимски дан, мразан, ветровит.
Породица срце отвара уз благослов вишњи.
Насмеши се олтар небески
јер се Христое роди, а он се радосно
осврте по свом свету, запечати
жалосне вапаје клете,
захвачност обузе духовне сфере,
анђели се смерно поклонише Христу,
рекоше да Земља хвали господа свога.
Срећа се узрујано рађа са Христом
у прааскозорје, а бадњаци цврче, букте,
пламте а жар свој сливају
у пуна срца људска.
Обузе душу небески пој
када се роди мајчин благословени син
који од оца намењен би
да род спаси, подари, донесе нову веру
и тако испуни завет дат Мојсију
и напаћеном народу под влашћу
фараонском.
.
Тако се роди син Исус,
дарова свету себе да мисао
свевишњу усади у залуталост душе,
да преузме учење ново
и талисман буде за нови свет
између Содоме и Гоморе разапет.