Толико умножене лепоте
у огледалима стварности
стварне дубине
у блиставилу љубави
Господе, толико чистоте
у непрегледним океанима
у којима скриваш
своја трансцендентална блага
ја урањам и глатко тонем
до дна, где налазим
потпуно нови свет
Твоје бескрајне љубави
где ме прозирност
потпуно разлаже и отвара
претачући ме у изворно биће
слатке опојности
ушећерени кристал вечности
грумен Твога сјаја
дубоко у океанима
Твоје мудре чежње
и трпке љубави
стрпљиве
и неизбежне
толико музике опточене блиставилом
одсјајима свеколике чаролије душа
то можеш само Ти
то можеш
само
Ти

Фото: Очи дечије; Википедија

Подари ми Госдподе
очи дечије
да гледам људе као анђеле,
та чиста лица без горчине,
те светле очи без јада,
та ведра уста, без муња,
стравичних, горких
из тамног Ада.
.
Подари ми Господе уши дечије
да чујем смех као фанфаре
те звонке речи без лагања,
те умил песме без плакања,
тај тихи шапат пун надања,
кротак и јак, моћан и благ
што к Богу плове
као пре страдања.
.
Подари ми Господе усне дечије
да глас пусте само из умила,
да кушају нафору твога страдања,
чиста и мила без богојадања
и да љубе све што је икада сузу кануло
јер дете боли,
боли…
као што Тебе боли
сваки трен људскога падања.

Фото: Класје пшенице; Википедија

Још увек живе у мени слике
мог оца драгог, на крају њиве.
Класју, ето, милује стабљике,
на драго биће сећања живе.
.
Гледам га како му поглед пуца
преко тог класја у смирај дана.
Лице му блиста као зрак сунца,
коса на ветру ињем прошарана.
.
Да ли је добро налило зрно?
– узима нежно и класје кида.
-Ваљда му није род посрн’о ?
– на длану са њега плеву скида.
.
-А када први падне откос
то мило зрње држи на длану.
Груди му тада обузме понос;
два Сунца сијају у том дану.
.
Чудни су били његови пути.
Мамина сенка њега прати.
Увену, као листак жути;
мила му беше моја мати.
.
-И сада заједно жању небом,
са кишним класјем они живе.
Закле ме, овим житних хлебом:
„Ево ти, кћери, па ори њиве !“

(делови поеме)

…
– Облак ће ускоро са нашим доћи,
град му заштиту златом плаћа.
Послах Игора још прве ноћи,
већ му је вријеме да се враћа…

.
Те им ријечи дадоше наду,
да ће се судбина смиловати
и учини им се на западу
да већ се назиру српски ати.

.
Дал’ су то били коњи њини,
ил’ им се само чинило оку…?
Тад Миле спозна у даљини
фигуру познату, високу.

.
– Јест! То је Игор. Не лажу очи!
А ено и Ратибора…!
Знао сам да ће и он доћи…
И увијек први бити мора…!

.
Ех, тај не може без такмичења,
он никоме не да преда се.
Па ни старост га не мијења…
Види се одмах: Љутића расе!

.
Ал’ не дају се ни остали.
Који ће барјак стићи прије…?
Сви са Монголима ратовали…
старе, искусне, мегданџије.

.
На барјацима грбови славни,
од свуда гдје је српскога рода.
Прославише их преци давни.
Ко да помисли част да прода…?

.
Са Лене, Сене, Двине, Дрине,
Дунава, Рзава, Драве, Саве,
Дона, Оба, Лаба, Цетине,
Рајне, Мајне, Волге, Мораве,

.
Модре, Висле, Бојне, Бојане,
Босне, Неретве, Тисе, Немана,
Северне, Неретве, Марице, Сане…
– јавили су се са свих страна.

.
Свако је племе момке дало
да част му бране у армији
тражећи да, кад би се ратовало,
баш они буду најхрабрији.

.
Бодрићи, Љутићи, Ордовићи,
Силуре, Мацуре, Балте, Дробњаци,,
Лемовићи, Кривићи, Браничевићи,
Лужићи, Севери… – сви јунаци.

.
Зову их Срби, Серби, Сорби,
Суеби, Венди, Винди, Венети…
Непобједиви су у борби,
на коњу сваки к’о да лети.

.
Џиновска раста, познати свима…
Стрепаше на земљи свака раса,
било на земљи ил’ морима,
да с војском на њих не набаса.

.
По племенима бијаху звани
а и по предјелу у ком живе,
по пољу, брду, ил’ ријеци знани,
добијајући тако називе.

.
Пољани, Пољаци, Полаци јесу
Срби из равнице, поља,
Брђани, Хрвати, Хрбати… гдје су?
– Увијек изаберу брда најбоља.

.
Крајишници су, ил’ Украјинци,
када су на градници – крају…
Загорци, Леси, Шумадинци…
када при шуми пребивају.

.
Деревјани, Лужичани и Ужичани
зову се по дрвету и шуми – лугу,
Босанци, Рашани, Полабљани,
Зећани… по ријечноме округу.

.
Поморци, Приморци кад су уз море,
Пречани кад су преко ријеке,
Ратари гдје се земља оре,
Љутићи кад су нарави пријеке.
…
Ражести се Латин јако,
не могавши да слуша више:
– Ако и јесте било тако,
баш ваши нам и послужише.

.
Они јесу владали Римом,
многи га и освајаше,
ал’, омамљени нашом климом,
прихватише баш све наше.

.
Рим је прогут’о многе,
к’о живо блато баш!
Кад ти се заглибе ноге,
‘залуд се отимаш….

.
Њима се јадним чинило само
да су освајали у свом интересу.
А ми што искористити знамо…!!!
Највећу корист нама донесу!

.
Већ смо вам узели југ цијели,
и то помоћу ваших.
Не знам да ли сте превидјели
да се ја мача још не маших.

А ви се крвите с Монголима,
који нам нису од вас мржи…
Вас ће сваки дан мање да има
а нас, нек се исти број држи,

.
па ћемо без и једног јунака
узет’ вам континент сав.
Немамо ни висока ни јака,
ево, ја нисам ни лијеп, ни плав….

.
а ето, видиш, ви сте се тукли
да бисте спас’ли оваква мене
и једва живу главу извукли,
док ми би, попут лаке жене,

.
на крају понизно пред њих стали
и дали им све што би хтјели.
Тако би главе сачували,
понизили би се, ал’ би преживјели.

.
Чит’о сам књиге о времену
када сте највећа сила били,
али сада се ћурак окрену.
Међусобно смо вас завадили.

.
Гдје год се ко-год завади,
ми једном помогнемо.
Он од тад за нас ради,
кад год у рат кренемо.

.
Кад је једном са нама,
нема му повратка више.
Не може назад од срама,
браћа га замрзише.

.
Кренусмо тако од Рима,
када му куписмо вође,
који удари по Галима
и чак вам до Лаба дође.

.
А ко нам бјеху војници!?
Све сама браћа твоја!
Чак и као заповједници,
током најљућег боја.

.
Ви сте на обје стране.
Ми само посматрачи.
Некад и опклада па’не:
– који је од вас јачи.

.
И ви ћете се тући годинама тако,
док вас језицима све не раздијелимо,
а тек онда ћемо, стрпљиво, полако,
играт’ се с вама како пожелимо.

.
Ви ћете кроз храбре битке нестајати
и послије сваке, бит’ ће вас све мање,
братоубилачки бој неће престати
ни кад вам запријети пуно нестајање.

.
А ако неко од ваших и схвати
шта се у ствари с вама дешава,
ми ћемо му одмах царску круну дати,
која памти много таквих сличних глава.

.
Рећ’емо му: – ти си сада владар Рима
и цијеле славне Римске империје,
клањамо ти се сви, колико нас има…
– и он ће заборавит’ ко је био прије!

.
Властољубље, то је стара болест ваша,
јер у златољубље оно се претвара,
а са њим се ратник к’о жена понаша,
гледајућ само да ризницу ствара.

.
Када је заслијепљен, онда нам је лако
да њим управљамо како пожелимо:
покажемо на вас и кажемо како
сви под истом круном треба да живимо

.
и како је он стварно заслужио
да влада читавим свијетом,
а језик наш, који је научио,
да се сматра ствари светом..

.
А како власти никада није доста
и како глад нема очију,
мало по мало и ништа не оста…
А наши се само смију

.
и полако за њим, трљајућ’ руке,
к’о дио “његове“ нове власти…
Богатимо се без по’ муке!
Зар има на свијету веће сласти…?
…

Фото: Пра суце, формирање планета; Википедија

КОЛОПУТ: ПРАСУНЦЕ

Пра Владану, ВедСрбу од ПраТијаније

Све полази из ПраСунца,
из Језгра звезданог јата.
Тамо је све почело,
тамо је ПраИскон.
Тамо где је све почело –
то је Пупак ПраВасељене.
Језгро ПраЖивота.
Све је настало, постало и рођено
из Језгра ПраЖивота,
из Језгра ПраСуштаства.
Наш живот се одвија по Закону
ПраЖивота, по Закону ПраСунца.
Наш живот –
то је Кружно Путовање кроз
Вечност, кроз ПросторВреме.
Живети значи: кружно путовати!
Ми смо вечити путујући путници
на КолоПуту.
КолоПут јесте Сварогов Пут – кроз
ПросторВреме, кроз Вечност.
Све што је негда и негде било, то
ће негда и негде снова бити; а све
што је већ било и што ће изнова и
снова бити – то јесте и бива у
Садањем Трену Вечности.
Ми смо пошли из Будућности и,
кроз Прошлост и преко
Прошлости, путујемо ка Новој
Будућности која је с ону страну
Присуства, Бивствовања и
Постојања.
Ми смо потомци ПраИскона,
потомци ПраСунца, потомци
Језгра ПраЖивота.
Све што је створено – створено је
да буде живо, душевно, духовно и
вечно.
А све што је живо, душевно,
духовно и вечно јесте од
ПраСветлости, од ПраСунца.
Оно што ПраСветлошћу зовемо –
то је Првобитна Светлост која
нити постаје нити нестаје, нити
јача нити слаби, већ одувек и
заувек јесте таква каква јесте.
То је ПраСунце с ону страну Сунца;
то је ПраСветлост с ону
страну Светлости.
Наш је животни дах усаглашен и
усаображен са Животним Дахом
ПраВасељене, са животним дахом
Мајке Земље, са животним дахом
сазвежђа, сунаца и звезданих јата.
Све има једну те исту учесталост,
устрепталост, титравост и
треперавост у свим појавним и
непојавним световима.
Сва силна дисања у ПраВасељени
јесу само једно усаглашено и
усаображено дисање Свега
Бивајућег у ПраЖивоту.
Ми смо, уистини, вечити путујући
путници на КолоПуту, на
СварогПуту – кроз ПросторВреме,
кроз Вечност.
У свим минулим временима
– били смо; у свим будућим
временима – бићемо!

Фото:Тијање, Храст Исцелитељ; ВП

Ж и в и м данашње јутро у Тијанији блаженој
Јутро препуно увида као јучашње и сутрашње
И лепо као осмех и девојка и плаветни видици
Прелеће гавран и криком зове јато на руштук
.
Магла се придиже али бојазно обилази мој дом
Она је жива живцијата и води је дух замагљивач
Тачно зна кога или шта треба у невид да баци
Не улази никада у дом бића која знају свој пут
.
Ложим ватру кувам и пијем тротравка чај лекић
За јако Тело стваралац Дух и контакт са Душом
И гледам трооко на исток у лопту Жарка Сјајка
Учим од њега несебичност и безусловно давање
.
Мајка Природа – свеобухватни и делатни учитељ
Птичјим цвркутом збори како се узносе молитве
Камен белутком у спокојству влада ватром у себи
Планином наслоњеној на небо отвара видике дуге
.
Родна румена јабука – за загриз изазива вечни
Поветарцем учи како се милује девушка стасала

Фото: Фб страница – Fractal Multiverse

Погледај себе директно у очи,
дубоко доле у сопственом мраку,
битан је корак ка спозаји себе,
тад си на прагу да пронађеш прану;
.
Сваки дан нуде нам духовну храну,
најбоље мисли, ал шта нам то дају?
У паклу су корени главе ка рају,
питање је колко ће сутра да трају.
.
Слабо се сећају оног од јуче,
својеглаво јуре и неће да стану,
свима изнутра горе нам куће,
гени позивају староме крају;
.
Невреме напољу промаја вуче,
одакле су потекли најбоље знају,
ратови туче још увек у нама споља
рефлексију сукоба дају;
.
Ре-фле-кси-ја-уау-уау-уау-уау,
Вољени Брате веруј да то смо ти и ја,
у одразу се све јасно види ко добар дан,
све се рефлектује и свет се понавља:
.
Ре-фле-кси-ја-уау-уау-уау-уау,
Вољена Сестро веруј ми да то смо ти и ја,
у одразу се све јасно види ко добар дан,
све се рефлектује и свет се понавља:
.
Ре-фле-кси-ја-уау-уау-уау-уау,
Ре-фле-кси-ја-уау-уау-уау-уау,
Ре-фле-кси-ја-уау-уау-уау-уау,
СВЕ СЕ РЕФЛЕКТУЈЕ И СВЕТ СЕ ПОНАВЉААА!

Фото: Дуња; Википедија

На дуњицу моју долетела је птица
да ми шапне неке старе слике
како шуме реке, како лају птице
разувери моје као челик неверице .
.
Слете ми на раме и тихо ми рече:
„Што пропусти синоћ тако дивно вече?
Дотакла би зору кад бремена се буди
и зелено класје месечину кад љуби.“
.
Тужно спустих главу, лице невесело.
– Иди птицо моја ти у друго село,
однеси ми драгом трунку моје боли,
путем којим хода да га не заболи.
.
Напушта ме јесен у крошњама дуње
железна ми љубав привукла све трње,
сад громови туку, нигде нема штита,
иди птицо, песмо, кажи, да бол за љубав пита.

Фото: Пишем писмо; Википедија

Одлетеће госпе међу руке
међу свете жене босе
бојим се закасниће година што мине
и запалити фењере моје.
Да л’ и тебе санак хвата
па те стеже страна света
моја рука, рука ова
нипошто те дохватити неће.
Бојим се тонем изнад свода
док ти песму пишем за живота
умро сам и хтедох се уздићи
рука твоја, фењер боја
а нигде живота.
Одолећу земљи црној
телу твоме и по којој сузи
ал кад кише поново сину
бојим се, покопаће Дрину.

Фото; Фб страница – 𝐍𝐐𝐄李

Ти си од вечерас моја љубав нова,
у мом зимском врту цвијет си риједак,
руке смо ћутке у тишини сплели,
збуњени јер смо се тек сада
оком срца препознали и напокон срели.
Срце ти меко негдје далеко живи чак изнад неба,
и наша љубав све је што му на свијету треба.
Загрлили смо се оком и душама цијелим,
срцем у сну, из сна опет у сан.
И шта би било да се нисмо срели,
шта ли то од љубави љубав још већу дијели?
.
Та љубав наша нове очи има,
нове руке и срце ново, златнога сјаја.
Та љубав наша, нова и сочна,
она је вишња – опора а слатка,
са рукама грубим, а додира блага.
Љубављу нашом, њежном и новом,
опарану душу наново сам извезла,
у грудима птица од радости игра
и од пусте страсти златни свој кавез дрма.
И шта би било да се нисмо срели,
шта ли то од љубави љубав још већу дијели?
.
Нек живот ко ријека лагано пролази,
али ова љубав ће сваку тугу да згази.
Јер ти си судбина моја нова,
из сна цвијет риједак, захвалан Богу
што смо се оком срца срели и завољели.
Загрлили смо се мјесчином, смијехом,
додиром плахим, оком и душом,
срцем у сну, из сна опет у сан.
И шта би било да се нисмо срели,
шта од љубави љубав још већу дијели?