Фото: Бели голуб; Википедија

У шињелу миришљавом на барут

грејала сам Велигданске руке.

Зором праскавом гелерима

крила сам страх у цокулама.

Данас летим на крилима белог голуба

и скривам страх од љубави.

Фото: Штампани медији; Википедија

(Manipulacija)

Ne postoji dan da se u medijima ne pojavi nekakva bombastična vijest kojom vas kontroli vaše percepcije usmjeravaju i uvlače u svoju mrežu, odvraćajući vašu pažnju sa vaše istinske prirode, prirode svjesnog Tvorca. Vaša stvaralačka Moć je ono što je plijen svih tih obmana.
.
Ali vašu Moć niko u cjelovitom univerzumu ne može silom oteti niti uzeti od vas dok je vi sami, svojom voljom ne predate. Ne dopustite sebi da tako olako budete plijen entitetima s nižim nivoom osviješćenosti. Preuzmite odgovornost za sopstvenu stvarnost bivajući vođeni istinom koju možete potvrditi kada budnom pažnjom posmatrate i sebe i svijet koj projektujete oko sebe.
.
Pratite svoj duh, gledajte svoje bližnje, svoje komšije, svoje okruženje. Vi utičete na sve oko sebe kao što i sve to utiče na vas. Zaboravite na tren sve te famozne internet informacije (ratove, epidemije, vanzemaljce, pomračenja…) koje su postavljene da vas izluđuju, sve je to ILUZIJA ukoliko to ne prihvatite kao „istinu“, isključite se s mreže, okrenite se SEBI. Istina o svijetu je tu oko vas i u VAMA.

(Dodatak:
I ti datumi, bilo koji datumi su ILUZIJA. Otkud vi znate da je 08.04 stvarno 08.04? Univerzum se ne slaže sa vašim mjerama vremena. Čak se ni svi ljudi ne slažu oko kalendara… Da li vam je to jasno??? … Razmislite o tome…)

Фото: Фототека Србског Журнала

Пробудимо Истинског Исцелитеља!
Пробудимо Успаванка!
На ову плаву прекрасну планету
Дошли смо да се пробудимо
.
Наше ткиво и све наше биће
Чине Вечност и Безкрај
Нема другог садржаја у нама
То је стварна испуњујућа истина!
.
Сви смо спашени и вечни!
И пошли смо на далеки пут
Од Циља ка Старту и – Циљу
Тако далек Пут а тако близу!
.
Ох ох како си леп Господе!
И како си танко распростро Лепоту
На белутак и биљутак и зверутак
И духове и људове и богове!
.
О свелепи свемудри Господе!
Како си ме моћно растего у Потки
Као мрежу у вредном пауку
Растегао од Циља до Циља!
И предао ми светлосну катану
Да отсецам џунгле и пустиње
Да отсецам пустиње и џунгле

Фото: Фототека Србског Журнала

Са будаластим речима
ходим по неким чудним пределима,
а не знам
јесу ли или нису моји.
Заводи ме нежно биље,
и слутим га, и жудим
ко предсказани лек и спас.
А оно, светло и зачарано
ко Стриборова шума,
и болесно од лепоте,
прораста кроз мене
и растаче ме,
а чини ми се да певам с њим.
.
Однекуд чујем глас
и слутим неку реч,
реч једну међу свима,
немушту реч откровења
између рођења и смрти.
Слутим глас или реч
без које је живот узалудан,
и клечим, и молим се,
и опет ходим
по пределима без друма.
И глас лепотом уречен
зове кроз мене,
и разноси ме,
а чини ми се да певам с њим.
.
Са будаластим речима,,
обезнањеним,
ко од богојављања милости,
ходим по неким чудним пределима,
а не знам варају ли ме.
Ходим, а стрепим
има ли оног биља.
има ли оне речи,
и има ли трага иза мене,
или ми се само сновиди лепота
до које из своје низине не могу.

Фото: Фототека Србског Журнала

Знам за једно место од среће милине
И од чиста злата и црвена вина
Пуно је пијанства и мирисна уља
И вечерњих нежности и сунца дивна

У њему се занос са лепотом буди
И чаробни часи на колену драгом
Пољупци без краја о сладости моја
Красоте у топлом погледу ти благом

У руцуи ми топлој спише лице твоје
Испод ребра лева спише груди беле
У мирису твоме нашао сам здравља
И светлости на умору мој анђеле

Фото: Алкоси; Википедија

Опијен отпадник овог друштва,
коме је рутина супротност сушта,
једино тако се најбоље опушта,
од сиве свакодневнице суровог становништва!
У том стању не мисли ништа
и заборавља на стандардне норме друштва,
које му стално даје нова упутства
да би опстао и остао у врсти људства!
Због тога му опијања постају густа,
али приносећи чашу уз уста,
он заборавља на ова живљења пуста!
И никад он не посуста,
Нити пркосити овом свету одуста,
До неког новог мамурства.

Фото: Зен – гађање луком и стрелом; Википедија

Широм отворених срца и очију
Гледам кроз прозор на снену улицу
Чекам да пројаше моја коњаница
На моћном белом Пегазу Крилану
Нећу трепнути да ми не промакне
.
Моја душо – где иде она а где идем ја?
Путеви нам се правоугло секу
Када бисте знали њену чаролију
Знали бисте снагу невезаности моје
И созерцали тишину вриштуће боли
.
И њен и мој пут су велики путеви
Већи од сто других што капије имају
Забацујем разум потражујем милост
Ходим жедан кроз прашуме и пустоши
Али усправан као мач осмице – правде
.
Тајинство путева само Бог разуме
Он је и скројио све светске кривине
Расушених очију гледим у облаке
Гуку саможивог отрова порађам из срца
Зашто не видим циљ а чисти су видици?
.
Да ли хоћу да јој видим лице насмејано?
Или хоћу да јој видим леђа исправљена?
Испред мене зацвили бремено безпуће
Видим да сам ушао кроз капију без врата
Полетно и слободно одох кроз светове

Фото: Фототека Србског Журнала

Дуг је био пут до тебе, Љубави.
Лутао сам стазама и странпутицама
губио се у мрачним, непроходним шумама
уживајући у фосфоресцентном сјају
трулих пањева
у одсуству другог светла…
Гладан тебе, узимао сам отровно воће
из руку старих вештица
прерушених у шумске виле…
Отрован, бивао сам још гладнији.
Тргао сам трњине и јео их
са све трњем и коштицама
јер ми је неко некад рекао:
„Све што се изнесе пред тебе –
мораш да поједеш!“
Био сам послушно дете.
И рањено. Дубоко.
Због тебе Љубави,
био сам спреман
на сваку жртву.
Не знајући те – давао сам се страху,
вешто прерушеном у тебе.
И све то време које се чинило бескрајним
чезнуо сам де те сретнем,
да те упознам.
И сада сам ту, на твом прагу
пун ожиљака трајања
и рана из страшних битака
од којих су многе биле
– узалудне.
Или можда не?
Неко је некад рекао:
„Љубав лечи све…“
Верујем,
волим
и надам се.

Предајем ти се.
Исцели ме.

Фото: Плава звезда; Википедија

Тражим те у празној постељи,
као да руке, одвећ, нису дотакле студ.
Шапат твој однекуд чујем,
заробљен, ноћи ове, ја немах куд.
.
Да ми је жедне усне да напојим
соком што низ њедра клизи,
да ми је вјечност обгрлити погледом,
уздахом чежње када ме осмијехом понизи.
.
Једну за другом, звијезде у око метнем
ко фењер на лађу што незнаним морем броди.
Поћи ћу путем далеких обала,
преко вала самоће што ка теби води.
.
И тамо, на врх леденог брега
што га прамац разбије ко болну тајну,
распрснуће душа у часу умирања
недостижну љубав бескрају.
.
С’ јутром и свитац гасне,
замакне крадом као да некуда хита.
Свјетлосни оклоп са себе збаци,
зора заруди а да снивача за свитање не пита.
.
Болне су зоре кад гласник јутра
ехо твог гласа у мислима надјача.
Свака је звијезда свитање засјенила
у сузном оку подбулом од плача.

Добар дан!
Добар дан!
Ко си ти?
Ја сам бомба. А, ко си ти?
Ја сам птица.
Брзо летиш. Велико ти је јато.
Ни твоје није мало.
Одакле долазиш?
Са запада..
Занимљиво. Ја, као и већина птица, са југа.
Да ли те тамо где си пошла са радошћу чекају?
Не. Са радошћу су ме испратили, а са страхом ме чекају..
Зашто?
У утроби својој носим смрт. Смрт се из мене рађа..
А, ко је тебе родио?
Човек..
А, кога ћеш да убијеш?
Људе, природу..Све што дотакнем..
Онда, ја одох, док још имам времена..
Немаш времена. И тебе ће смрт коју носим да стигне.
Да ли си због тога срећна?
Нисам, али такву судбину ми је одредио човек.
Чудно, нас људи хране и воле наш цвркут. Са нама стиже пролеће..
Са мном стижу разарања, рушења, бол, јад и смрт. Ја не цвркућем, ја хучим.
Можеш ли то да промениш?
Не могу. То може само човек..

Фото: Бомба; Википедија