Дубоко у мени заћутали су преци. (њихови животи и смрти тихо увиру), сви они које вери учише жреци и они који с крстом живеше у миру.
Уз Дажбога им лоза први пут олиста, са сваким столећем рађала је више, да сва плодна, сва родна дочека и Христа и опет зри после шестнедељне кише.
А онда, дођоше нова времена, људи: они што откидаше најбоље ластаре. човек Човеку поче престрого да суди; сваки бол мог рода прећуте и занемаре.
Лоза нам бива краћа, грожђе киселије, гроздовље не верује да их корен храни. Све прошлости заћуташе кô да их није, а у мојим грудима на левој су страни.
Од предугог ћутања моја бѝла звоне, иза мене остаће прах, пепео, дим. угасићу светлост, гледати сутоне, последњим погледом пределима свим.
Плаче ми се ноћас због себе, због људи, због облака снених којима руке пружам а не дохватам их… због суза у ноћи којима краја не знам, због тишине коју слушам а слушати не умем, због молитве једне неме, неиспуњене… Издржаћу.
Станем понекад, на ивицу плаветну и гледам како се крај Родни злати! Душа пожели да полети, да му се врати! . Онда, дирну ме љубави трепераве нити, а птица што време мери каже ми – Не одлази, живот је овде, тво,ј звездани! . Негде са висина, из далеких даљина, Чује се лира! Песник наш на њој свира!
– О, ти, човече, испод пирамиде! Хоћеш ли се покренути? Зашто ме молиш? Зашто ниси? Можеш ли да се о-пустиш? Да ли си певао са свим гласовима Плани -не? Јеси ли пробао укус снежне олује и гледао у очи Снежне краљице? Да ли си шапутао са шумским духовима?
Јеси ли схватио течљивост воде и крутост леда? А житкост крви? Да ли си се трезнио од питкости тијањице?! Ох, ох, да ли си њу волео као ја њега, да ли си?!
– Знаш ли намеру ждрала, када на небу видиш ждралова ред? Куда је пошао ждрал и где му је угломер, да одреди смер? Ко води ждрала предводника и откуда му снага? Да ли си, некада, причао са народом ждралова?
– Знаш ли језик орла, и је л ти испричао све што је видео са висина? Можеш ли да појмиш шта је све оро видео са висина? Можеш ли да појмиш за шта се све није везао, можеш ли? Како је оро успео да се попне до тих висина?
– Ја сам до јуче била на твом месту и разумем те. Сасвим те разумем. Сада си у сну. Поучићу те. Будно стање је будно, у односу на себе, али је сан, у односу на чисту свест. Сан је сан, у односу на будно стање, али је будност, за стање сна. Разумеш ли то? Но, каква је сврха у разумевању и помагању, каква у враћању?
И не могу ти дати руку. Не, не, не могу. И нећу!
Ј а з н а м к о с а м и з н а м ш т а х о ћ у. Ја сам Драаагон Пламеног Језика! Одлучила сам се за сасвим н о в и Пут. Идем у ТИИИЈАЊЕ.
Човек се некако невешто смањио и почео очаран да злоупотребљава лице и нежност . Првобитно лице већ дочарано у црној светлости – у првобитну нежност отету из прегаженог пакла живота . Било је лепо време и требало је неколико пута да се смркне Да би се јасно назрело срце старога света ако се није смањило у срце човека
Посвећење у Витезе Праисконог Реда је веома тешко. И тежак је, претежак, пут до витешког посвећења. Тисуће обичних витеза, сјајних руковаоца духовним мачем и самострелом, другим оружјима, оруђима и вештинама, није посвећено. Нико их није позвао. Не зна се тачно ко позива, ко прави изборе, по којим правилима, нити се зна где се врши посвећење, нити се зна ко су седморица оностраних који су посветили Мансанмана Оставреног, који је, можда, Велики Витез Праисконог Реда пред којим се сада полаже испит. То, наравно, није знао ни витез Лавоним када су му се почели отварати титрајући знаци који су га привукли, и које је почео да прати као да га магнетом вуку. Инстинктивно је променио стање свести и укључио све своје осетилице. Опрез је највећи савезник великих витеза. То је посебно чуло које се изграђује на највишем нивоу бића, циљним тиховањем и очвршћењем, кроз дугогодишње соколске школе за одабране, а кали кроз тешке борбе на живот и смрт. * * * Када је, борећи се крајњом снагом за дах и живот, изронио из дубоког језера, указала му се стрма обала. Пронашао је погодно место и изашао из воде. Између стена угледао је плави цвет, налик на љиљан, са три жута тучка. То му је личило на добар знак. Можда би могао да одахне и сакупи снагу. Ко зна колико је био у полусну, јер витез не сме да спава, када му се учинило да га цвет, својим њихањем горе-доле, призива на покрет. Изнад овог цвета, високо на стенама угледао је други плави цвет, који се, такође, њихао, мада се ни поветарац није назирао. Лавоним је кренуо путем знакова. Полусан му је повратио снагу и расположење. Нећемо описивати муке приликом пењања, јер муке прошлица за витеза престају на следећем кораку. Прошао је поред другог цвета и застао на стенама да збије снагу за пењање ка трећем цвету, на високој хридини, који му је весело махао.
У изнемоглу свест му се увукуше тешке слике из језерске борбе са духовима крви. Сав се стресао гледајући нанова слике својих искушења које га, за мало, нису потопиле. Ове слике га допунише водом снаге и он се поче опрезно и зналачки пети ка хридини. Лавониму је било савршено јасно да је ово његов успон живота или смрти. Одавде се могло само према трећем цвету или наглавачке према првом. На хридини је остао лежећи. Није било ни трунке резерве која би га усправила. Испразнио је последњи атом снаге. Није могао да подигне руке да обрише зној и крв који су му се сливали у очи. Умор и неизвест пута обрисали су му мисли. Само непомич-опрез му може вратити снагу. Постао је налик стени на којој је лежао. * * * Усправио се када га је испунила небеска светлост. Инстиктивно је запевао силницу од праискони: – Ах та буре мани того… Испред њега се отворила царска трпеза пуна укусне и разноврсне хране. Подтелепатски глас му је понудио да изабере храну по жељи срца. – Хоћу Златни орах, рекао је Лавоним.
Трпеза је затреперила, храна се ускомешала. На површини трпезе појавили су се прекрасни колачи и божанско воће. Лавоним је завукао руку испод заносне понуде, пронашао Златни орах и појео га не оклевајући. У истом трену нашао се у Златном граду испуњеном златним пирамидама, разних величина и облика. Осетио је око себе много наоружаних и невидљивих ратника. Брзином муње одбијао је ударце и заузимао нове положаје чувајући леђа. Био је сконцентрисан са укљученим осетилицама и успешно одолевао свим нападима. У једном трену док је стајао испод високе зарубљене пирамиде, осетио је да је опкољен. Надчовечанском снагом скочио је на врх пирамиде спреман за нове нападе невидљиваца. Смирио га је Глас који види и који зна. Угледао је Великог Витеза испред себе који му је нечујно наредио да седне на златни трон испред себе. Урадио је то крајње опрезно не испуштајући свој мач. – Остави своје оружје, овде ти више неће требати
Сада ћеш в и д е т и сврху сваке борбе и не-борбе и в и д е т и ко си. Затвори очи, исправи леђа, и подигни се у духу изнад свих својих мана и врлина. Остави мисли и идеје, осети празнину, и мирно, мирно, прати визију. Не узноси се и не падај. Постави се на своје најдубље себе на седам нивоа и прошири се кроз тробојни безкрај. Још се прошири…
Добићеш астрално име Мythryl. И добићеш нову и непробојну витешку одору од Белог Јелена Једнопотезца. У њој ћеш бити покретан, без тежине и непобедив. Мythryl је клекао у великом поштовању. Није га захватила гордост Одавање поштовања је знак дубоког разумевања и сасма особито посвећење… -Сада иди Митхриле. За неколико месеци, на свом новом задатку, осетићеш олакшање и велику промену. Тада удахни у сваку ћелију свога бића своје право, духовно име – Митрил. Усправи се и остани усправан и свестан у свим искушењима! Шири знање, шири радост, проповедај о лечењу са свешћу. И буди благословен!
Живи се рингишпил у Фрушку слио. Уместо седала стих врти речи. Умном народу још више је мио јер летач речју у Богу је јачи. . Поета један па за њим други и тако се речима обрће круг. Песма се растегла у дан дуги. Не губи снагу песнички здруг. . Попушта саркофаг петослојни ватреним огњем од пепела сливен. Ту је похрањен живот престижни фрушкогорском Спартом чувен. . Из феникса овог буђењем силе песмом Свемира душе се разносе. Поје се речи радосне и миле звезадне ноте што их доносе. . Ватра моћи испуни тела а од ње песнике језа стреса. Оживело пет лединачких села духом снажног поетског земљотреса.
Човек који се не радује нечијем успеху Који показује љубомору завист и друга Отровна опака и мрзна осећања боје једа И који као кукавац издаје свог Учитеља Није још омирисао слатки укус Једноте Још дуго ће га растрзавати тамни звуци Слузне пакости из дубина његове пећине
Једног тихог дана или једне снене ноћи Његово биће куцкаће и диркати мекани И упорни милозвуци сопствене савести Лагано ће гребкати данце његове пећине Будити честице радости и лоптице среће И слати их у среду његове душе – у срце Срце ће лагано топити санте леда са себе
Једини Бог нема љутњу казну или освету То су смислили туђинци гмизави из сени И убацили у књиге преварне и религијске Убацили програме у школе игре и обреде То је Ја-бука која је застала у грлу човека Ја-буку није дала Ева Адаму сигурно није Та лаж вековима прави и раздор Јин – Јанг
Хееј Чојко! Буди се! Укључи ум у Свеум! Пробуди надмоћи!!! Повежи се са Душом! Изађи из прелести незнања и издаје брата Издајна магла Јуда ума тражи омчу и грану Одувај је! Осветли ум Љубвом и Радошћу! У ти-шини спознај истину и избели грешку И уздижи се по сварожници у небо високо!
СРБСКИ ЖУРНАЛ 