опет си дошла у вреле наше таме тихим корацима из знане даљине са себе збацила претешке хаљине и болне праслике велике осаме . месеца сребро скривено у грудима пропланци шумски над умом пусти вилено лудило свеватра бездима кад ти се сенка на мене спусти . две нам се игре помамно љубе руке змијањем клизну низ тело негде се у мени нетрагом губе . очима док дарујем ти јутро бело сањиво ново је буђење трајно нераздвој подељен љубављу тајно
У нашој долини зелени се шумица, У шумици ћути скривена кућица, На кућици гнезда неких птица, А у гнезду једном бела голубица. Када пробуди се и полети светла птица, Угледа је плаво небо и мала Милица, Светост белу она носи да светли горица, А низ облак у травицу скотрља песмица. Кад перје умије оно меко као свила, Светли по сред шуме, беле јој се крила, Диве јој се птице многе и небеска вила, Нежно сунце поклони се – три зечића мила. Тако сјајно сунце, зраком грли птицу белу, Облак нежни мирис проспе, замирише целу, Дозива је Милица и поклања трешњу зрелу, Али душа голубице сања гугут голуба у селу.
Сунцокрет смјели, радознало око тек процвале дјеве, као птиче младо, њежно, мало, жуто, јутрос право из сна о срећи мени у болне руке слети, да топлоту сунца и ја осјетим. . То је Сунца дијете њежно, што да цвјета научило је само Мирише ми јутрос на осрмару старом мирисом опорим, ко на души мојој груби додир овог свијета. . И каже ми она: шта од цвијета тог љепше има? У њему нема ни трунке отрови, злобе, прашине и дима. Свјетлости моћна зрака ту је, у погледу ока тог само њежност цвјета, ту нема погледа мрког ни твог црног мрака. . Сунцокрет једини на сунце личи, а он ми у соби тамној сија, његов жути осмијех у око ми слети да топлоту сунца мало и ја осјетим.
„Желим да мој бисер изрони и буде на сунцу.Oн je дошао мени као неугледно зрнце песка, а мој седеф му је даривао лепоту, за којом људи жуде. Седефом сам га волела.То, што људи зову бисер, није ништа друго него љубав мога срца.“-прича шкољка.
„Кад бих ја изронила међу људе, они ми се не би тако радовали, можда би се и наругали мојим грубим љуштурама.Зато им ја шаљем бисер, да виде како је моја љубав лепа.“
… Ово је наша земља! Ово је наша Mајка! Ово је наша колевка и хранитељка! . Долазе туђини да јој раздеру хаљине од цвећа и трава, од ливада и потока, од њива и воћњака од брегова и шума… Од мириса и цвркута… . Долазе да је силују дубоко, до најчистијих вода до вода Живота до ваздуха живота до шума живота до извора нашег бића… . Да је обешчасте и тако рашчеречену и опљачкану оставе на милост и немилост небу без облака и птица земљи без вода, ливада и шума земљи без жубора и песме ваздуху без опојног мириса и цвркута – простору без људи и живота… . Ко је позвао те туђине? Ко им је допустио да стигну довде? Ја, ти, сви ми у дубоком самозабораву Нашег Порекла! …и нарочито они који своју мајку, своју земљу не воле ако не могу да је продају и на њој зараде… . Долазе хорде туђина, добро их знамо из свих ратова у којима смо крварили бранећи сваку стопу вољене земље. . Још чујемо звук њихових чизама, авиона и топова. Исти су, смрад им се на далеко осећа – иако не долазе у шињелима већ заогрнути лепим речима и оделима. . Спремају се да опљачкају и силују нашу вољену Мајку Србију и да из ње однесу оно најдрагоценије: Живот сам, а трупло оставе нама за успомену да памтимо шта смо имали и изгубили… . Чујете ли вапај земље и неба, вода и шума, њива и воћњака? Осећате ли бол силоване земље? . Хоћемо ли им то дозволити? Хоћемо ли?
Нагрнуло сво зло света На нејака србска плећа. Колико прође пролећа? Стотинама столећа. . Јер на Првог сви нагрну Да затру семе најбоље, Онда причају и пишу Гнусне лажи са пуно воље. . Роде најпрвији, прадавни, Мученичке прошлости Не дозволи тамнима Да те сатру без милости. . Рашири крила, полети, Не опраштај, увек се сети, Да је истина и правда на врху. Многи су ти јунаци и свеци распети.
Степски вуче што стихове завијаш, Ти превише дајеш, а премало примаш. Степски вуче, на себе кад налетиш, Увек себи највише се светиш. Степски вуче што стихове лајеш, Ти премало примаш а превише дајеш. И док степски вук у теби дише, И уместо тебе песме пише, Константно се светиш себи, највише!
Босоноги ходамо по песку. Стопала нам лагано урањају, таман толико да остане удубљени траг, који тек надошла морска воде из другог налета спере. Свежина приморског јутра обећава добро здравље. У ваздуху се осећа мирис соли и озона. Смењују се поља ситног и нешто крупнијег песка. Размишљам колико је песак сличан води. Обликује се према простору. Без присуства сунца потпуно је хладан. Притиснут сунцем потпуно је врућ. Око поднева врелина песка је неиздржива. Око поноћи је хладан као да га сунце никад није видело. У себи не задржава ништа. Ни топлоту, ни воду, ни трагове. Ветар може да га мења како му драго, да избрише све утиснуте успомене.
Из једног су корена две гране кренуле на две стране и тако су оне ишле док се нису разишле… . Из једног су корена три гране кренуле на три стране и тако су оне ишле док се нису разишле… . Из једног је корена безброј грана кренуло на безброј страна и тако су оне ишле док се нису разишле… . И сада, кад ветар дуне оне се крше и ломе уместо да у загрљај хрле и једна другу грле. . Као да су заборавиле оне – ил’ немају три чисте да признају једна другој да су све гране у корену – Исте.