Суштину живота човека сву без сјаја Зубима оштрим смело уједа кида Рашива закрпе иза свог бескраја Лагано, са свих страна, боцка без стида
Реч тешка и хладна трчи за човеком Међ тмине га гура – он ко просјак стоји Уз мук на небу и пут пресечен трулежом Руке шири, свевишњем се моли, постоји
Грешан призива јединог Бога – Отргни сваку сузу из ока мога Скини ми ланце и тешке са срца сене
Понизно клањам се вољи твојој Опрости, опрости Боже моје опсене Помислих немаш више гласа за мене.
Снага милосрђа уткана је дубоко у моје срце и ја, тргајући пшеницу, слажем је у китице и делим је гладнима.
.
Моја душа даје живот виноградима и ја тијештим њене бобе и дајем сока жеднима.
.
Небо напаја уљем моју светиљку и ја је стављам на свој прозор како бих
осветлио пут странцу у ноћи. Чиним све ове ствари јер ја живим у њима; и ако ће судбина свезати моје руке и спречити ме у овим чинима, смрт ће тада бити једина моја жудња. Јер ја сам песник и ако не могу дати, одбит ћу и примити.
.
Човечанство бесни као олуја, али ја само посматрам у тишини јер знам да ће
олуја проћи докле год Бог све види.
.
Људи теже земаљским стварима, а ја одувек чезнем за загрљајем тврђаве
љубави која ће ме прочистити својом ватром и одагнати нечовечност из мога
срца.
.
Материјалне ствари усмрћују човјека без патње; љубав га буди оживљавајућим болима.
Људи су подељени на разне кланове и племена, припадају земљама и
градовима. Но ја се осећам странцем у свим заједницама и не припадам нити
једном станишту. Свет је моја земља, човечанство је моје племе.
.
Људи су слаби и жалосно је што се деле измеñу себе. Свет је узак и није мудро расипати га на краљевине, царства и провинције.
.
Људи се удружују једино како би уништили храмове душе и пружају руке једни другима како би саградили светилишта земаљским телима. Ја стојим усамљен слушајући глас наде из своје дубине како ми казује: „Као што љубав оживљује срце чоечје с боли, тако га незнање учи путу према знању.“ Бол и незнање воде к великој радости и знању јер Највише Биће није створило ништа зло под сунцем.
Фото: Никола Педовић, Горњи Дубац – Гуча
.Људи се удружују једино како би уништили храмове душе и пружају руке једни другима како би саградили светилишта земаљским телима. Ја стојим усамљен слушајући глас наде из своје дубине како ми казује: „Као што љубав оживљује срце чоечје с боли, тако га незнање учи путу према знању.“ Бол и незнање воде к великој радости и знању јер Највише Биће није створило ништа зло под сунцем.
У једном чудесном свету живели су светли људи. Срећни, радосни, задовољни. Стварали су чудесне грађевине, прелепе баште, кипове и грнчарију. У камену су уписивали своју паметарницу и облутке чували у храму. А он је био величанствен. На провидним стубовима, од драгог камења, је био скоро провидан кров. А испод, светлуцави кипови њихових божанстава. Около су се шћућуриле њихове камене куће у складу са природом. И велика, родна имања.
И тако вековима и миленијумима они су живели, радили, градили, стварали. А онда једног дана научењаци пронађоше начин да стварају жива бића, па и човека. Главни, Светли свештеник, се томе противио. Говорио је да људи имају душу, која је од Бога дата. Да је то честица Бога која обитава у људском телу, и да је и од овог и од оног света. Али научењаци, занесени науком, наставише по своме. Међутим, ти вештачки људи су кратко живели, стално су били болесни, а из очију им је излазила нека црна туга. Звали су их Бездушни.
И тако временом, вредни научењаци су направили много тих бездушних људи. У почетку их је доброта и велика љубав светлих одвраћала од неваљалстава. Али, како је њихов број све више растао, они су испољавали своју вештачку природу. Били су покварени, лажљиви, охоли. Ма све оно што по нашој вери чини грех. Били су све завиднији, јер они ништа нису умели да створе, нарочито не нешто лепо. Само су отимали и крали, и због тога се нису кајали.
Светли су се организовали и утврдили у велике, камене неосвојиве градове. Али, они нису имали толико деце и нису били тако бројни. Данима су уздизали своју душу, китили се свакаквим врлинама и никоме нису желели зло. Али, кад је враг однео шалу, сви су колективно решили да оду у други свет, да напусте вековна огњишта и препусте природу бездушнима. И тако и би.
Бездушни су прво запоседали њихове куће и имања. Онда су међусобно почели да се убијају и да краду. Пошто ништа нису умели да створе остали су неразвијени и тупави. А и природа је плакала за Светлима, па је сада било мало хране, а њихове грозне и покварене мисли су створиле тамну реалност. Стварно је било тешко и ужасно живети у таквом свету. И све се то умножавало, по целој планети.
После много времена, Светли су дошли својим васионским бродом, да виде родну планету. Кад су видели ту страву и ужас, они су је окружили непробојним светлосним плаштом, као границом, да случајно не загади нешто у свемиру. Отишли су тужни и несрећни што је један тако леп и чудесан свет нестао, јер шта је планета без живота и човек без душе.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 