Ружа без трна,
вода с усана –
синоним за љубав.
Зато настављам да водом љубави заливам те,
истом грлим те,
гријем па и прашином или земљом због које никла си,
јер душу красиш ми у било ком роду.
Јако и снажно миришем те,
ако треба ко сваку гранчицу сјемена твога дишем те и браним,
свачим те храним.
Све мени бићеш па и суза лијека или бола,
каква год била – чуваћу те, нећу ти дати да увенеш

Имам сунчано јутро у топлом дому,
Имам осмех драгих особа уз себе,
Имам осветљен пут иза и испред себе….
.
Али немам мир у души,
Али немам слободу у дану,
али немам нешто…
а не знам шта је то нешто.
.
И онда желим некуда……..
И онда желим нешто…….
И онда негде тражим то нешто,
али га не налазим..
.
Имам толико тога,
а немам нешто што ми јако недостаје…
а не знам шта је то нешто.

На чамцу, поглед у реку која протиче, Јун. 2003.

 Д.Т:“Латице Булке’‘

Док те јутарња магла обавија,
не жури у топлину стана…
Моје се тело уз твоје привија,
ту сам…невидљива и незвана.

Слушај ветар јутрос што јечи,
јер ја не умем да свирам….
Кроз фијук ти говорим речи,
које за тебе пажљиво бирам….

Погледај у први зрак нове зоре,
кроз облаке ти се смешим….
Прешла ноћас долине и горе,
да ти се јавим ,па нека и грешим.

Капи росе не отресај са груди,
уз тебе сам наслонила главу…
Не треба да ме виде други људи,
ти осети….замрси косу плаву.

О, Мајко, Велика и Премила!
Како је тешко, и претешко,
Бреме пораза и сиромаштва,
Гле, у свету у којему никада
Не бејах мио и драг гост!
*
Велика Мајко – Ратнице Светлости!
Још се једино у Тебе уздам,
У свету који никада
Не бејаше мој!

***
Предели душа
Љубици Раичевић, сетној души словенској,
из Града подно Копаоника.
.
Стварност је само оно
Што смо сневали, негда!
.
Рекао би ти брат, посвећени,
Загледан у даљине сетне, –
С ону страну пурпурна обзорја.
.
Тако би, уистини, сведочио онај
Што пределе душа слика,
У бескрајној тишини
Далеких звезданих јата.
.
На водама Словенског Истера,
месеца рујна, 2011. године.
***
Пробудите ме
У праскозорје
Будућега века,
Кад багрем бео
У цвату буде!
*
И у самоћи, и у осами,
Ја сам вазда, и свугде,
Са свим оним душама, гле,
Које Суштаство моје
Љуби од Праискони!
Фото: Никола Педовић, Горњи Дубац – Гуча

Љубав моја цвета под листовима брезе златне!

Гле!

Ту  моја рука додирне твоју!

.

Срце моје трепери уз звезда трепет!

Гле!

Ту  душа моја прелази из Овосвета у Оносвет!

.

Очи моје,  птице снене, ту милују облаке

Гле!

Ту кораке твоје  прате, беле сенке!

Њено величанство Р е ч,
некрунисана владарка,
господарица света, често моћнија
од најубојитијег оружја,
нежна као лахор,
бритка као сабља,
радосна, а некад тужна…
.
Р е ч, врцава, бритка и нова,
као из снова,
истрошена, празна,
разбијена скупоцена вазна…
.
О н а је замајац живота и снова,
говор душе,
њеног баршуна
и њених криза.
.
Р е ч је недокучива тајна…
ветар неухватљив,
она гради и руши,
развија крила, али и гуши…
.
Р е ч је недоречена,
несхватљива, неслућена,
неумољива, неутољива,
немерљива.
.
Р е ч је као стена,
као трептај,
као музика,
као жена…
.
Р е ч је неупоредива,
смела,
непобедива,
неуништива…
.
Р е ч је као почетак,
или извориште,
или уточиште…
као ушће,
као блесак светла
у тами…
она светли
божанским прарођењем.

С:М:Л: “Бисери моје дубине“

У стопалa стаје седам кила туге

за вучу среће лаганa јесу.

,

Носићемо товаре и једне и друге

све док се корак заувек не покрене.

С песмом и олујама дочекаћу јутро
с кишом и ветром водићу ноћ.
Да бих могла удисати ваздух среће
скинућу хаљину са себе и мамити
небо да ме дотакне нежно.
Ја волим сањање своје и стих што ме буди
мирис дубоких белутака
и дубину провидних облака.
У ноћи што одзвања мраком
спустићу своје голо тело на шарени ћилим осмеха
и уснама пуним жара загристи месец.
.
Какав чист и прозрачан минули трен
и додир пролећа осећам
ја извијам тело високо изнад града
и дуго дотичем тајанствени свет.
.
Он ме мази и чува одбелу тајну
поново враћа малени сјај
он воли, зна и примећује мене
он је моја половина сва.

М.М: Збирка – “Пут ка Светлости“

Свирала је мене изабрала,

Прсти сами по рупама лете,

Душа ми пева све до свемира,

А срце србско коло оплете.

 .

Ти танки, јецави звуци

И плачне, тихе  песме,

Чувају нас од болести,

Па ни зло да приђе не сме,

 .

Да приђе, да мори,

Сви тамни злотвори,

Лагано плове кроз свемир

И души мојој доноси мир.

 .

Свирало моја од зове,

Пратиљо моја у вечност,

Свирај ми ноћи ове,

Донеси духу светлост.

 .

Фрулице блага, фрулице мила,

Двојнице моје пустите звук,

Све што је тамно нека оде,

Ти си ко исконски Србски вук.

 .

Понеси моју суштину,

Далеко негде У-Рај,

Да видим лепоту свега,

И Божије милости сјај.

Кад лепотом започе да сија

девојчурак из зграде суседне

разигра се моја симпатија

од близине њене ми ватрене.

.

Нагиздала у једном се дану.

Девојчица постала је дива.

Заведено не нађох јој ману.

Узнесох је у икону снова.

.

Жудех за њом неколико лета

ал’ ми није она судња била.

Не узбрах лепоту росног цвета

која ме је собом освојила.

.

Сваки сусрет титрај срца био

што ми драгост милином расплине.

Да је проминем брзо сам журио

од трептања срце да не пукне.

.

Лепоту њену жарко сам желео

да ме њоме за свагда осија.

У недохват звездани је сплео

да ми сија звезда најсјајнија.