Фото: Фб страница – World Around Us

“Ој девојко, душо моја,

чим миришу недра твоја?

Да ли дуњом ил’ јабуком,

или душом девојачком?“

“Нити дуњом, нит’ јабуком,

већ душицом девојачком.“

“Драгачевке, изворне народне песме“

Сакупио: Ника – Никола Стојић

Волим да седим у тишини сунчане пене

сенке да разгрнем међ облаке летње румене

док жита набирају влати тражећ облике и клицу

ја спуштам руке на своју хлебну равницу

и пожелим плавет вечну с очима на грани

небо што расте низводи и просине

и сунчеву светлост пуну месечине.

Волим да седим тишином заогрнута

кад пролеће клија опном зачараног лица

кад дан бео у спирале, и у златна руна зађе

а бајка ова од ветрова кротких и од птица

и пејзажа идиличних да ме ко усуд снађе.

Волим у тишини кад месец провири у плаво грање

Да време неухватно обухватим, и небеса траг

О мисли моја бела, загрцнута цветом, птицом

бреза те шапне у сунчану кишу, у љубав и живот наг

где слутња си сребра небеског, над јавом и сницом

док те ћутљиви поветарац њише.

Волим да седим у тишини кад јаспис светом зори

гледајућ чуда траг, што их светле ћутње њишу

са обличјем страсног цвета што позоба

нектаре у гори

О песмо, богињо самотна, са којом небеса дишу

И лучом ума сребрна порађа зора

Певам те душом кротком

Певам те тишином ветра

Певам те музиком Великог Свемира

јер божанствена симфонија небеса набира

док седим

у тишини.

Из двокњижја: „Псалми у свили душе“

Фото 1,2: Фб страница – Beautiful Roses

Фото: Белоградчишке стене; Википедија

Са стене на једној стеновитој планини

У Чарној Гори – некад од неког названој Црна

Посматрам Сунце са жељом да в и д и м Свет

Недалеко испред мене врви град у равнини

Около стене међеди тигрови змије покоја срна

Тешко је видети суштину кроз мисли-авет!

.

Говорим себи и теби и свима у себи

Усредсреди мисли путниче у Вечност

Сакупи та зрнца у најмоћну идеју и делуј!

.

Хоћу могу и умем и знам – и још ближе:

У жижу жижа нек жиже све моје жиже!

.

Говорим себи и теби и свима у теби

Стваралачка сфера је Душа-Чистост

Усредсреди се по линијама Знања и веруј!

.

Расчвори се потко грлилице-стезалице душе!

Освести се и оравнај хридино суштине мене-ратника!

Мењам стваралачке слике и да стварам светове жудим

И нова пространства која границе руше

Самооткрива се дубоки смисао и Извор биитка

Са Присуством и Лепотом и Виднином се будим!

Фото: Фб страница – Coloform Garden

„ Побуне су трајале кратко, толико кратко, да их није вриједило ни дизати. Поготову што сам знао, ма колико био љут, да ми ништа не може замијенити њу, овакву каква је, ускогруду у својој љубави, нетрпељиву према свему што би јој могло узети ма и делић мене, њене својине. И брзо сам се, из траљаве побуне и тобожње жеље за слободом, враћао у чврсту тврђаву њене љубави, као смирени бјегунац који није ни одмицао далеко од капије.

Живот нам није наклоњен, и сами стварамо своју малу заједницу, свој космос, у којем намирујемо једно другоме све што нам недостаје.

Кад сам био угрожен, мислио сам само на њу, храбрећи се њеним присуством. Кад ми је било тешко, помињао сам њено име као у молитви, налазећи олакшање. Кад осјетим радост, трчим да је подијелим с њом, захвалан јој, као да ми је она дарује. Добар је човјек, и лијепа жена, али оно што је само за мене, то сам сам створио. Чак и да је имала великих мана, ја их не бих знао. Потребна ми је савршена, и не могу допустити да то не буде. „…Одломак из романа „Тврђава“

Картинки руки влюбленных (100 фото) * Прикольные картинки и позитив

Фото: Фб страница – Colorful Garden

Замирисаће драги,
пролеће над мојом душом,
Бићу тада изнад сваког сна..
Тражићу негде починак у плавом…
Где у љубави спава
ванземаљска лепота…
Пружићу прсте,
Као ветар косу..
Да остане трага међу нама, знам…
Додири снени, кроз густе врбаке,
Пољупци на кожи и из ока сјај…
Плакати бих хтела, али душа не да…
Остати бих хтела, ал’ касно је већ…
Звона звоне, бал анђела се спрема,
Краљица не небу, вечни звезда сјај…
Не бих ја ишла.
Овде, поред тебе…мирише на срећу,
љубав и дом…
Ал’ у срцу моме и небеском плавом…
отворио се пролаз, десио се лом…
Не дај ме мили, задржи, пољуби…
Можда неким чудом, останем ту…
Ал’ ми се чини…
Растанак се спрема и космички лахор
Као да је ту…
Нека ово, ипак
буде довиђења,
у следећем животу
ил’ можда у сну…

слутим те ноћас топлу и смелу
улазиш крадом кроз несандвери
увир водени низ делту врелу
разгони дуго тамнине звери
.
постеља бљеска на месецстази
дрхтај ми жеђ за тобом јавља
љубобол исконска венама слази
предворјем храма великог славља
.
руке две луке уплова тела
мрестиш ту дуго склиску наготу
дробним таласом у јутра бела
двобедра бродица носи грехоту
.
петлови поје на станцу камену
давимо се у растан пламену

Фото: Ослободити се лоше карме; Википедија

Приче о карми или судбини трају вековима

Личе на страшила која вребају са шиљ мотки

Где год ногом кренеш – ма шта да урадиш

Страшила мере метром и вагом и снимају

.

Свештеници учењаци и гуруи исто причају

Тиме оловом заливају колективно несвесно

Ученици тако учени страхом се допуњавају

Човек пун страхова – скучено мисли и дела

.

Учење о карми а и друга школска градива

Држе човека – заробљеника у апсани свести

Он се трза као риба на удици тражи излазе

Хоризонтално учење у слободу нема капије

.

Када се потпуно стврдну и окамене учења

И кад преовладава аутизам физичког света

У лику обичног човека долази свети аватар

И доноси вечна учења узвишене вертикале

.

Карма било каква и колика је информација

Стави у сверу – ради правилно технологију

Пребаци силу прошлости у бољу будућност

Јасновидим и духовним боље и брже успева

За њих је карма ситнозуба зверка са осмехом

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Фото: Трнско и Јабланичко ждрело; Википедија

Моје срце? Што да загрева тек своју самоћу?
Неплодно кô зрно светлости бачено у пустињу неба,
Сито у вечитој глади, гладно у вечној ситости,
Нахрањено тек срећом свога бола:
Оно те слави као скривена
Кадионица у дну олтара,
Теби тек знана, — и снива сен твоје милости, о Афродита!
.
На међи сна и живота,
Где теку најгорче струје,
Чекам те: Појави се, Вечна, из небесних понора светих!
Болесни гôре месеци уз твоје путање, преда те расути
У огњеној тузи крваре кô ране цветови јесењи, —
Згажени дани на стази прошлости болно ти цветају снôва у сусрет.
.
Засијај и мени! Кô нимфа у часу твог митског рођења
Огледало држим ти спремно у најтишем бездану душе,
Већ твој у њему снива лик кô далек плам.
Ходи! Све међе се пред тобом руше: вековима се играш дугим
Као тренуцима, сахну даљине од звезде до звезде, од душе до душе.
.
О, спусти кô мост преко понора мрачних
Пламену своју дугу напокон до прага и моје самоће.

Фото: Крф, острво Видо; Википедија

1.
Силазимо с лађе. Дан сунчан и врео,
И прозирно море непокретно снива
Сваки од нас жудно одмора би хтео,
Нико од нас жељу за миром не скрива,

.
Ал гле! Поред уско усечена пута
Овде-онде сенке сусталих јунака
Згрчена им тела, крв им замрзнута,
И умрла мушкост моравских сељака.

.
Задњи пламен њиних очију још моли
За још једним даном угашене силе,
Док се грче уди каљави и голи,
И мишићи стењу и скупљају жиле.

.
То су борци наши, жртве нашег рода,
Браниоци земље и њенога права;
То је откуп који захтева слобода

.
За светлост са којом има зора плава
Да озари њина освећена чела
одгна ноћ ропства са родног им села.

.
2.
И бесно шиба ветар. На небу нигде звезда.
Облаци гмижу црни и блеска муње зрак;
Промрзли цвиле птићи из својих палих гнезда,
И кроз ноћ крик се совин ко језив чује знак.

.
Кроз целу бурну ноћ се равлеже вапај: мати!
А ветар бесно шиба, у бескрај гони плач :
С фијуком мртве душе у вечни покој прати,
А смрт за нове жртве са мржњом оштри мач.

.
О децо земље свете, зар удес злобни смеде
Са visa славе да нас рине ил можда због
Грехова неких тешких казнити све нас хтеде
Овако страшно Бог?

Фото: Крф, маузолеј; Википедија
3.
Тужан иде спровод док ветрови гоне
Облаке по влажном и смраченом своду;
И док у ноћ јаук умирућих тоне
Тужан иде спровод кров блато и воду.

.
Дуг ред немих људи кроз ноћ црну газе
Уским путем, тешко назиру кроз таму
И низ стрму страну хучном мору слазе
И долазе најзад на обалу саму.

.
Мир. Не плаче нико. Ни звона не звоне
Нит се чује песма тужнога опела…
Далеко од својих и од земље оне
За коју су дали своје крви врела,

На дно мора јунак за јунаком тоне…

.

4.
Свиће … По мору први дрхте зраци.
На каменоме, исплаканом жалу
Помрли леже незнани јунаци
Који су сву ноћ чели на малу
Лађицу да их на пучину баци …

.
О, браћо драга! Кад би малке знале
Какав вам покров црни удес спрема
Никад вас оне неби с груди дале.
Ал за вас овде, за вас места нема
.

Острво мало, морате на вале.

.
Збогом! Из влажних и немих дубина,
Скривени телом немирнога мора,
Нећете чути вапај из даљина
Из наших поља и из пустих гора
Кад мајка буде свог тражила сина.

.
Нећете чути и нећете знати
Но мајке ваше … Шта ћемо им рећи
Кад нас време домовини прати?
Ко ће им смети бол да зада већи,
Ко ће им од вас задњи поздрав дати,

.
Ко ће им рећи где сте закопати?!…

Фото: Видо, србска кућа
5.
Топло јунско сунце бљешти изнад мора,
Сијају у зраку крила галебова,
И блистају снежни врхови са гора
Далеких под сплетом зрачних праменова.

.
На пучини тихо, у свечаној тузи
Дрхти глас опела као јецај струна:
-То за мртву браћу Бога моле друзи,
Погружени болом из маленог чуна.

.
И лебди врх мора песма свештеника
Озбиљна и болна, свечана и с тугом
За вечити покој душа мученика;

.
И прозрачно небо слуша са висина
Као добри друг се опрашта са другом
Који мртав лежи под морем Јелина.

.
6.
Кад је задње звоно зајецало с храма ,
И последњи јунак сустао и пао.
Кад је земљу целу обавила тама,
И тиранин с мачем на поља нам стао,

.
Ми смо овде дошли избодених груди,
Без крви у срцу, са болом и тугом,
Да чекамо нову зору да заруди
У душама нашим и над нашим лугом.

.
Севале су муње и падале кише,
И језиво ветри певали опела
Над мртвих којих било је све више
–Један народ цео, једна војска цела.

.
И када је најзад потонуло тело
Последње би борца на острву, с буром
Последњи је олуј зајецо опело
И изумро негде у бескрају суром.
Без њихова плача, молитви и свећа
За слободу земље и њених олтара.

.
И једног ће дана мотика сељака
Подизати овде плодне винограде,
И над гробљем наших незнаних јунака
Песма ће се чути синова Јеладе.

.
И море ће плаво да пени и шуми
И да прича повест ових страшних дана
Када су се ове подизале хуми.

.
Над телима палим умрлих титана.
И крстови прости биће свети знаци
Да и овде леже моравски јунаци.

1916.

(Комплетна песма)

Фото: Фб страница – Colorful Garden

Јелисије Андрић, аутор песме ,,Видо, острво мртвих“

Ко је био Јелисије Андрић и какве је песме писао?

Јелисије Андрић рођен је у Ужицу 1894. године. Био је књижевник, теолог и хуманитарац, један од 28 богослова који су наставили школовање у Енглеској, после Првог светског рата, уз подршку Николаја Велимировића. Учио је Богословију у Београду, а затим је у Оксфорду студирао теологију и књижевност (1916–19). Студије је започео на теолошком колеџу „Рипон” у Кадесдону близу Оксфорда, затим је уписао постдипломске студије на Богословском факултету Оксфордсог универзитета, попут Аве Јустина Поповића, који ће касније постати његов кум.

Прешао је са војском Албанију 1915/16, водећи повремено о томе дневник штампан под насловом „Кад су војске пролазиле”. Док је био на Крфу, у тамошњим Српским новинама је, поред његових чланака, објављен и низ његових родољубивих песама (једна је од њих и изложена као стални експонат Српског музеја на томе острву). За кратко време, поред дневника о преласку преко Албаније, као и поменуте књиге песама, стигао је да напише и више десетина есеја на етичке, духовне и књижевне теме, објављених у црквеним гласилима.

Јелисије Андрић је у Оксфорду, на енглеском језику написао дело „Историја српске цркве, од заснивања самосталности до пада Патријаршије (1219-1463)”. Ова студија није била објављена током његовог живота, већ доста касније (Прометеј, Нови Сад 2020)

У Чачку је објавио збирку љубавних, религиозних и родољубивих песама под насловом „Књига стихова”. Изашла је 1922. године у издању “Штампарије Стевана Матића”. На предлисту се налази штампана посвета аутора: “Посвећено отаџбини, мојој мајци и мајци моје деце”. Прва песма у књизи носи наслов “Мојој љубави”.

У збирци је публикована и његова песма “Видо, острво мртвих”, коју је написао 1916. године.

Преминуо је 1925. године од туберкулозе, у 31. години живота, у Смедеревској Паланци. Отац је српског писца, драматурга и публицисте Драгослава Андрића (1923-2005)

На Орлови, крај путе Чачак – Ариље, у Тијању Зијад-бег имао је тамницу, која је увек била пуна сужања. Да би робље мучио, у ту јазбину, убацивао би међу људе, и змије отровнице

Досадио народу зулум, па у поноћ позове хајдуке. Арамбаша Ненада Стоврат сачека Зијад-бега и одсече му главу у шуми. Затим, са дружином, похита на Орлову и попушта суђње…

Тамо где је било мучилиште Срба – данас је Тамница.

Р.М.М: “Јеличке легенде“

Фото: Тамница, Дис; Википедија