Владан Пантелић: Хоћемо ли данас?


Неуморни упорни ветар карабурмац

Гране се њишу шушкају и милкају

И шарају простор испред неба

Сунце узраста високо изнад димњака

Размиче облаке да помоли своје лице

.

Хоћемо ли данас храбро живети?

Хоћемо ли се данас срећно смејати?

Хоћемо ли срце широм отворити?

Хоћемо ли свима лепе жеље желети?

Хоћемо ли данас чисте мисли слати?

.

Хоћемо ли данас храбро рећи – не

Судбини у коју смо слепо веровали?

И зналачки управљати својом животом

Из стања чисте Љубави исто као Творац

Из стања чисте Љубави исто као Творац

 Милорад Максимовић: Знање и уметност


Знање – бреме или благослов?

Увек је било да само онај који нешто зна може напред. Кретање је у самој суштини живота и кад оно престане, тај неки животни облик нестаје. Знање о томе шта се дешава уопште је сила. Сила које даје погон сваком мислећем а мислећи је онај који уме да примени знање. Умети…шта то представља данас и ко је онај који уме? Уметник у правом и суштинском смислу речи је човек који уме.

Шта то уопште и значи данас? Да ли је умети у ствари знати? Да ли је примена знања у ствари највиши облик уметности?

Последњих стотинак година се дешавају огромне промене чије последице видимо сада. Ушло се у једну фазу када се корените промене дешавају врло брзо. Свет је вешто сакрио праву уметност и наметнуо да је то само свирање инструмента, малање четкицом, писање које изгледа као нека врста игре речима да се пронађе најкомпликованији израз…или пак којекакве пројекције зване уметност у виду изложби и сличног.

Иако је то све део уметности, то није пре свега уметност. Уметник нешто уме а када то заживи и да вредност онда се стварно осети у души као уметност. Музичар је само техничар. Сликар такође.

Музичар ништа не зна нити уме. Он постаје уметником онда када нешто створи на том нивоу да то има вредност и да га друга душа као и његова – препозна. Тада он „уме“. Само бесомучно свирање и познавање техника до бесвести ничему не води јер то није уметност већ занат или вештина.

Али када тај музичар нешто створи, тада је он применио знање.

Да ли је знање бреме оних који га имају?Нипошто! Мада тако изгледа многима. Знање је једина уметност.

То је стање духа. Сво знање иде из духа.

Ко нема духа, нема знања. 

И можда и најважније нешто што модеран човек не схвата а заиста би морао;

не можеш ништа добити из духа морањем, техникама, вежбањем, куповином, изнудом.Никада. Запамти то и урежи пламеном у своје срце да ти тако нешто не пада на памет.

Свет духа је свет одакле смо. Тај свет је савршен али и потпуно другачији од људских представа о њему. Из њега извиремо ми као горски поток бистре воде на Гори од живота и знања. Умети значи знати. Знање о животу се стиче свуда. Оно је као и дух, свеспристуно. А прво што се учи је како читати ту азбуку која је свуда.

Прва лекција:

не горди се кад научиш неко скривено теби знање. Примени га слободно и у духу добро. Право знање је увек бесплатно. Никада нећеш платити новцем ни једно право знање које си усвојио. Платићеш некада неку технику или начин доласка до нечега, али знање није техника иако је садржи.

Препознај то.

Схвати да духу одакле ти долази знање не треба твој новац већ ти. Ако се то може и објаснити терминима као што је куповина или плаћање, ти у ствари плаћаш целим собом да нешто знаш – не и новцем. Награда је незамисливо велика али и веома лична, твоме духу и души препознатљива.

Ако ти неко тражи новац да ти да знање, дај му али и знај да нећеш исто и добити. У најбољем случају ћеш добити путоказ ка знању и добру технику било чега. То вреднуј на прави начин. То је такође и један тест да се види шта вреднујеш и какав однос имаш према свему. Јер знање ти на крају донесе и новац…а новац је само алатка или договорена енергија. Некада можеш и купити нешто новцем јер можда баш тада ти је била потребна та нека техника или алатка или ко зна шта, да би дошао себи и да би се пронашла у потрази. Не заборави ипак, право знање нема новчану вредност.

Умети. Знати. Бити.

Буди уметник, јер си Сунца син. Јер си кћи Свевишњег који је Сунца сва створио.

Једноставно бре буди!

Јер Сунце сија и не хаје шта ико мисли о њему.

Сијај и ти.

Душица Милосављевић: Да буде тако!


Наслов одзвања у мислима песме,

она се мислима и пева,

а ово што механички покреће руку да куца слова је одраз мисли!

Живим сваку мисао,

као сунце када своје зраке проспе по лицу

у виду осмеха,

тако се мисли стварају у срећи мог бића

које свуда јесте!

Чуда се купају у реци од кварца белог,

кроз мене пролазе у виду наде, сећања,

и гле, ту су , не одлазе,

чекају да се оваплоте поново и Свето,

док лице ми мазе!

Зраци са мог лица додирују кишу,

она тек све зна,

та вода Жива , по којој се чудо купа,

доноси вести од јутра

да ватра се чувати треба,

у срцу снажно да сија!

Послушај природу шта ти прича,

јер све друго је илузија!

Бранислава Чоловић: Бој са собом


Тама силна

Притиснула Земљу

Ал’ пупољци бијели

Миришу на радост

На бојном пољу

Ко Кошаре некад

Кад божури миришу

На младост

У пољу од трешњиног цвијета

Један хајдук

Своју сабљу оштри

Спреман је за битку

Свих битки

Потез мора бити прецизан

И јак

Погодити у центар

О јуначе не одступај ни метар

И зби се

Ал’ нема крви

А нема ни бола

Само крик свих утвара и звјери

Унутрашњег бића

Распршише се сјенке

Замириса трешња

Хајдук своју сабљу

Опаса за појас

И крену стазом бијелих двора

Пурпурних и седефних зора

О Оче радуј му се….

Драган Симовић: Плаветна горја у даљини сутона (1)


Божанско исцељујуће и оживотворујуће дејство пра песничких речи,

васаображених у Великом Суштаству Пра Васељене.

*

Ја сам песник оних,

Којима овај свет

Никада не бејаше Дом!

.

Путовао сам у најскривеније даљине,

Да бих, после свега,

Открио тајинствене лепоте

Својега Дома.

*
Проискон Песников

Шта је Песништво?

Песништво је Посвећење.

Песништво је Вера.

Песништво је Стварање.

Песништво је Љубав.

Шта је Песничко Певање?

Песничко Певање је Пут Навише, Пут ка Светлости;

Песничко Певање је Живот са Сврхом и Смислом.

Чему Певање у овом времену свих времена?

За кога ствараш Песме своје?

И ко још чита Певање Песника Румених Облака?

Тако ме питају људи од овога света, земаљски мудраци који су убеђени да све најбоље знају.

А ја им одговарам:

Певање у овом времену, уистини, једнако је Певању свих минулих и свих будућих времена. Сва минула и будућа времена, гле! стају у ово време, које ви називате временом свих времена.

Песме стварам за сродне душе из свих векова и свих различних светова;

стварам за оне што су били и за оне што ће снова бити;

стварам још и за бића у далеким звезданим јатима, за она тајинствена бића с којима сам ја одувек и заувек једно једнијато у Једноме.

Песништво читају сва она божанска бића којима је Певање, као и мени, Посвећење и Живот;

то су оне божанске душе којима је једнако певати и живети, илити певати и умирати!

Сада вам је ваљда јасно, и разјасно, да сам Све То – Ја Сам!

*

Васаображено

Унутарње

Теслијанство

*

Верујем, и знам, да је моје видљиво

вештаствено тело, уистини, саобразно

са видљивим вештаственим телом

наше Велике Мајке Земље,

као што је и моја душа жива,

гле! васаображена са Великом

Живом Душом Пра Васељене.

.

(Песник Румених Облака)

Фото: Румени облаци; Википедија

Михаило Миљанић: Убраћу ти ружу


Ја опет живим

на крају града

прошла је поноћ

киша јосш пада

пијем и песму ти пишем

хтео бих да ти шапнем

опет ћу да ти уберем

ону ружу што

не да ми да заспим

.

Опседају ме страсти

од прошле

незаборавне ноћи

твоја дивља ружа

још ми усну влажи

не питај ме

ту чаролију 

опет душа тражи

.

Чаробнице шта се  

у теби то крије

да срце моје толико

прелепо бије

у лудој игри  кад

сва се предаш     

бескрај је за ноћ дужа

.

То је то вино

што још пијем

што вечност пружа

предивна ноћ и

твоја дивља ружа

толико ми душу лечи

да морам ти рећи

две најлепсе речи

волим те

.

Пијем и душу питам 

како да те дотакнем пером

и сузом мојом

и сузом твојом у твоје око

да у љубав зарониш дубоко

.

Морам ти рећи

хоћу да у себи нађем

пожаре у којима би ти

нашла нешто ново

а бескрајно.

не сметају ми кише

да ти уберем 

исту ону дивљу рузу

што још мирише на

поновно јутро

.

Донећу ти срце у зору

бићу на твом прагу

закуцаће срце моје

ево стиже твоја

душа чиста

што у теби тако блиста

.

Љубави моја

све што је у мени лепо

киша твојих суза је

слила у ову дивљу ружу  

молим те узми ову ружу-песму

због тебе сам је написао

Фото: Дивља ружа – шипурак; Википедија

Рефик Мартиновић: Грешници


Нека ти суде

неме тишине

које у нетрагу дишу

и промукло говоре

о једној младости

и једној љубави

којих нема више

док будан и сам

дочекујем зоре.

..

Ћутим у самоћи

чекам одоцнело пролеће

док сећања спавају

на Девојачком мосту

у дну наше улице

…како је тешко

судбинско самовање

…бојим се драга

изгубићу душу

у рату и љубави

она се највише губи.

..

Старе ране споро пролазе

крваре траговима

капају на нашој клупи

где се љубав родила

на бледој месечини

наших тела.

Сузе су скривене

негде

у пожутелом хербаријуму

успомена

и не говоре више

залуд пишем

стихове о теби

јер кад се кући вратим

тебе неће бити

…умрећу душо

на твојим грудима

..на твојим грудима.

Ево…долази пролеће

које ми ништа не значи

стижу рани бехари

и цветају прве трешње

а мирис однекуд долази

певају и птице

заборављене песме

навечер звезде се роје

и тужне ноћи

уместо мене броје

…да ли ћемо душо

на Судњему дану

бити грешници

а остали смо жедни

многих пролећа.

Вукица Морача: Сада


Где је доброта побегла од људи?

Духовници ни свећу да упале,

Здухаћи дигли руке од свега,

Само греси, ко звери, на сваког навале.

.

Правда се сакрила испод седам мора,

Слобода лебди негде високо.

Може ли реалност бити још гора?

Човеци тумарају у мрклом мраку.

.

Задаци и обавезе су претешки,

Копрцамо се у сопственом незнању.

Ноћу бежимо у слепе снове,

Посрћемо у греху и блату, дању.

Аница Илић: Знаш Пут


Љубави моја,

пронађи пут до облака белих

у мојој души,

до свитања румених

у очима мојим сненим,

до Светлости срца

дубоко у мени,

тамо где одувек сакривен постојиш.

Владан Пантелић: Пето пророчанство пророка Данила (2)


Протолковао је Да-ни-ло сан Навуходоносору

Видео је распад златног сребрног и бакарног

Потом великог и тврдог гвозденог царства

Вирнуо у футур – срце му радошћу заирало…

.

Уронише На-ву-хо-до-но-сор и мудри Данило

У чаробну и светлосну реку душа отишлих

А Време – змија Вијуга – прогута златну главу

Вавилон – пребогато царство Навуходоносорово

.

Време опет зину и прогута груди и руке сребрне

Снажно – тргогвачко Мидско-Персијско царство

Прогута и оклопљене стомак и бутине од бакра

Царство надвојсковође – Александра Србљанина

.

Потом у једном залогају грицну ноге од гвожђа –

Велико – оклопљено гвожђем – Римско царство

Време хтеде и стопала од земље и гвожђа појести

Ал му зуби клизнуше – вилице празно шкљоцнуше

.

Сада се на Мидгарду прсе – надвлаче Исток и Запад

Из Чертога сишли апостоли волхови и богови Рода

И са Аватаром припремају вечно царство Љубави

Време је близу и време је сада – Творац је на Мидгарду

Тијанија – зурим на Исток где се вије божја плетеница

Фото. Свети пророк Данило; Википедија