Хтјели једно другом сунце бити Капљу меда на усне ствити Хтјели смо љубав да златне очи има О њој пјевати, хвалити се свима. . Хтјели смо руку под руку свити И лудости од среће ваздан правити Хтјели смо да у једном срцу куцају срца два. Да воле се звиједе као што волимо се ти и јa . Можда нисмо добили, све што хтјели смо, али престале су кише кад једно друго срели смо. И није то љубав само, то је много више, кад живот знамо за срећу да дамо.
Са тобом и песмом твојом, Род се буди И птице, отварају своје сликовнице Пред вратима твојим ено, стоје сове сањалице И јасновидни орлови – донели ти поклоне! . Ветром путујући облаци, свих боја, дугу носе И мирисе исцветалих цветова, из свих срца предела И капи росе и капи кишне и бисере, седефе мора Отворена земље недра бљешћу кристалима гора! . И камење ено, проходало јутрос, живот слави И трепери дрвеће и лишће – род се зрели спрема Подигло се високо и сунце, зрацима милује Свирале у трави, поред заспалих вилана и вила! . Отвори врата, звезде са тобом да певају, чекају Васиона се радује, њоме песма твоја путује Што о лепоти прича, љубави земаљске благословене Рунама безвременим записане!
Отимају се дани још зелени, жутилом попрскани. Кукуруз недозрели топлину лета сања. . На расквашеном путу, ту и тамо, клизи пуж. Понеки смрскан, безкућник оста. . Дими се река, испарава, обалско шибље огледа се, пуно росе. . А небо сузи, као око, кад падне трун. Све чешће сиво. Облаци чине степеништа. Праг јесени.
Овог ведрог топлог и округлог подневља Поново се пењем на Каблар планину Повећавам укус моћ и мудрост пењања Благосиљам успоне на сваком искораку . Мој напор циља вечни живот за све И не плашим се да ћу негде погрешити Решавам један по један тврди проблем У своме бићу и на успонима планине . Дошао сам на врх да стојим усправно Лако је лако бити непомер у равнини Када се пењеш буууди муфлона у себи Када стојиш буууди дрво и буди дрво … Човек Вечности расте вечно се пењући Недодиром милка врхе унутарњих планина У трену ради милионе добробитних ствари И на рубу растуће Вечности созерцава Безкрај
Био једном један град Звао се Београд Ту су долазили Разни људи Разна бића . У овом граду Сунце сија Морам да пратим Зрак његове слободе . Права слобода је љубав Зар није истина Љубав је у срцу Зато волим символе . Љубав је јача у групи А тек у маси Не удаљавај се И само о љубави учи људе
Ливаде и кише, акварели бескраја меки потези водом, капи клизе низ влати сребрне завесе небеса седефни низови токова слапови пречишћених вода из облачне чежње даљина хоризонти и озони, мокри цветови и лептирови умивени у бисерастим капима, опточени звонком чистотом унутрашњих тонова шум кише, шум траве класје и пљусак капање и таптање ливаде зреле животом бујање раскоши и смисла река целог универзума спуштена у животворну милост небеса сажета у капи хук и шум и шумор велике воде постојања да оперу прочишћену љубав у дијаманту сваке капи да отворе блиставу садашњост у кристалном одсјају бивања да зрцале суштину оваплођености плахих подручја свежине у својој сјајној лакоћи збивања бременитој чаролијом то су ливаде и кише пуно савршенство живота златовез постојања
Покрај Пећи село мало, Прекале се оно зове, јунака је доста дало, то је родно село моје. . Dјетињство и младост своју, остависмо ми у њему, с браћом својом и сестрама, уживали смо у свему. . Гуслари нас децу звали, то нам оста од давнина, одакле нам не знам тачно, ал поносно стоји свима. . Нема више у Прекале, ни гуслара ни провода, расусмо се сви по свету, ко низ поток чиста вода. . На све четири стране света, ти гуслари сада живе, од Србије, Црне Горе, до Европе гусло ти је. . Поносито сад живимо, тамо где смо пород стекли, али чувамо у срцима, једном давно што смо рекли. . Назад ћемо у Прекале, вратити се једног дана, јел колевка то је наша, Метохија наша равна. . У Срцима нашим куца, порекло из Црне Горе, и аманет што дадосмо, враћамо се једном море. . Враћамо се у Прекале, да жањемо нашу њиву, кукурузе да крунимо, и пијемо љуту шљиву. . Да славимо славу нашу, ми Невскога Александра, окупимо сестре, браћу, као што смо ми то вазда. . Еј гуслари поносити, ову песму пишем вама, где год били ви по свету, срце моје сад је свама. . Јављај те се једни другом, заборавит не смемо се, нек се гусло увек сети, да по свету рода има. . Као поток бисте воде, док нас сунце ово грије, лупа срце у грудима, гуслара ће увек бити, и поносит ми се с њима.
Забасаше у невид белеса Гацајући јездише трапаво Умисливши да су витезови Из висинских плаветних Дубина . Плаветнило обојише сивим Устаљеним својим тајним кодом Раширише плашт свецрне мисли Урезаше име у нигднини . Зевкајући вапише за славом Окупивши стадо залутало Тапкајући у круг табанише Загледани у буљук чопора . Ни у сновима Не дотабанише. * Поход Жутокљунци узбуђено Кукуричу на буњишту Кљуновим клепећу Кочопере се
