Фото: Фототека Србског Журнала

Ветар улицом
Развејао сету

Ми се гледали
Оштром ћутњом

Држала сам се
Твоје сенке

Корачала стазом
Којом ти ниси

Ширила руке
Хтела загрљај

Живоt је хтео

Волела сам погрешне
Који су ме мрвили

Душу газили
Илузије појели

Обавијена тамом
Добијам снагу

Отапам хладноћу
Усправљам се
Као цвет згажени

Бог није хтео, или му је промакло да нам свима да исту прилику. Ето, за почетак, немамо сви исто сунце. На пример, ако се родиш у некој скученој котлини, окруженој високим брдима, немаш исто парче неба, дужину дана, дужину ноћи.
У таквим условима, док у котлини чекаш зору, са друге стране брда је већ увелико свануло. Док се сунце пење уз брдо, док је тамо негде некима пукла зора, теби се сунце једва довукло, са најмање сат, сат и по кашњења. У то крене дан. Погледаш у небо притиснуто брдима, видиш да се сунце лагано пребацило на залазећу путању.
Сумрак креће, сунце залази, а сенке брда те грле. Волиш и желиш да дан дуже што траје. Да урадиш и поспремиш, још мало од живота. Надаш се игри залазећих боја на небу.Али, мало сутра! Сунце се већ скотрљало низ невидећу страну брда. Залазак је трајао тек два трептаја ока. Недовољно ни да се заљубиш.
Због скраћеног небеског видика, хоризонта, сунце нити у зору, нити на заласку не стигне да окити небо свим могућим бојама: розе, лила, жуто, црвене..
Долази ноћ. Ноћ која дуже траје него код других, тамо иза брда. Ноћ те прихвата у мрачне скуте и једино што можеш је да луташ мислима. Можда се роди нека генијална. У сваком случају, да знаш, ако ти се то деси, криво је сунце.

Фото: Реке Србије – Постерај; Википедија

О једној реци кружише приче
Како је само брза и смела
На недра своја никог пустила није,
Сем једног чудака срца врела.
Чудак би пловио сатима
па би крај другога потока стао,
Беше јој жао
Али само је тог чудака хтела
О једној реци кружише приче
Како је само брза и смела.
И прошли су дани, месеци, године
Не чудака заборавила није
Једна река, лепа река
Брза и смела,
Што ли је баш чудака за себе хтела?

*

Владан Пантелић: Ана Миливојевић

Данас представљамо младу песникињу из Параћина, Ану Миливојевић, која има 21 годину и једну издату збирку песама. Писањем се бави од своје основне школе. Њени радови су објављивани у многим зборниима поезије у Србији и ван ње. Њен главни мотив писања је љубав. Члан је књижевног клуба
“Мирко Бањевић“ у Параћину.

Фото: Спектакуларна круна; Википедија

Ходао си за мном
И стрпљиво сакупљао
Све драго камење
Знано и незнано
Које сам уз пут расипала
Несвесно и свесно
Од њега си сачинио
Најлепшу круну

На дан мога крунисања схватих
Шта добијам а шта сам изгубила

Потражих те погледом
Дању златаст ноћу сребрнкаст
Није те било тешко пронаћи
Теже те је сачувати и гледати
Истину мерити

Ухватих звезду у твом оку
И препознах одлуку
Бацих круну у вис
Драгуљи се расуше по небу
У ново сазвежђе и мапу мога срца
Ти имаш право да му даш име

Фото: Коњи приплодни; Википедија

Ево где језде поново
Кобиле јалове
.
Док омице приплодне њиште
Тапкајући у месту
Ати чистокрвни рзају
Сапети узенгијама
.
Ждребе понеко ритне се
Не хајући на све то
.
А излаз из коњушнице
Гавран окрилатио.

Фото: Фототека Србског Журнала

Тијање – пролеће у пуном замаху
Распевале се све птице певалице –
Славуји штиглићи креје славуји
Гаврани вране кукавице косовке
Фазани орлови јастреби кобци сове
.
Расцветале се биљке цветалице –
Маслачци беле раде јагорчевине
Перунике зумбули каћуни кукуреци
Јабуке шљиве крушке оскоруше
Трешње вишње дудови јорговани
.
У посету моме дому у селу Тијању
Долепршале две веселе вилице
Ведрооке Ирина Вујовић и Мила Раам
Сликају пејзаже вежбају кичме
Мени донеле пуне прегршти радости
Ширим руке – делим свима и свему

Фото: Трешња; Википедија

Тек пробуђена гледам како са истока
јутарњи зраци, блистави
трешњу нашу умивају
изнад куће старе на брегу…

и сећам се…
у неко време давно
за мене други браше
плодове сочне са врхова њених.

Гледам је, волим и осећам
да ће душа моја
са душама многим блиским
у неко време друго
стићи до врхова њених
и брати вечно
божанске гроздове Вечности.

ФФото: Самурајски кишобран; Википедија

Кад би мени дали један дан,
ја га не бих потрошио сам.
Пола дана ја бих дао неком
ко је добар, а случајно сам.
.
Играли би, причали би нешто.
Трчали би, скакали би вешто
ја и добар, а случајно сам.

Кад би мени дали кишобран,
ја га не бих потрошио сам.
Пола места ја бих дао неком
ко је добар, а случајно сам.
.
Кишило би, док ми корачамо,
пола тамо, а пола овамо.
Ставили би дан под кишобран
ја и добар, а случајно сам.
.
Кад би мени дали један дан,
ја га не бих потрошио сам.

Фото: Фототека Србског Журнала

Ооооо, Господе,
Руку ми дај,
Снагом да нарастем,
Водом из камен јајета да се оквасим,
Кореном жар да дирнем,
Светлом живим
И њим обасјам.
.
Руку ми дај,
Стамено да станем,
Сузом радосном да се полијем,
Живот водом око отворим.
.
Ево Господе,
Не корачам но трчим
Сводом небеским
Звазданим Родом обележеним!

Фото: Бела лађа; Википедија

Моја те реч дотакла
у трену кад си одлучила
да не верујеш никоме ко је
одрастао и ко покушава
да те укроти.
Као птица невидљива,
као жути лист који те у шетњи
пресретне нагло и упозори те
на пад.
Јер јесен је. Јер све је пролазно
и све се смењује.
Као да гледаш велику реку
у превечерје која односи беле
лађе, а иза сваког маленог
осветљеног прозора
можда одлази неко кога би
могла заволети
заувек.