Бож’ју творбу себи покорили

да им гради за Бога храмове.

Не би ли се Вишњем приближили

синове му спрегли у амове.

.

Грађевином сујету узнели

па се горди огласили богом.

Гордији им храмове рушили

А „богове“ чинили су робом.

.

Бог истински природом се гласи.

Створио је чуда из свеумља свог.

„Сузом сунца“ лептира украси

у вечности дома ћилибарског.

.

Ту се живот у трену устави

чувајући вечност пролазнога.

Као украс на врат кад се стави

лекција је о свемоћи Бога.

 

Пусти ме да корачам у своме мраку.
Не терај ме на светлост.
По светлости не знам да ходам.
Уплашим се када угледам своју сенку.
У свом мраку, ја рађам бесмртну децу.
Све невидљиво постаје опипљиво.
То што почива са друге стране ме благо додирује.
Тамо сам извор и ушће.
Понирем у земљу одакле је све почело и где ће се
све завршити.
Зато ме пусти да одатле црпим
оно што је мени потребно
и немој ме терати на светлост.
Јер када ме не буде било,
полудеће тајне силе које ме верно прате
и вуче вас доле,
а ви не знате да ходате по неиспитаним пределима
и да удишете сумпор.
Зато пустите мене.
То су моји верни сапутници.
Те тајне силе пратиље су моје.

Тихнина се расула, заплавила град и поља,
људе и птице, земљу и сунце.
Над планинама осванула, реке утихнула.
Звезде занемеле, у времену застале.
Ветрови међусобно, немушто говоре,
Богови отворили капије,
војске у предворју стоје.
И не риче јелен, не рже коњ,
само се вук, спрема на зов.
У оку суза слеђена,
Забодена ко трн.

Фото: Фб страница – My Purple Worlds

Љубави моја,

пронађи пут до облака белих

у мојој души,

до свитања румених

у очима мојим сненим.

до Светлости срца

дубоко у мени,

тамо где одувек сакривен постојиш.

Фото 1, 2: Фб страница – Secrets of Nature World

Фото: Песник Захарија Стефановић Орфелин; Википедија

Како стаде Сербија, славна и угодна,
са множеством народа бивша пређе плодна,
пресилними цареви и храбри солдати,
сад у ропство другима морала се дати.

Плачући, ах, прегорко, плачем се дан и ноћ.
моју терзам утробу, јер ја нејмам помоћ:
који су ми од најпре добри друзи били,
сад су ми се велики врази појавили.

Славни моји цареви и вожди велики,
с моји храбри витези и сини толики,
острим мечем падоша у својој держави.
Ах, на жалост горку му остах ја без слави!

Морала сам већ поћи ја к различним царем,
горке сузе лијући мећем се у јарем.
Сви се мени ругају и хулу сви кажу:
„Ето наша робиња!“ — а бреме налажу.

Серпске моје границе и земље ридајут
что храбри ми витези туд не пројезжајут.
Разорени градови сви пусти већ стали,
куле бојне српске све и дворови пали.

Ах, несрећа та моја до ада ме сведе,
свако веће зло своје спустив на ме седе.
Уви мени несрећној! Гди су цари моји?
Гди војводе преславне са храбрими воји?

Кедма чада у Турској, а посвуда друга
стењут љуто, жалосно, — ах, прегорка туга!
По толикој ја слави и мојој храбрости,
поругана стала сам, — о, моје жалости!

Сав се дух мој у мени прегорко вазмути,
терезајући с`, утроба срце ми преврати.
Врази моји проклети мене преварише,
радост моју последњу навјек заточише.

Сви веће врази моји руками пљескајут,
хулно звижде на мене, а злобно глас дајут:
„То ли она преславна Сербија у свјету?
Сад слушкиња наша бист, дала с` нам под пету.“

И сви моји пророци славу возљубили
с чадми моји у ропству мене оставили;
добро опшче презрјевше, преко мене гледе,
само о том пекут се да славу насљеде.

Оружија сва моја враг мој затупио,
перо своје са мојом сабљом заоштрио:
у крв моју умаче, на ме злобу пише,
чада моја ногами газећ, злобом дише.

Потоке већ от суза лијет око моје,
јербо срце жалости испушта своје:
изнемогла снага сва, пун је свак жалости,
јер сам се ја лишила моје све храбрости.

Добри моји синови ни у што сви стали,
оружија се плећи врагом дат морали;
сисе они змијеве сисати гоне се,
са свих страна вражије напасти боје се.

Восток, запад, полуноћ бојали се мене,
славне, храбре Сербије, бивше тогда једне;
а сад сједим жалосна, у ропству тужећи,
и за моју храбростју, прегорко плачући.

Помрачи се и вид мој, руки ослабили,
згубила сам и снагу, сасвим ме сатрли.
Славна моја сва храброст на Косову паде,
а тко ће ме утјешит, нејма тога саде.

Стреле своје на мене врази напрегоше,
очи моје и срце најпре избодоше;
покрај мене тко ходи слободно ме стреља,
шкрипе зуби на мене, — а то је свима жеља.

Косе моје на сабљу в рази моји вијут
и ногама тлачу ме, а по лицу бијут;
чада моја прогоне, Марсу љуту дају,
и тим срцу мојему жалости задају.

Зубе су ми избили и одсјевки хране,
отрови поје мене и сине ми јадне;
и дан и ноћ труде се да у јаму своју,
ах, Сербије жалосна, баце душу твоју!

Гди су сад ближњи моји? И сестра остави,
сасбим мене презрјела, помоћи не јави.
Ах, Сербије пребједна! Сви тебе презрјели,
и сосједи и друзи већ те оставили.

Но и сами синови моји веће стали
јогунасти, свирепи, и тугу ми дали;
трзају ми утробу, сами се сви смели,
а не знаду у што се вјековјечно свели.

Шарке пушке и бритке сабље положили
пред ногами врагов си, имати мислили
каквог тиме покоја илити слободе,
но нејмајућ свог божда, ништа не находе.

Ученија нејмаду, оружје згубили,
и врагами сатрени, себе помрачили;
у поданство пали свуд, у велике беде,
ноце бреме велико, а јоштер не виде.

Цркве моје пропале от слободе своје, —
утјесњени левити, жално срце моје!
Врази чада к трећему обору нагоне,
различиними муками к западу догоне.

Старешине све моје клоне се на страну,
сви, по мраку ходећи, мене само јадну
остављају на муках, ах, жалости моја!
Ах, Сербије пребједна! Где надежда твоја!

Ризи с мене њекоји моји раздераше,
и нагу ме державним на срам објавише;
себи славе тражећи, мене удручајут,
само что державније јешче м` зашчишчајут.

Тко ми може довољно жарких суза дати
ову моју несрећу довјека плакати?
Више нејмам надежде, развје моју жалост
сам ти, вишњи, о Боже, премјени на радост!

Захарије Орфелин – Плач Сербији (1761)

Захарије Стефановић Орфелин (Вуковар, 1726 — Нови Сад, 1785) је био истакнути српски песник, историчар, бакрорезац, барокни просветитељ, гравер, калиграф и писац уџбеника. Као песник, Орфелин је најзначајнија појава у српској поезији 18. века. Написао је десетак дужих песама, од којих је најзначајнија „Плач Сербији“ (Плач Србије, 1761) у две верзије, народној и црквенословенској. То је антиаустријска, бунтовничка песма. У тој песми Србија жали за некадашњим сјајем средњовековне државе и критикује сународнике који заборављају свој национални идентитет.

(Википедија)

Фото 2,3: Фб страница – Rishu Kumar Ji True Always Wins

Људи, који не могу владати својим срцем, још мање могу владати својим језиком. Људи, који не могу завести мир у срцу своме, још мање могу завести мир у држави. Људи, који не могу видети свет у себи, још мање могу видети себе у свету. Људи, који не могу учествовати у туђем болу, још мање могу учествовати у туђој радости.

Н.В: “Мисли о добру и злу“

Фото: Фб страница – Faber’s Greenhouse and Floral

Док капам као свећа везујем трагове за тебе, Грачаницо.

Бесмртност спомињемо

и свака је на свој начин тумачи.

.

Не дам ти за право да сам бесмртна.

У слепљености моје бити китим те воштаницом.

Китим, а ти ме топиш.

Сагореваш ми траг ђердана.

.

Не дам ти за право да сам бесмртна.

.

У зиду очи преплашене Симониде,

говоре ми колико сам смртна и на рубу.

Осликана на студеном камену

да гледам вечно у судбину грубу.

.

Не дам ти за право да сам бесмртна.

Фото: Манастир Грачаница; Википедија

Фото: Фб страница – World Around Us

“Ој девојко, душо моја,

чим миришу недра твоја?

Да ли дуњом ил’ јабуком,

или душом девојачком?“

“Нити дуњом, нит’ јабуком,

већ душицом девојачком.“

“Драгачевке, изворне народне песме“

Сакупио: Ника – Никола Стојић

Волим да седим у тишини сунчане пене

сенке да разгрнем међ облаке летње румене

док жита набирају влати тражећ облике и клицу

ја спуштам руке на своју хлебну равницу

и пожелим плавет вечну с очима на грани

небо што расте низводи и просине

и сунчеву светлост пуну месечине.

Волим да седим тишином заогрнута

кад пролеће клија опном зачараног лица

кад дан бео у спирале, и у златна руна зађе

а бајка ова од ветрова кротких и од птица

и пејзажа идиличних да ме ко усуд снађе.

Волим у тишини кад месец провири у плаво грање

Да време неухватно обухватим, и небеса траг

О мисли моја бела, загрцнута цветом, птицом

бреза те шапне у сунчану кишу, у љубав и живот наг

где слутња си сребра небеског, над јавом и сницом

док те ћутљиви поветарац њише.

Волим да седим у тишини кад јаспис светом зори

гледајућ чуда траг, што их светле ћутње њишу

са обличјем страсног цвета што позоба

нектаре у гори

О песмо, богињо самотна, са којом небеса дишу

И лучом ума сребрна порађа зора

Певам те душом кротком

Певам те тишином ветра

Певам те музиком Великог Свемира

јер божанствена симфонија небеса набира

док седим

у тишини.

Из двокњижја: „Псалми у свили душе“

Фото 1,2: Фб страница – Beautiful Roses

Фото: Белоградчишке стене; Википедија

Са стене на једној стеновитој планини

У Чарној Гори – некад од неког названој Црна

Посматрам Сунце са жељом да в и д и м Свет

Недалеко испред мене врви град у равнини

Около стене међеди тигрови змије покоја срна

Тешко је видети суштину кроз мисли-авет!

.

Говорим себи и теби и свима у себи

Усредсреди мисли путниче у Вечност

Сакупи та зрнца у најмоћну идеју и делуј!

.

Хоћу могу и умем и знам – и још ближе:

У жижу жижа нек жиже све моје жиже!

.

Говорим себи и теби и свима у теби

Стваралачка сфера је Душа-Чистост

Усредсреди се по линијама Знања и веруј!

.

Расчвори се потко грлилице-стезалице душе!

Освести се и оравнај хридино суштине мене-ратника!

Мењам стваралачке слике и да стварам светове жудим

И нова пространства која границе руше

Самооткрива се дубоки смисао и Извор биитка

Са Присуством и Лепотом и Виднином се будим!

Фото: Фб страница – Coloform Garden