И ја, уз вас,
О, моји Велики Преци!
И сам Велик бивам.
Звезда Праскозорја

И видим јасно
Како ми Велики Преци
Из Духовног Пространства
Преко Вечне Потке
На Земљи помажу

У Трену Вечнога

Фото: Дајбог; Википедија

Била сам птица без потребе за летом,
певала тишини, а не висини,
била сам облак кад сунце се склони
да га залазак не заболи.
.
Месечева сенка, соната тиха,
талас што смеје се ноћи и стиху,
планински поток — бег без повратка,
корак природе без почетка.
.
А сада сам шапат времена,
путник кроз векове,
дах васионе —
и меки јастук
за уморне снове.
.
Вучица у ноћи,
сова што зна.
Лахор пустиње
без имена и трага.
.
Шапат времена,
путник кроз векове,
дах васионе —
Млечног пута хир и мир.

Фото: Бела сова; Википедија

Сједим на троношцу.
У мене увиру три ријеке,
ријека постања,
ријека сјећања
и ријека трајања.
Све три заједно,
увиру у исти,
ток вјечности.
.
Сједим на троношцу,
ко какав мудрац,
мудрујем,
ко на каквом извору знања,
пландујем,
док ме то исто знање
не прогута,
и у најдубље поноре суноврати.
.
Обрнуло се небо,
и звијезде пода мном,
језде.
Ведрина Љепоте
у око не стаје.
Чујем мајку
док над коћетом
благосиља,
и небо,
и звијезду над чедом јој.
.
Мајчино небо,
нада мном.
Звјездано небо,
пода мном.
Још само Сунце
у око да стави,
да буде свјетлост,
Бог да се јави.

Фото: Фотографија РЂВ, са профила

Све и да ми земљу преорете,
Па и ако нам све запалите,
нећете моћи да склоните стопе
којима ходисмо.
.
Све и да нас редом
у црно завијете,
нећете моћи да сакријете
лица која мараме носе.
.

дим ће се у небеса винути
и заједно с ветром шапутати
шта ко учини
и где ко шта однесе.
.
Јер,
ако не зна велики човек,
зна мали свет.
Сваки јаук који се овде не чује,
негде дубоко одзвања
а јауцима се ова земља натопила,
вриском је сва задојена!
И то камење које на нас бацате
од топуза Краљевића настало је.
И бакље које палите
од огња Немањића су.
И та земља, коју својом зовете,
од костију Лазареве војске саткана је.
Па све да се у њу претворите,
ОПЕТ ЈЕ МОЈА!
.
Јер,
ја већ ту сам.
У травци, у шуми,
у птици и цвету,
у њеној латици, крилу и лету,
на обалама, горама, потоцима…
.
Чујте шта ветар шапуће,
послушајте како јаук одзвања,
негде горе, високо, где мали свет све зна.
То биљка у корену црпе,
то птица у кљуну носи
а поток јавља свима:
ОВА ЗЕМЉА ЈЕ
МОЈА УВЕК БИЛА!

Фото: Марко Краљевић и његов топуз; Википедија

Послали су малог меду
Да велике школе учи
Ништа он то хтјео није
Једва чека кад ће кући.

Учили га разна знања
О ријекама, шуми, бору
А он само на мед мисли
И на слатку крушке кору.

Док остали уче писма
Слова разна и бројеве
Медо смишља како да се
Трси пчела у ројеве.

Стари Перо крушке има
Ал’ их чува као благо
„Узећу их „мисли медо
Па ком криво, па ком драго.

Фото: Меда; Википедија

Шта се деси када те издају они које волиш?
Срце се сломи, тело заболи, глас постане нем.
Сунчеви зраци тада пеку, а речи утехе не исцељују
него као мач секу.

Осећаш се као рањени лав који међу смехом хијена
страда, али не дозвољава себи да пада.
Немој ни ти да паднеш.
Круну на главу врати.

Не свети се, не жели зло јер све ће то карма да врати.
Када се најмање надају и када најмање буду хтели
проклеће дан када су Издају срели.
Узеће им све што буде могла,
све оно за шта су се молили Богу,
ал’ знаће, у себи знаће
да ти ништа више не могу.

Фото: Жена са круном на глави; Википедија

Питаш ме да ли спавам
или пребирам по успоменама.
Сетим ли се тебе,
да ли сам срећна.
.
Идем ли понекад
на наша стара места,
обузме ли ме туга,
сета — заплачем ли.
.
Да ли ми је жао наших
непотрошених пољубаца,
неизлизаних загрљаја,
наших бројних растанака
и оног краја
кад је стварно био крај.
.
Гледам те и не могу
да поверујем шта то радиш,
шта причаш,
шта смераш.
.
Нисам ти ја филм
да ме премотаваш.

Фото: Са странице М. Саичић

Сву ноћ лију кише мојим годинама,
На сваком прозору нека друга муња
Обасја затамњен живот у ритама,
Бол што се кроз вене иза среће шуња.

Што су муње јаче, тама више пече.
Кишне капи даве голотињу душе,
А све беше јасно још у давно вече:
Јуности кад нож је гурнут испод гуше.

Узалуд је сунце грејало видике,
На путе љубави – страсти, прве језе,
Узалуд кад кише перу све паслике
И ум спусти душом подигнуте резе.

Што сећања више стихом заодевам,
Неодевенији ја стојим пред њима.
Будан их се бојим, будан их и сневам,
Јутрима умиван буре таласима

Фото: Киша; Википедија

„Љубав траје колико и живот!“, тако кажу људи.
„А, мудро би било доказати вечност!“, проговори душа.
Шта ћу рећи срцу, ако сутра пита кол’ко је волело?
Зар за један живот, до последњег даха…
Зар док траје тело?
Ја не умем тако!
Покушајте људи можда и умете продужити века,
ал искрена љубав она једна права, већа је од њега,
и од света целог, дужа од живота…
До бескраја сеже!
У морнарском чвору и небеском двору за душу се свеже.
Ево… Послушајте ту у мени куца једна вечна љубав
и пролазност ова њој се сада клања, осећај је убав.
Знам, све једном прође и прохуји време, дрхти звук од сата.
Пешчаник се сурва у дубине неме кроз малена врата.
Али ова љубав снажна је ко ветар и ко сунце топла…
Хиљаде рођења, милиони смрти, смака и потопа!
Све то када прође једно проћи неће, у мени ће остат’,
Љубав мили моји ни након живота не уме да згасне.
Док ме тихо буди, откуцај што снива…
Једном, не знам када чућу глас вољеног како ме дозива.
Одзвањаће силно путем галаксије, у сазвежђу ватре!

Фото: Фб страница – Jaya Chakma Moni

Покај нам сузонсне дужице огледаљке смеђе
И дрхтав превез на лицу скривеном
Магала нас ћутања у речи скрива
А душа је голуждраво растиње сна
.
Покај нам Боже скрушена стада
Суве залогаје и испијене сенке на зиду
Сумрачне су стазе којима се време провлачи
Између росног цвећа и камених литица
.
Погледај Боже наша смиона лица
Девице к Теби прилазе са даровима и кротке
Ратници оплакују оне које убише ко смрт своју
Чобани стада поклана од зуба времена курјачког
.
Помилуј Боже моје чисте руке да цвеће саде
У девојачке скуте
Бешумно лете птице нечујно звоне звона песме се
без гласа поју Оче Теби у част
.
Јагњад залутала у ноћи тужно блеје
Звезде осамљене на твој плашт падају
и топлину траже
Срце у осами моје као црква звони звони
.
Покај нам Оче срце самохрано и скрбно
Листају грозни виногради падају зреле кише
Мермерни стубови небо подупиру
Kатакомбе нас заблуделе беспутне очекују
.
На смрт саломљена антиопа под звездани мост леже
Облаци као реке протичу испод њенг тела
Свуд је цвеће твоје милости ал ми смо сами
У цветовима су наше плаве очи и душе наше
.
У лозама набреклим наша румена крв
У земљаним постељама наше су њиве и тело предака
У сувој тишини наши гласи песком затрпани
у дрхтавом птичијем срцу наш страх развејан
У погнутом колену наша летина и помазање
У Витлејему и жито и слама нашег васкрснућа
.
Покај нам оче и коре и семе
На смрт сломљена антиопа целов кринова прима
У пустињи живота зелене се дине прдака
Покај нам Оче и претке и потомке нашом вером
У Тебе са земљом ватром водом и небом зачете

Н. А, Ц.: Збирке поезије „Причин Белог Анђела“

Фото: Покајање; Википедија