Рођендан је Јесењину!

Уткала у језеро зраке рујна зора.

Кроз звоњаву тетреби јецају са бора.

Плаче негде жуња, у дупљи се крије.

Само ја сам весео – до плача ми није.

.

Знам, у сутон ћеш доћи далеко од пута,

сешћемо уз навиљак поред стога жута.

Ко цвет ћу те сколити пољупцима лудим,

безумном од радости никад се не суди

. .

Ти ћеш сама бацити блузу раздрагана,

однећу те опијену у жбуње до дана.

Нека плачу тетреби и нека роморе,

грца чежња весела у румени зоре

Из срдашца песма ниче, душа јој је семе била.

И све мисли небу лете, Србија им даје крила.

Луч обасја све кањоне и планине смрзлог дана,

магла неста, указа се вук с’ стотину љутих рана.

.

У очима ватру носи, огледало од буктиње,

крв потече, па се врати у венама се успиње.

До Kосмета ветар стазом урлик милни Храму носи,

а Храм биће сваки педаљ где год јесу српске кости.

.

Васкрсењу вавек слични… Ми гинемо, да нас роде!

Kруг бескраја у зорењу, месец плови до слободе.

Да челиком оштрим секу, живим огњем да нас спале…

Вук устаће, јер је браник наше земље Православне!

Грлим лист пали,  

и влат касне  траве.

Љубим цврчке заспале,

и  ужурбане мраве.

Милујем дуње узреле,

тикве убране, у рукама беле гроздове.

Љубим птице шарене,

под стреху застале,

лаванде у забораву исцветале,

и белутке на путу остале.

Слушам  кораке, у оносвету чујне!

То ти си кренуо

мене тамо потражио!

Фото: Село Шекулар код Берана; Википедија

Има једно дивно мјесто,
Срцу драго, пуно сјаја,
Не одлазим ја ту често,
Ал’ га душа у свему одваја.
Одваја га и чува од свега,
Спомиње га и у срцу носи,
И увијек је она жељна њега,
Село дивно, с којим се поноси.
Под Мокром се оно свило,
Своје златно рухо разасуло,
Село моје, село моје мило,
Твоје ме је сунце изњедрило.
Кад захучи твоја бистра ријека,
И распрши успомене драге,
Свака стопа мелемнија од лијека,
Ђе год да сам даје срцу снаге.
Најљепше си међу најљепшима,
Да те видим душа ми изгара,
Сваком дао најљепше од себе,
Поносито име Шекулара.

Фото: Ружне слике; Википедија

Вребају испод капака очињих

Штрче им вршци отровни

Намигујући одсев блаженства

.

Као сабљом лажним доброчинством

Опрљише севом левооким

Ошинуше и светост и правду

.

На свакога згрушеним испљувком

Уједоше сису материну

Одрубиће сами себи главу.

Казни ме разумом,
повешћеш моју борбу за спасењем.
.
Казни ме узвишеним лепотама
да им боје гледам, да их осећам и милујем.
.
Казни ме почастима да молим,
окривљене и задовољне, несрећне и промишљене.
.
Обуздај ме да твој лик у праху не тражим,
да ти се смејем када се наг
из пламена извлачиш,
тихо ме дотакни
да ти крути мирис над телом осетим,
мало ме воли да те запамтим.
Човече, нечовечни немој ме тражити,
нећу ти глас у ваздуху препознати,
нећу ти име на папиру написати,
нећу ти јесен у собу донети
нити ћу те кривити, волећу те
остави ме.

Била је ноћ, мркла, тамна..

Нама су ноћи бесане као у сред дана,

дубоке, тесне,

за резање ножем, фијук метака..

У нашој отаџбини, чамимо иза решетака..

Тихе молитве жена, мајки су

као пригушене сузе и неоткинути јауци..

Неподношљива тескоба неизвесности

раздире груди мушке.

Прстима траже скривене пушке..

Злу не требало, због ове нејачи..

Непријатељу то ништа не значи.

Савести и поштења немају.

Њих светски силници помажу..

Оне људске сабласти што заогрнуте

руком пакла светом бахато корачају,

муче, руше, несрећу сеју..

Ми хтедосмо, вечери ове да се побунимо..

Нас, тридесетак..

Шта би ово?

Не стигосмо да испалимо метак,

само направисмо барикаде..

Несрећа или наместише, један њихов паде..

На нас  снајпер осу и нама тројици

срце стаде, живот исцури..

Пред очима нам промичу слике завичаја, оца, мајке, девојке, жена, деце..

Јао, јао!  Ко зањиха ову косметску колевку, што своје потомство просу?

Ми к’о уклете сене, шака јада, овде, сами..

Родољуби, хероји, шта ли?

Браћооо, где сте?

Жито нам туђи коњи позобали..

И ливаде туђе овце пасу..

Више је рушевина, згаришта,

него живих светиња..

Мајке нам над хумкама песму закукале..

Браћо, где сте?

Крв ваше браће Косметом тече..

Фото 1,2:Манастир Бањска на Косову и Метохији; Википедија

Док си ме

Својим кајањем грлио

.

Непрестаним погледом

На дну ока мога

Семе опроста тражио

.

ја сам иза

Напрслог огледала

.

Пуна наталожене тишине

И празнине у души

Наше године гледала

.

У којима сам превише

Мрака попила

.

И осећала како се

Заувек одричем

Твојих додира

.

Престала да

Дозивам сећање

Нашег почетка

.

Када смо са

Рашћупаним

Осмехом

Срећни живели

.

Па стиснула срце

И нежним миром

Окренула се

И са ветром нестала …

Ми нисмо жртве
старења, болести, смрти,
док све се
око љубави врти.
.
Свако има стварност сопствену,
интиму своју.
Ништа изван нас
не мења јој боју.
.
Ни време апсолутно,
ни статично није …
И још много
тајни космос крије.
.
Објективност је искључиво,
у оку посматрача.
Наш избор је
стаза радости, или
путеви трња, плача…
.
Када дух, ум
и тело, заувек,
у загрљају се споје
биће пројави најлепше,
обожено обличје своје.
.
Ми нисмо жртве
старења, болести, смрти,
све док живот нам се
око безусловне љубави врти.

Фото: Месец и вук; Википедија

Души мили див јунаци, књига – живот борбу пише,

дрхти срце поносито, плаво небо рони кише.

Посавија ветар гране старог храста усред шуме…

Хеј душмани, хеј душмани, Месец још вас злобне куне!

Не да Месец, не да Земља и Сунашце што нам сија,

да узмете, да отмете то што има Жар – Србија.

Ми имамо зелен горе и планине стрме – беле,

ми имамо прадедове и Вукове наше смеле…

И Kосовско поље равно, Метохију – Свето Наше,

ми имамо див јунаке, чије очи још вас страше.

Дрхти земљо прадедовска, дах у вама кости Свете,

Ти поносна и небеска, Месец златно руно плете.

Не крвари стара рано… Гини, ако треба ‘мрети,

за слободу од давнина, гинула си у заклетви!

Гледај небо, Отаџбино… На њему се виде сузе,

од Вукова наших храбрих, неправда им правду узе.

А, по земљи јоште ходе, јоште ходе битку бију,

Синови су твоји мајко… Живот дају за Србију.

И Месецу ноћас с’ чашћу, у грудима очњак стоји,

и Беретка боје крви од које се душман боји.

Отвори се, родна грудо… Пут небеса баци ватре,

ако л’ паднеш усред боја, по витештву нек те памте!

По витештву, по Вуков’ма што су теби младост дали,

по твоме су тлу Пресветом крварили, војевали!