Аница Илић: Осмехе слушам

Не вуку ме замршени говори
и приче које дуго трају,
тишину срца волим да слушам,
шапате бреза и осмехе јутра
док облаци небом што плове
поруке носе…
Фото: Облаци, ВП


Не вуку ме замршени говори
и приче које дуго трају,
тишину срца волим да слушам,
шапате бреза и осмехе јутра
док облаци небом што плове
поруке носе…
Фото: Облаци, ВП

“Сном је човјек успаван тешкијем,
у ком види страшна привидјења,
и једва се оппред’јелит може
да му биће у њима не спада“
.
Његош – “Луча микрокозма“
Амнеа поново била…
Ушуњала се у мој тврди кревет и у мој сансвет када сам био најуморнији и када сам забацио опрез, после прероњених седамстоседамдесетседам дубоких језера. Издале су је лаки дах, кикица, кожа свиленица и две беспрекорне облице подно моје уснуле харе.
А баш сам био добро – и мислено, и вилено и дејствено. Али те ноћи, а дувао је хладни електрични ветар, нисам био ту. Заборавио сам стражити, што се ратнику светлости никада, никада, не сме догодити. А у забораву су одшкринута сва потиснута врата…
Амнеа се увек враћа са неизговореном намером. Имала је мајсторство да раби људе за своје путе. Одувек сам знао да су јој циљеви важнији од људи, од мене. И више пута сам јој говорио: Има нешто у начину и путу како и по коме ходиш до циља, сасвим суво бирајући, треперавим и неискреним осмехом, оне који ти могу помоћи да се домогнеш.
Ах, циљ! Шта је то циљ? И има ли циља? Ако га има, у њега су сигурно и потпуно уливени и начин и пут, а то има цену… Хајде, Амнеа, промени агрегатно стање и остави двосмерне путеве. Заоборави инстинкт и ген ловца који лако долази и лако одлази.
Устао сам сасвим разбуђен. Упаковао сам неколико свезака за пут и обелио свих седам кременова. Оставио сам на ормару загризлу јабуку. Време је и за њу и за мене да не будемо више никада жртве и да отклањамо своју силесију бирајући нове путеве. Обоје имамо моћ устајања из пепела.
Одмах крећем на пут. Већ данас желим да будем баштован у великом врту свих Васкрслих Ватри. А ти се добро наспавај, Амнеа, заокружи живот и заокрени смер. Пут је сасвим твој који год изабрала. Моја љубав за тебе никада неће усахнути. Али се најпре наспавај, драга.
Фото: Цртеж – Д. Мимовић

Јављам се у време забрањеног Србства,
У име народа, и у име Крста!
Хтели би да секу спојена три прста,
Што нас више тлаче, вера нам је чвршћа!
Врију живи преци са онога света,
Гледају кроз наше полутужне очи,
Бодре силу срца да се скине клета
Љага црног духа што у земљу крочи!
Нека целим Србством мили рука Божја!
Нека колач славски подсети на свеце,
Нека сила светог духа краси жреце,
Нека морал врате гусле живог огња!
Јављам се у време забрањеног Србства,
У име народа, и у име Крста!
Фото: три прста: Википедија

Исписујем своје мисли,
Речи ми шапућу анђели.
Што ми на раме чучнули.
Сви за нечим чезнемо,
Бринемо, волимо…
Сањамо…
Паднемо, па се подигнемо.
Напренемо,
Снаге смогнемо,
да своје снове досегнемо.
Нађи начин,
Неки зачин,
Смисли вешто нешто,
Ухвати се грчевито,
Гласовито,
Јогунасто, домишљато,
Нек је љубичасто
И маштовито,
Па га обликуј,
Добро негуј,
У срце га спакуј,
И пожели,
оствариће ти све анђели.
Ево ја,
цртам снове по папиру
па их дам лептиру,
мом куриру,
и тако они до анђела допиру.
На теби је само да желиш,
Да јако пожелиш,
да се веселиш
И радост делиш,
Анђели све остало ураде,
Они се не чуде и не куде,
а неће ни да те грде.
Рашири дланове,
Пусти своје снове.
У висине да отплове,
Да их дигну ветрови,
Да их носе лептирови.
Да их миришу цветови
И певају петлови.
Док сунца зраци поровирују,
Твоји снови се остварују.
Добро ме чуј,
моје речи послушај
Не пренагљуј, и не запиткуј,
већ се радуј и веруј.
Фото: Додирни небо; Википедија

Охо! Духовитост која инспирише!
Узех перо и претворих се у… рибу!
Како објаснити дубинској риби
Звук харфе!?
.
Ослушкујем шапат далеког ветра
Цврчак ми још увек спава
Под левим крилом
А када се пробуди саставићемо
Све почетке и крајеве
Обићи земљу Безкрај звану
И вратити се назад у себе
Исток је у нама!

Kад ветрови стану уз сањиве птице
и корак ти чујем кроз мир и тишине.
Дошапнућу тихо тада твоје име,
шапат биће снажан попут бројанице.
.
Твој додир блажени што с нежношћу гори,
отвори ми срце без страха са вером…
Прастаром врлином и потребном мером,
што нехајно струји, вијори и воли.
.
Баш онако како свемир тихо снева,
али ипак ствара читаве животе.
У очима твојим магле и доброте,
као зора рана све у мени пева.
.
Kад ветрови стану уз сањиве птице,
хоризонти наши спојиће се снажно…
У грудима нашим ништа није лажно,
и све целовито у нама тад биће.
.
Љубав није срча – изломљеној чаши…
Истина је наша, све сам и ти све си,
ја сам само Ја, а и ти само Ти си.
Љубав је наш простор тишине и мисли!
.
У троуглу чаробном што се сам створи,
плаветнилом магле далеких крајева.
Духовност судбине, живот, нада, вера…
Шапутање тихује, свемир се отвори!
Фото: Са Фб странице Р.И.М

“Од послушности – смирење, од смирења – расућивање,
од расуђивања – прозорљивост, а од овога – предвиђање“
Јован Лествичик
Амнеа била… Познао сам знаке њеног доласка. Она је увек ситно заталасавала своје путеве. Није ме нашла јер нисам био код куће дуго времена. Ходао сам шумом да јој видим краја. Сада сам се вратио у познате мирисе, да се укотвим, јер шума никад не престаје.
Амнеа, Амнеа, зашто ме ниси сачекала? Колико поноса, ти драга, носиш на глави? Скоро као краљица Ки-ја, чини ми се пристижеш.
Говорила си: – Ја тебе јааако познајем. Луташ и тражиш пределе пуне цинка. И на пропланцима, ноћу, опипаваш липе испод којих су виле играле и траву спирално угазиле.
О, Амнеа, људска бића сањају поштовање, чак и када себе убадају или кидају. Сада ме надгледаваш, уоколо и у недоба.
Наше последње три ноћи – галоп неспокоја преко врта блаженства, прегажени лотоси, непомич ледних и врелих змија које помажу да високо растемо, прсти неподстрека и танке недохватне руке. И није било округластих љубова, и комешали су се ту нечији неплодни рогови. И пустила си ме преко Потока упорнице виле, Таније- виле планинлице.
Човек не сме да дозволи да буде дуго мртав и да га умота и ушушка безбедност смрти. Моја убијена шкорпија, шуме су помогле, а слутила је Лепоту, и неке друге спремне руке, сакупила је умице, и поново почела да одмотава дугачки канап једног од својих стотину живота.
Знам, знам, ускоро ћу јахати огромног белог Пегаза Крилана
према родној Јелици планини, према Сунцу, према Сунцу.
Фото: Крилати Пегаз; Википедија

Учиш ме да ходам
По облацима по води…
Да се претворим
У трен свеобухватни
И … нестанем … свуда!
Осећам како ме пушташ
Као змаја по ветру
Са литице усамљене…
Канап одмотаваш
Лагано лагано…
Препушташ ме страху ледном
Који лепоти претходи…
Угледати праву лепоту
Граница је ка слободи…
Фото: Литица; Википедија

Сан је или јава
Та твоја љепота
Кад на лицу твоме
Душа ти засија
Љепотице снена
Душе чаробнице
Срећна што те гледам
Лијепа сам с тобом и ја.
.
.Искра твога ока
Узнесе у мени
Све оне љепоте
Дубоко скривене
Пали Свету ватру
Успаване снаге
И најљепше снове
Што су дио мене.
.
Без ријечи те дише
Моја душа плаха
За такву љепоту
Не постоје ријечи
Кад је душа лијепа
Оставља без даха
Самим постојањем
Моје биће лијечи.
Фото: Фб страница – Beautiful Our World

Гледам како седиш, стојиш, загледан
у даљине небеске – далеке даљине
и премишљаш, где поћи треба.
.
Ходаш по земљи од јучерање кише
влажној, црвеноцрноj нежници родној,
по травњаку сећања животних,
у даљинама далеким а блиским.
.
Ходаш, роса док милује прсте и
носи – снагу доноси, терете односи.
Ходаш преко врхова планинских,
белином прозирном, прекривених,
негде близу иза облака првих.
.
Ходаш стазама утабаним
траговима становника шумских.
Ходаш лако а чврсто и остају
цветови за стопама твојим
засејани сновима бојеним.
.
Додирујеш небо плавичасто
рукама својим дугачким руменим.
Ти! Сјај мојих живота прошлих, будућих,
сјај мој у временима садашњим.
Фото: Фототека Србског Журнала