Годишња трка је спремна и у недељној је фази

Громовни Перун већ седи у троколици од ватре

Недељко држи дизгине а његова Синђелија пази

Дат је предзнак трци подижу се застори и шатре
.

Пегази белокрили су утренирани и потпуно мирни

Амови дизгине и седла – све је доообро налеђено

Повољан ветар дизач чека наредбу – хајде пирни!

И дат је знак! Пегази су полетели како је наређено
.

Повео сам вас- говори Перун Недељку и Синђелији

Показаће вам људе и многа неба наш Родитељ Творац

Погледајте добро свакога у његовом дому и авлији

И истражите у световима сваку рупу пећину и дворац
.

Муњевито лете пегази а поред њих маршира време

Творац је отворио надчула и Недељку и Синђелији

Тако летећи в и д е л и  с у  и спознали битне теме

Спознајом сврхе свет и живот постајао им је милији
.

Видели су да пакао нигде не постоји – то је љута лажа

Творац – Љубав никога не кажњава и није га створио

Но пакао се врло лако може видети – да га људи имају

У љутњи злоби чемеру похлепи свуда где је незнање…
.

И видеше да ми нисмо оно што омотава аура или кожа

И да се човек са човеком збаг зађевица свађао и борио

Ми ј е с м о оно што потпуно прожимају и омотавају

Љубав Живот Светлост Вечност Безкрај – ништа мање!!!

*

Фото: пегази бели; Википедија

Човек је биће за вековање

што први језик јасно казује.

Сахраном почело тела чување

од кад се оно ватри не предаје.

.

Огњиште кад се ватром жарило

пирено дахом сварожића

није се тело сахрањивало

већ га гутала ватра пламтећа.

.

Ватра се лако теже слободи

јер левитантно се небу диже.

Понесе душу да се препороди

кроз бога ватре к’ Свеуму брже.

.

Но и из земље чудом се огласи

покојник у њу давно сахрањен.

Из Мајке земље и тело спаси

будиста руски пре века укопан

..

Векује човек и вековаће

у веке векова као и досад.

Кроз вечност у Духу становаће

син Бож’ји у Богу вечно млад.

Тамне ноћи у мојему селу

код драге сам био ја на прелу.

Она ме је лепо дочекала

и тужна ми ово говорила:

“Где си, драги, зашто ли те нема,

моја нана дарове припрема.

Ја ти плетем чарапе од боја,

веруј, драги, бићу само твоја.

Срце моје само тебе саања,

јер не може без твог миловања.“

“Драгачевке, изворне народне песме“

Сакупио: Ника – Никола Стојић

Разговор са увученом срbском заставом

у мађистрату новосадском

Заставо моја, заставо тројна,

Свијено срце народа бојна,

Зар већ у твојим бојама спава

Црвена крвца и крвца плава?

О чему сниваш кад се не њијаш?

Јел те рођено копље проболо,

Те од белине рођене свијаш

Самртни покров на тело голо?

Заставо моја, заставо тројна,

Свијено срце народа бојна

.

Да ли се сећаш векова давних,

Векова давних, часова славних,

Шарени лептир кад си још била,

По лепом врту српске целине

Пролетајући с цвета на цвет?

У сунцу славе шар ти се крила

Дивно прелива,

А ти почива

На цветној ружи душанске силе

Сисајућ из ње занос и свест.

Славан то беше српски лепирак

И српског врта заношљив мирак,

Слава се наша далеко чула,

Чула је за њу источница була,

Чула је за њу, па се докраде,

Под јаглуком јој лепирак паде,

Занесен славом од врта свог.

Була му крила резати стаде

На шаренгаће за дилбер-каде

Меког сараја падишиног.

Да ли се сећаш још и тих дана,

Те црне траге срамотних рана

Срезаним крилом стидљиво скриваш?

Заставо моја, заставо тројна,

Свијено срце народа бојна,

О чему сниваш?

.

Проблаговала с’ у лаком сану

Суморну зиму народног стида,

Ал’ већ у теби пролеће грану,

Сарајске чини са тебе скида;

Сунце слободе и крстов значе

Млада ће крила да ти озраче.

И ти се прену из тешке коби,

Чауру ропства крилима проби,

Полете сунцу и крсту свету.

Ал’, још у лету,

Стаде те писка, стаде јаук.

Не беху то зраци сунашца златна,

То беше мрежа паука гладна,

Сузама горким бељена, прана,

Народа клана, поисисана,

А усред мреже крсташ паук:

У препреденој големој мрежи,

Српски лепирак – ево га лежи!

Паучином си сапет у крили’,

Гмизави паук по теби мили,

Шеће се по твом срцу стрвену,

Сиса ти плаву крв и црвену,

А ти зар живиш, зар очекиваш?

Заставо моја, заставо тројна,

Свијено срце народа бојна,

О чему сниваш?

.

Ако још има крилатих снова

Испод окова,

Ох, онда сањај облаке црне

Што ће их врели јуже да згрне,

Облаке црне, олује бесне

И муње кресне

И гром и јек;

Вихор да сапон раскине мреже,

Тебе у врте твоје донесе,

Гром да сажеже

Пауку век.

Ил’ ако не мо’ш од среће ружне

Замислит, друже, топлоте јужне,

Бујице лужне, вихоре кружне:

А ти бар усни северне стеге,

Мећаве, цичу, сметове, снеге,

Да круне прште на челу живу,

Корице мрзну о сабљу криву,

На крвав порфир да згрије крв!

А камол’ крвник у плашту сиву,

А камол’ паук, а камол’ црв!

Па нек и твоје срце прехладни,

Тек да те паук не једе гладни,

Тек да ми ниси стрвини стрв!

.

ХИМНА НАШЕ ЗАСТАВЕ

разлила се модра зора на све стране
влати траве купају се у роси
с тешким уздахом дрво шуми тугу
пролама се јаук што га ветар носи

с трновитог жбуна прхну мала птица
задрхта ми срце кад на груди паде
полете ми душа, жеље што ме даве
и осташе само умрле ми наде.

дуго сам гледао у пусте даљине
и постадох само сив камен што ћути
јед чуван испод већ трулога пања
док ми уздах трне кô у ноћи смрти

опраштам се, одлазим блаженству бескраја
лагано сакупљам прње тог тренутка
опраштам с тугом што ми ломи гране
и душу сакривам у тишини кутка.

Ето и та суровост уз нас је,

чиј је смисао – стрдат неумрло!

Секу српом тешко жуто класје,

ко лабуде кад кољу под рло.

.

Наша њива – давно сви знају је –

још с августа задрти засвежи.

У снопове слама се везује

и сваки сноп ко леш жути лежи.

.

На колима, ко на катафалку,

вуку их на гробље, гумно бело.

Као ђакон на кобилу танку

гракне возар, вршећи опело.

.

А затим их с много брижљивости

простру  по земљи, одвијају,

и ланцима њине ситне кости

из мршавих тела избијају.

.

Никоме ни на памет не пада

да и слама – ог плоти је, крви и …

Људождеру воденици тада

гурну да кост зубима измрви.

.

И из млива тада праве сласти,

безброј јела укусних, за сретне…

Е, тад уђе отров беличасти

у желудац да злобу наметне

.

Закречи све зидове и јаме,

грубост људи стигне сок пшенични,

ждерачима он месом од сламе

трује црева – точак воденички.

.

Тад шарлатан и убица љуто

земљом пишти, ко јесен у пољу…

зато што срп сече класје жуто,

ко лабуде кад под грло кољу.

.

Сузе се осушише

Светао образ умири.

И затитра груд човекова

к’о Златна птица што пружи крила…

Полет њен ме обли милином детета..!..

И гле чуда – нестаде време..

И гле чуда – нестаде простор..

(ЈА) ЈЕСАМ

Помири се небо и земља

Помири се било и биће

Све постаде Тачка.

.

Окупан златном милином Јаства свога

Гледа лево -и би лево

Гледа десно – и би десно

Гледа горе – и би горе

Гледа доле – и би доле

.

И исцели се постојање његово

Те Исцели све видљиво и невидљиво

Бићем својим

Обожи се

И Све пољуби…

Све озелени…

И испуни своју сврху.

(П.С. Такви ћемо једног дана сви бити)

Гледам у звезде, трепераве, сјајне.
Тако су далеко, а тако заједно.
А у мени –
Буде празно, тамно, чежњиво.

И онда се нека туга усели
И онда се нека патња усели
И онда се неки немир усели.

И желим да побегнем
И желим да одем некуда
И желим да нисам на овоме месту.

Да одем негде где нема туге,
Да одем негде где нема патње,
Да одем негде где се немир претвори у мир.

Да тамо не будем сама,
Да тамо будем сретна и слободна,
Да тамо у мени
Не буде празно, тамно, чежњиво…

На чамцу, летње звездано вече, 2003.

Д.Т:“Латице Булке“

Ритну се коњушар

И уби вранца пунокрвног

.

Теле рикну

У чуду

Краве мукнуше

.

А остале трице и кучине

Не макоше

Ни репом.

Песма нашег понашања

.

Тамно језеро у нашем бићу

зове се СЕБИЧНОСТ.

Из њега извире велика река

сваког зла – ГОРДОСТ

.

Из гордости извиру мање реке

различитих особина и боја:

надменост, завист, стид, туга,

усплахиреност, љубомора, брига,

анксиозност, љутња, страх…

.

Светло језеро у нашем бићу

 зове се НЕСЕБИЧНОСТ.

То је нешто најлепше

што обасјава нашу личност.

.

Из њега истичу реке сваког добра:

присуство, скромност, срећа,

поштовање, великодушност,

лојалност, симпатија, славље,

радост, задовољство, љубав…

.

Свет и Човека створила је Љубав.

Дошав на овај свет, дете, најпре,

шири очи, гледа, исказује чуђење.

Онда почиње да истражује околиш.

.

Могуће је да наш драги Творац

живи чуђење, као задње осећање,

гледајући како људи поступају са

минералима, биљкама и животињама,

и како се односе једни према другима…