Љубави моја,
пронађи пут
до облака белих
у мојој души,
до свитања румених
у очима мојим сненим,
до Светлости срца
дубоко у мени,
тамо где одувек
сакривен постојиш.

Фото: Бели облаци; Википедија

Остајте овд‌је!…Сунце туђег неба,
Неће вас гријат кô што ово грије;
Грки су тамо залогаји хљеба
Гд‌је свога нема и гд‌је брата није.
Од своје мајке ко ће наћи бољу?!
А мајка ваша земља вам је ова;
Баците поглед по кршу и пољу,
Свуда су гробља ваших прађедова.
За ову земљу они бјеху диви,
Узори свијетли, што је бранит знаше,
У овој земљи останите и ви,
И за њу дајте врело крви ваше.
Кô пуста грана, кад јесења крила
Тргну јој лисје и покосе ледом,
Без вас би мајка домовина била;
А мајка плаче за својијем чедом.
Не дајте сузи да јој с ока лети,
Врат’те се њојзи у наручју света;
Живите зато да можете мријети
На њеном пољу гд‌је вас слава срета!
Овд‌је вас свако познаје и воли,
А тамо нико познати вас неће;
Бољи су своји и кршеви голи
Но цвијетна поља куд се туђин креће.
Овд‌је вам свако братску руку стеже –
У туђем свијету за вас пелен цвјета;
За ове крше све вас, све вас веже:
Име и језик, братство, и крв света,
Остајте овд‌је!… Сунце туђег неба
Неће вас гријат кô што ово грије –
Грки су тамо залогаји хљеба
Гд‌је свога нема и гд‌је брата није…

Фото: Алекса Шантић и Мостар; Википедија

/Мојој мајци, Марици Ковачић/
.
Јулске вечери, врелином лета
безглаво промичу и траве плету.
Знам да над баштама душа јој шета.
Видим јој тамних зеница сету.
.
Чекам да једном, у праскозорју,
душа се моја са њеном сретне,
па тихим сусретом, на обзорју,
насмејем њене очи сетне.
.
Те очи драге чекаше мене,
с питањем тихим када ћу доћи?
Не слутих да јој умиру зене
и да ме неће видети моћи.
.
Сад мислим, Боже, шта би мати
рекла, када би мене у пољу срела?
Само би Ти то могао знати,
како би у жељи сагорела.

Фото: Праскозорје; Википедија

Велике промене су пред нама.
Останимо присутни у процесу.
Покрећемо деловање
у смеру ка унутра.
.
Заиста помириши маховину
са мога длана
и утихни у мом загрљају
.
Погледај видике
што простиру се пред тобом
и кажи ми још једном
да слободна си
да у њих крочиш.
.
Делуј ка искрама
у твојим очима.
Осветлићу ти и најтамнију
ноћ твога бића.
.
Делуј ка унутра…
Делуј и зарони се
у облаке Моје.
Они ће те у лакоћи
носити и код најтежих
сушних година душе.
.
А кад монсун блаженства
по твојим пољима се проспе,
све постаје твоја плодност
из које сама себе рађаш.

Фото: Фототека Србског Журнала

Хтјели једно другом сунце бити
Капљу меда на усне ствити
Хтјели смо љубав да златне очи има
О њој пјевати, хвалити се свима.
.
Хтјели смо руку под руку свити
И лудости од среће ваздан правити
Хтјели смо да у једном срцу куцају срца два.
Да воле се звиједе као што волимо се ти и јa
.
Можда нисмо добили, све што хтјели смо,
али престале су кише кад једно друго срели смо.
И није то љубав само, то је много више,
кад живот знамо за срећу да дамо.

Фото: Фототека Србског Журнала

Са тобом и песмом твојом, Род се буди
И птице, отварају своје сликовнице
Пред вратима твојим ено, стоје сове сањалице
И јасновидни орлови – донели ти поклоне!
.
Ветром путујући облаци, свих боја, дугу носе
И мирисе исцветалих цветова, из свих срца предела
И капи росе и капи кишне и бисере, седефе мора
Отворена земље недра бљешћу кристалима гора!
.
И камење ено, проходало јутрос, живот слави
И трепери дрвеће и лишће – род се зрели спрема
Подигло се високо и сунце, зрацима милује
Свирале у трави, поред заспалих вилана и вила!
.
Отвори врата, звезде са тобом да певају, чекају
Васиона се радује, њоме песма твоја путује
Што о лепоти прича, љубави земаљске благословене
Рунама безвременим записане!

Фото: Звезде и Васиона ; Википедија

Отимају се дани
још зелени,
жутилом попрскани.
Кукуруз недозрели
топлину лета сања.
.
На расквашеном путу,
ту и тамо,
клизи пуж.
Понеки смрскан,
безкућник оста.
.
Дими се река,
испарава,
обалско шибље
огледа се,
пуно росе.
.
А небо сузи,
као око,
кад падне трун.
Све чешће сиво.
Облаци чине степеништа.
Праг јесени.

Фото: Јесен и водопади; Википедија

Овог ведрог топлог и округлог подневља
Поново се пењем на Каблар планину
Повећавам укус моћ и мудрост пењања
Благосиљам успоне на сваком искораку
.
Мој напор циља вечни живот за све
И не плашим се да ћу негде погрешити
Решавам један по један тврди проблем
У своме бићу и на успонима планине
.
Дошао сам на врх да стојим усправно
Лако је лако бити непомер у равнини
Када се пењеш буууди муфлона у себи
Када стојиш буууди дрво и буди дрво
…
Човек Вечности расте вечно се пењући
Недодиром милка врхе унутарњих планина
У трену ради милионе добробитних ствари
И на рубу растуће Вечности созерцава Безкрај

Фото: Планина Каблар; Википедија

Био једном један град
Звао се Београд
Ту су долазили
Разни људи
Разна бића
.
У овом граду
Сунце сија
Морам да пратим
Зрак његове слободе
.
Права слобода је љубав
Зар није истина
Љубав је у срцу
Зато волим символе
.
Љубав је јача у групи
А тек у маси
Не удаљавај се
И само о љубави учи људе

Фото: Београд; Википедија

Ливаде и кише, акварели бескраја
меки потези водом, капи клизе низ влати
сребрне завесе небеса
седефни низови токова
слапови пречишћених вода
из облачне чежње даљина
хоризонти и озони, мокри цветови
и лептирови умивени
у бисерастим капима, опточени
звонком чистотом унутрашњих тонова
шум кише, шум траве
класје и пљусак
капање и таптање
ливаде зреле животом
бујање раскоши и смисла
река целог универзума
спуштена у животворну милост
небеса сажета у капи
хук и шум и шумор
велике воде постојања
да оперу прочишћену љубав
у дијаманту сваке капи
да отворе блиставу садашњост
у кристалном одсјају бивања
да зрцале суштину
оваплођености плахих подручја свежине
у својој сјајној лакоћи збивања
бременитој чаролијом
то су ливаде и кише
пуно савршенство живота
златовез постојања

Фото: Ливада; Википедија