ЗАКОПАНО БЛАГО
Чувши чудновату и мистчну причу,
један је млад човек кренуо у далек
свет, у потрази за закопаним
благом, будући да је данима пре
тога слушао невероватне приче од
непознатих људи.
Путовао је од града до града, од
земље до земље; пролазили су
дани, пролазили месеци,
пролазиле године…
Свуда је ослушкивао, свуда је
прислушкивао шапате тајанствених
странаца, свуда је помно
испитивао свим чулима, не би ли
некако, пре свих, а на лукав начин,
дошао до закопаног блага.
Прошла су многа лета, и он је већ
био стар и уморан од дугог лутања
земљама и градовима, али о
закопаном благу још ништа
поуздано не бејаше сазнао.
Једне ноћи, у некој далекој
земљи, у неком далеком граду, у
некој мрачној и прљавој крчми,
док је испрпљен и уморан од пута,
прашњав, очајан и разочаран у све,
тонуо у сладак сан, од неких
сумњивих и тајанствених путника,
сазна да је благо, за којим је
целога свог живота трагао,
закопано управо у његовом родном
селу, под кућним прагом његовог
родитељског дома.
Када сам, још у раној младости,
први пут чуо ову древну ведску
причу (а коју су пре стотину векова
од песничких нити изаткали Бели
Ури), она је, признајем, из корена
променила свеколику моју
поетику и мој свеколики поглед
на свет.
Већ сам у двадесет и првој години
схватио, да све за чим трагам,
лутам, жудим и чезнем, јесте
закопано дубоко у мени унутра,
јесте скривено у срцу моме.
Све оно што мислите да вас чека у
некој далекој земљи, у неком
далеком граду, наћи ћете, али тек
пошто се пробудите из
хипнотичког сна, у својему селу, у
својој улици, у својем сокаку.
Ако то што тражите, свим бићем
својим и свом душом својом, не
нађете у својему селу, у својој
улици, у својему сокаку, знајте и
верујте, да нигде другде, и нигда,
наћи нећете!
Ове своје лирске записе
заокружићу дивотним стихом
једног вилинског песника:
Љубав је моја све што се јутрос
пробудило

Фото 1,2: Фб страница – I love nature

Фото: Киша на путу; Википедија

Кроз мокру ноћ без плаве луне

Зачух ти ромор покислим путом.

Да л’ ти то беше или је у ме

Твој давни део снено залуто?

.

Па те сад тражим, па те зовем

Стазама куд се пијанци вуку,

Вратила си се у мене поноћи ове,

Док капи кише друмове туку.

.

И нека те, нека, да бар за кратко

Побегнем од овог празног тренутка,

И да се уткам на узглављу глатком

Твог изгубљеног плавог белутка.

Фото: Фб страница Caktus garden

Загребите само мало испод површине.

Видећете,

Отворе се изненада тајне шкриње.

Оне су чувари тишине.

Има на њима наталожене прашине,

али Љубав небеских размера

све за трен очисти и скине.

Нема маске, нема претварања.

У том свету лепоте

има олакшања и изобилног отварања.

.

Она су човеку непозната

само их је брижљиво чувао за црне дане.

Ево, дочекао је да и тај дан осване,

да се појаве све тајне претајне

и да душа полако крене у нове зоре

и нове освите јутарње.

.

Духовно буђење је као чуђење.

Растерети се биће и силна блага са светом подели.

Сва његова блага су искуства

и бола промери – лични примери.

Само човек треба правилно енергију да усмери

и нема више бесциљних лутања.

Прекину се сва ћутања

и појави се изненада на истом небу

невидљива путања.

Кад човек јасно и гласно

како се осећа говори

шкриња живота се отвара,

свесност проговори

и дарује она што никад нико могао није.

Упозна тада човек Царицу Тишине!

Фото ,2,3:Фб страница – Faber’s Greenhouse and Floral

Фото: Фб страница – Gordan Gordanu gordi

Ова пјесма сања

између длана и погледа,

покриј је осмијехом.

Ова пјесма дише

између капилара и нерва,

нахрани је молитвом.

Ова пјесма струји

између срца и пете,

привиј је заклетвом.

Из стиха убери цвијет.

Из цвијета удахни полен.

Из полена дамар-лијек.

За заувијек!

Фото: Звездано небо; Википедија

Чекам поноћ у звезде да погледам,

на тебе потрошим последње жеље,

поново ћу себе за срце да уједам,

свака луда има само своје весеље.

.

Моја је радост да себи пркосим,

што не иде да хоћу да остварим,

љубав кроз дане као штит носим,

после да не могу да заборавим.

.

Грешим одмах и јасно то видим,

не крећеш голорука на тешке боли,

моја је слобода да се ни не стидим,

сви се рађамо плачући и голи.

На фрескама и иконама ова светитељка представљена је у монашкој одећи са крстом, као симболом страдања, у једној руци и гранчицом мирте у другој руци.

На њен дан, 8.августа, жене и девојке беру свеже цвеће и са њим украшавају своје домове како би у њима целе године владали мир и слога. Такође, верује се да треба обући нову и лепу одећу, посебно девојчицама, како би их пратила срећа.

Према предању, ова светитељка је заштитиница жена и верује се да помаже болеснима и сиромашнима. И данас многи се моле над њеним моштима јер се верујe да исцељују и помажу код животних проблема.

Извор: Мондо;

Фото – В. Пантелић

Рог Стрибога,  кућа је ветрова

за све стране света!

Његовим крилима путују олује

облаци  пуни киша и вихори рата!

Реку беса могу умирити  само

нежни пољуби наших душа! В.С.

Стрибог, је божанство у словенској митологији. Бог је ваздушних и водених струјања,  река и потока  набујалих од киша.

Најчешће се спомиње код Источних Словена. Бог је зиме, мраза и леда доноси буре, јаке ветрове и невреме. Његова позната имена су: Подага, Погода и Подзвижд.

Сви ветрови сматрани су његовим унуцима. Његов дан је 08.август.

Извор: Википедија – Веселин Чајкановић, Стара српска религија и митологија, Београд, 1994.и још понешто…

Слика – Шишкин

Како би то било –
учинити корак ка коначном помирењу
са садашњим тренутком…?
Стати, без намере да се игде стигне
и само бити – сада?
Како би то било
стићи, без даљих покрета у било ком правцу…?
Има ли, уосталом, других тренутака
осим овог који управо јесте?
Само мисао раздваја Један Свет на два.
.
И путовање кроз време почиње из садашњег тренутка
и одвија се у сваком следећем садашњем тренутку.
Призоре прошлости и будућности видимо само сада.
Чак и цикличност времена доводи нас непогрешиво
у садашњи тренутак.
.
Без пуног присуства промашујемо једини живот,
једини тренутак који нам је дат: баш овај.
Болно је живети у илузији прошлости која више није
и илузији будућности која никада и није била…
.
Живети тако је као ход по ужету
затегнутом између два непостојања
изнад провалије Вечног Сада.
Пад у Стварност боли, јер је чвршћа
од наших паперјастих илузија.
И толико блиска, да нам се понекад чини недостижна.
.
Бити будан укида сваку могућност пада
јер: где ја јесам – и све друго јесте. Сада.
.
Идентитет који живимо саграђен је од прошлости.
То су шаре на нашем оклопу корњаче.

.
Прошлост је извесност.
Свака извесност је мртва.
Она нас, као оклоп, привидно штити,
али је сама – мртва. Живо месо је- унутра.
.
Извесност познатог укида могућност слободе.
Границе идентитета су – границе наше слободе.
„Ја“ и „моје“ – поставља уске границе, тесне за слободан удах,
везује крила и онемогућава сваки лет…
И небо Духа остаје празно.
.
Целовитост невезаности за представу о себи,
за мој или било који идентитет
саздан на меморисаној прошлости и
амбицијама усмереним ка будућности –
размиче те границе до безкраја и безпочетка…
.
Јеси ли спреман да напустиш сигурност оклопа
(ма колико лепо био ишаран прошлошћу)
и изађеш у простор непознате слободе
без исписаног идентитета, без икакве будућности?
.
Јеси ли спреман да будеш нико
да би спознао како је то бити било ко и свако?
.
То је застрашујући пад у Сада свих сада.
То је застрашујући пад у Себе свих себе.
То је смрт ега пре смрти тела.
То је ново рођење у овом истом телу.
То је васкрс Духа и препород Душе
још за живота:
Овог
Овде
Сада.

Фото 1,2,3: Фб страница – Elisa

Фото: Фб страница – World Around Us

Између Суве чесме и Белице, тамо где су данас Лучани, Римљани су изградили варош Крушевље. Населили су је робовима.

.

Међутим, робови су се побунили, па је између њих и римске војске дошло до сукоба, у коме су сви робови побијени.

.

Град Крушевље је тада запустео. Али, потесу на коме се налазио – остало је име римске вароши.

Фото: Лешинари; Википедија

Заболи сте мач у српско срце, ви лешинари,

кљуновима својим узимате душе оних вама незнаних.

Мислите да то је фер, да живот је ваш фер,

мислите да сте наишли на јагње, а будите звер.

.

Ви, душу сте нам раскопали на камену бола положили,

рану отворили, буктињу нову подложили.

Ви лешинари, кљунови ваши купе пaлe жртве,

мислили сте да српска душа заборавља мртве.

Ви, лешинари!