испружена рука у глиб и у тињу
трепће мутно око иште милостињу

славим и ту грешну и ту празну руку
свако од нас ћутке дрхти своју муку

са џепом од ветра и кућом од дима
још изврћем душу и понешто рима

М.Ц.М: Збирка песама – “Лом

Фото: Сеоска кућа; Википедија

Постоје ствари. које не знаш, а знаш да их не знаш;

Постоје ствари. које не знаш, а не знаш да их не знаш;

Постоје ствари, које знаш, а знаш, да их знаш;

Постоје ствари које знаш, а не знаш да их знаш.

Из ствари, које знаш, а не знаш да их знаш,

рађа се твоја најдубља Вера – чије је лице твоја Душа;

а чије је наличје твоја Судбина!

.

–Приредила Верица Стојиљковић-

Путују.
Одлазе.
Неко се окрене,
а неко закатанчи
и сећања.
.
Владико,
Ти би живео у паклу
само да се Срби врате Богу,
А ја бих с тобом
само да се
врате.
.
Улица Карађорђева,
лопта и жмурке предвече,
још ме мајчин поглед пресече
пред покислим вргањима
док спуштам главу.
.
Владико,
Ти знаш да Срби
Све дугују Христу
И кад лошији су него
пред Косовом.
.
Улица Карађорђева,
неки сновиђени људи
и пустош у душама,
Чију цену још ни ђаво
није срачунао.
.
Владико,
Свезани смо и
идемо куд нас коноп
води или кундак гони
– изгубљени јагањци.
.
Путујемо.
Одлазимо.
Осврћући се
за сваким катанцем
којим смо поробили сећања.

(Госпођиндан, слава града Ђаковице)

Фото: Град Ђаковица; Википедија

Кад приметиш сваки грч, сваку нову бору
Сваку слутњу, бол ил’ срећу у нечијем оку
И у осмех сакријеш сваки свој јед и мору
Речима замаглиш сопствену рану дубоку
Човек си у ћутњи већи него у разговору
.
Осетиш горчину дима из луле без дувана
Опори задах свега што међу вама стоји
Додири хладне руке — чекани целог дана
Из заљуљане колевке наде што их сан доји
Још док безумно јава пада на дно бездана
.
Док слушаш нечије кораке на старом друму
Питаш — да ли си поново жив, а опет празнина
А међ вама илузија врелих пешчаних дина
И ноћ од црних бисера која вам беше на уму

Фото: Црни бисери; Википедија

Лежим на откосу миришљавог сена,
слушам жубор реке, што кроз врбак тече.
На заласку сунце, ватром жари небо.
А зрикавци, песмом, успављују вече..
Простором, звездама, по мору безкраја
.
Дивим се сликару небескога платна.
У мислима пловим путевима снова.
Простором, звездама, по мору безкраја,
Месецу што штрчи изнад јабланова.
.
Посматрам то море са безброј бродића,
што се усидрени на таласу клате.
Светионик стари додирну ми лице.
Осећам му руке, зраке умиљате.
.
Благи поветарац пројаха кроз гране,
осташе јаблани, горди, у самоћи.
Пожелим да вечност поприми обличје,
мирисних откоса, топле летње ноћи.

Фото: Летњи дан; Википедија

Чомски Чехова чита,
Чајковски čembalima&čelom čavrlja,
Черчил чека Чернобил човечанства,
чамџија четири чамца чисти четком,
чаробница цегртаљком чини чачка,
чаробњак чаролијом чини чуда,
чардак чули часно,
чобанин чокање чупка,
чича чоканче чапа,
чукундеда чачка чмар,
чукунунук чигру чика,
чукунунука читанку чита,
чорбаџија чварке чвари,
чајанку чајеви чине, човека чувају,
чистачица чисти čardu&čekaonicu,
чедоморка чупа чеду чуперак, чемерно,
човечуљак чекира чип,
чамотник чокоте чува,
често чапамо чоколаду ,
чим Чубрило чисти чунак чило
чавка чандрља чардаком,
чума чучећке чека човека,
чанколисци чаршијом чантрају,
чизма чува чула,
чувар чесму чује,
чекић челично чангрља,
часноречив човекољубљем човечне чили:
-Čekajte&češljajte често чисте чињенице
четверца чистословног,
чућете чаробно,
чин читања читаоцу
часом часа чудотворе.

Фото: Чомски Моам; Википедија

Пробуђени ум значи отворени ум, отворено око срца које воли Господа и сво стварање; значи око које гледа Стварност, Царство Божје Љубави, а не илузију која је овај свет; Пре свега значи ухо које слуша Божји Глас у себи а не глас ега, који је помрачен ум и крештави глас који буквално вришти: ЈА ХОЋУ ДА ОВО БУДЕ ОВАКО.

За его, људско ја, није битна истина и чињенице, Божје Чињење, већ његова безумна идеја да је одвојен од другога, од Бога и ближњега свога, која је некреативна употреба Креативне Енергије, Божје Љубави Коју нам Господ несебично даје, и која је наше Истинско Биће и наш Живот.

Его је одвојени део нашег ума који нас не доживљава као себе. Он је наша отуђеност од властитог Правог Ја, Бога у нама, Љубави Која смо. А шта то значи ако не подељеност нашег ума и лудило?

Его ће пре да нас убије, и то управо настоји да учини, него да се окрене Љубави, Истини и Светлости. Его се свим силама устремио на нас, прети, лаже, завађа браћу, чини свакакве лудости, настојећи да оствари своју бесмислену болесну идеју. Све што није Љубав – убиство је, јер је луда идеја коначности, одвојености и ништавила, која негира, “убија” Стварност. Истину, Љубав, Вечитост и Једност свега у својој слепој себичности доживљава као властиту смртну опасност, јер за њега је његова луда идеја оно што доживљава као Реалност.

Его је оличење подељености нашег ума, лудило, шизофренија, и моћници овога света, политичари, банкари, тајкуни, острашћене верске вође и фарисеји, јесу уистину лудаци који нас могу повести само у потпуну болест, пропаст и смрт. Не следимо их више, не слушајмо глас помраченог ума, већ глас Разума, Светлости и Љубави.

Овај свет је халуцинација ега, јесте пројекција из његове помрачености, настале одвојеношћу и затварањем у себе.

Када су питали Христа шта је зло, шта је Ђаво, Он је одговорио само једном речју – ОДВОЈЕНОСТ.

Докле год смо под влашћу ега, наше одвојености од Господа и наших ближњих, под влашћу смо Ђавола у себи.

Али его смо ми створили и ми му можемо отказати послушност!

У тами одвојености его, наша полудела браћа која би да нас све побију, не устручавају се ничега, и ништа им није свето, јер је безумни слепи страх у њиховим умовима. Одвојеност је сужење свести и неурачунљивост.

Сво њихово лудило, сво лудило овога света, огледа се у томе ДА СЕ ЧОВЕК НАЈВИШЕ ПЛАШИ ЉУБАВИ.

Шта би то значило да је само Љубав истинита? Значило би да напустимо све ово са чиме смо се идентификовали и да се уздигнемо право на Небо! То је оно најстрашније – све пропада и нестаје, нестаје халуцинација и ми са њом. Да ли је баш тако?

Срце наше, храбри лав, зна да није тако.

Човек може само да се плаши или да воли. Све зависи од онога са чиме смо се идентификовали. Ми смо Дух или его, наша суштина је душа или тело, ми уистину постојимо, јесмо, или смо халуцинација, луди сан о одвојености и коначности.

Одлучимо се за једно, за Бога или за его. Не можемо слушати два господара. Да ли уопште имамо недоумицу? Пре или касније, одлучићемо се за Истину, за Себе, јер Ми смо Истина. Зашто не овде и сада када нес его, сасвим извесно води у све већу пропаст и смрт?

МИ СМО ЉУБАВ, НЕ ПРИМАЊЕ ИЛИ ДАВАЊЕ ЉУБАВИ – МИ СМО САМА ЉУБАВ, ДУХ ИЗ СВЕТОГА ДУХА, МИ СМО ВЕЧНОСТ, ИСТИНА И ЖИВОТ.

Иза илузије не стоји разочарање и ништавило, већ стоји и чека нас чаробни Истински Свет нашег исцељеног Божанског ума, нашег ватреног срца и блиставе душе, наше Љубави; стоји ослобођење од окова и тамнице ега, безумља, патње и бола; смеши се на нас свет слободе, наше галаксије и целог свемира, наше свемирске браће и сестара; пружа руке ка нама Христ, Идентитет који сви делимо, Космички Човек Бесмртности, Радости, Надахнућа и Плеса Духа у материји; воли нас и дозива, прожима Собом и обухвата наш Господ, Бог Живи Који је Љубав.

Пробуди се и устани душо вољена у Слави и Величанствености Божјој Која је наше Истинско Биће, Живот, и наш Истински Свет, Царство Божје Узвишене Једности Свега у Љубави.

Света Љубави, Милосрдни Господе, Слава, Част и Хвала Теби, на Небу и на Земљи!

Фото: Голуб, символика Св. Духа; Википедија

Црн Зифтосан

Изнутра

Кроз опну магличасту

Израња

.

Па ко угарак

У мене црног

.

У сржи ми

Дубоко

Широко

Високо

Одзвања

.

Душом и

Телом му се

Покорно

Клањам

.

И ваљам се

Ваљам.

Фото: Магла; Википедија

Виле језеркиње највише воле чиста језера у којима има пуно трске. Трска их штити од урока када плове својим узаним језерским чамцима. Иза трске се лако скривају када вребају р и б а р е или стасите младиће. Сусрети са вилама језеркињама су, обично, жестоки и памте се цео живот.

Но, виле нису уопште лоша створења. Проблем је, уствари, опстајући. Виле су електрична бића и немају вештаствено- физичко тело као људи. Снагом воље могу га привремено створити и тако чврсте, утеловљене, срећу се са својим љубавима овоземаљским. Од овоземаљки се разликују само по жестини жестинцијатој и лепоти.

Сусрет – додир је красан и садржајан ако се љубавници не забораве, и ако виле успеју на време да одлепршају у своје царство, Виланију. Ако је сусрет неконтролисано жив и страствен, вила изуби очврсло тело, а истог тренутка њено право електрично тело, попут струје, погађа љубавника и обично на месту убија. Несрећан случај!

Човек који уме да изађе из свог грубог тела, сме и може отићи код језеркиња. То је онда сусрет два електрична бића. Али ни при овом сусрету страст не сме бити сасма неконтролисана. Тада човек може да изгуби превише електричне снаге, па није у стању да оживи своје чврсто тело, већ изгуби живот, као од грома.

Увек сам навијао Звончицу – будилницу у глави када сам ишао код својих пријатељица језеркиња. Онда сам могао бити потпуно опуштен и безбрижан. При првом звоњењу бих се тргао и заогрнуо Првим огртачем. Морам признати да је за одвајање неопходна огромна снага воље, а ко нема јаку вољу, не бих му саветовао да иде у свет језеркиња.

При другом звоњењу бих обукао Други огртач. Треће звоњење Звончице објављивачице – будилнице увек ме је затицало у свом телу. Тако раздрман и пробуђен осећао сам варнице у крви – истинску струју живота. Угођај бих употпунио са благим чајем о р – л о в ц е м, у који бих обавезно сипао капљицу м а т и – ч н е водице и чашицу праве ти – ја – њице.

Фото: ВП – река Дунав

Да ли су те и данас мртвог
растрзали
као гладни вуци у сред зиме овце?
Или као подмукле псине чекајући
да се звери наједу и оду?
Мој Његоше..
.
Да ли су ти ријечи превртали и извртали
к’о невјеста вео изнад главе,
ил’ к’о врелу погачу на пожутјелом столу,
или су их низ мутне воде бацали?
Побијешњело, кукавички..
Мој Његоше..
.
Ријечи су Божја снага јака!
Поређане у склад свијетле покољења.
Твојих су се силно уплашили..
Тањевине људске и од сјени тање.
Памћење им кратко одговара..
Мој Његоше
.
Ко се луче боји у сред мрака?
Ко звекиром удара на врата?
Ја л’ се дигао брат на брата?
Анђели се смију и уједно плачу.
Стихови су твоји вреднији од злата.
Јачи од заборава и незнања
из хата или нехата.
Мој Његоше..
.
Опрости нам што боље не знамо.
Опрости нам што боље не умијемо.
И што за боље нисмо.
Кад аждаја и ала се твојих ријечи хвата..
Догорело је..
Мој Његоше..
.
Да ил им твоја вјера смета?
Да л’ што себе Србином називаш?
Да ли што се Светом тројству крстиш?
Шта то свјетска поган снива?
Ни мртвом не да ти мира
Мој Његоше..
.
Гроб ти злотвор помјери са мјеста
Вољу твоју низ стрм обурваше..
И љепоту твоју би да скрнави да може..
Мермером је сакрити не може!#
Сад са сабљом од папира кроји твоје
ријечи сложене и обожене..
Мој Његоше
.
Истина пред Богом је вјечна!
Леле оном ко је олако мијења!
Пропиштаће мајчино млијеко.
Пропиштаће им невина покољења..
Мој Његоше
.
Него,
слико наша, дико и прилико,
шапни Богу да смо га се сјетили..
Сјетили се ко смо и одакле..
Постројили се у чете једнаке
Како на земљи, тако и на небу..
.
Опанак је србски збио реде..
Коријење наше је небеско..
Још на земљу да спустимо правду
Да вратимо гроб твој ђе му је мјесто…
Да залијемо сваку грумен земље,
сваку травку..
Мој Његоше..
.
И још реци Богу драгом:
Опрост дајемо, ал’ у заборав
више пада нема!
Ко са браћом неће,
нека свака птица лети своме јату!
Орлови се врани предат неће!
Његошееееее..

Фото: Петар Петровић Његош; Википедија